U Evropskoj nedelji prevencije raka grlića materice, od 16. do 22. januara, koja i ovom prilikom upozorava javnost na podmuklu bolest,
dr Monika Delon, ginekolog u Acibadem Bel Medic-u, govori o najefikasnijim merama za preveniranje i desetostruko smanjenje rizika za oboljevanje
od invazivnog cervikalnog karcinoma
U samo mesec dana stekle su se dve značajne godišnjice; 5. decembra 2022. godine Muzej Nikole Tesle obeležio je
70 godina od svog osnivanja, a 7. januara 2023. navršilo se 80 godina od smrti genijalnog naučnika i pronalazača. Iako su priče
o Teslinoj smrti i sahrani, kao i o nastanku njegovog muzeja u Beogradu uglavnom poznate široj javnosti, posebno je zanimljivo
zaviriti u određene dokumente i sećanja nekih od ključnih aktera koji pružaju dragoceni uvid u niz manje poznatih detalja o
Teslinim poslednjim danima, o opelu, o Teslinoj sahrani i kasnijoj kremaciji, kao i o temeljnom formiranju Tesline celokupne
zaostavštine i njenom putu do budućeg muzeja u Beogradu koji će postati jedinstveno mesto u svetu i izuzetno svedočanstvo o
Teslinom životnom putu i nemerljvom značaju njegovog celokupnog dela.
Ima je svuda oko nas: u stenama, u vodama, u vazduhu, u tlu kojim hodamo. Isijava iz svemira. Zahvaljujući ukroćenoj snazi radijacije,
dobija se energija, kuće su nam svetle i tople, fabrike rade, svetluca nadaleko naša planeta. Počeli smo i da se lečimo radiokativnim supstancama…
I sve je to od skorog vremena, od onda kada je čovek otkrio energiju radioaktivnih elemenata i procese kojima ta energija može da se usmeri
na korist čovečanstvu. Međutim, radijacija je i opasna, čak veoma opasna ako se pogreši u radu sa njom. Od kraja Drugog svetskog rata, svet
se nejednom uverio u zlo koje nosi neodgovarajuće korišćenje radioaktivnih elemenata: od ratnih zbivanja do poremećaja u prirodi,
od Hirošime i Nagasakija do kvarova na nuklearnim elektranama posle kojih su nastala pogubna zračenja. A budućnost je samo tu -
u usmeravanju radijacije u korist ljudi.
Ako se XVIII vek mogao zvati vekom mehanike a XIX vekom elektromagnetizma, XX vek je sa pravom poneo naziv nuklearnog doba.
Nuklearna fizika, tehnika i tehnologija imaće verovatno i u budućnosti presudan uticaj ne samo na ljudsko društvo već i na njegovo vaskoliko okruženje,
pisao je Ivan V. Aničin, profesor nuklearne fizike na Univerzitetu u Beogradu, u svom stručnom i intelektualnom zaveštanju Umeće manipulisanja jezgrima atoma:
blagoslov ili prokletstvo. Povod njegovom nastanku bila je nečuveno orkestrirana kampanja protiv nuklearne
energije i s njom povezanog “problema zračenja” i “hipertrofirane radiofobije”.
Zračenje ili radijacija je širenje energije iz njenog izvora u obliku zraka (snopa) elektromagnetskih talasa i/ili čestica.
Pri tome, energetske čestice ili talasi se mogu kretati kroz vakuum ili kroz neku materiju koja nije neophodna za njihovo prostiranje.
Kosmos je pun različitih vrsta zračenja koje je prirodnog porekla i stvaraju ga Sunce, zvezde i drugi astrofizički objekti poput kvazara
ili galaktičkih centara. Osim Sunčevog, tek neznatan deo ostalog kosmičkog zračenja se probije kroz zaštitni omotač Zemljine atmosfere
i njenog magnetskog polja i dospeva do površine Zemlje. Kao rezultat toga, unos energije kosmičkog zračenja u atmosferu je zanemarljiv,
veličine oko 10–9 Sunčevog zračenja, što otprilike odgovara svetlosti zvezda pa je Sunce najveći izvor zračenja na Zemlji.
Pojam zračenja ili radijacija (lat. radius: zrak) podrazumeva emisiju zračenja ili čestica iz nekog izvora.
Zračenja vrlo visoke energije, koja su u stanju da direktno ili indirektno stvaraju jone, nazivaju se jonizujuća zračenja.
Jonizujuća zračenja predstavljaju glavni uzrok „povreda“ protoplazme koje nastaju u materiji koja ih apsorbuje.
Ove radijacije nastaju u nuklearnim reakcijama i procesima, kao i u posebnim laboratorijskim i industrijskim uređajima,
a prisutne su i u kosmičkom zračenju. Radioaktivnost je osobina nekih hemijskih elemenata, odnosno materija da emituju
nevidljive čestice ili zrake velike energije. Izvori jonizujućeg zračenja su: alfa-čestice, krupne pozitivno naelektrisane
čestice, beta-čestice, sitnije negativno naelektrisane čestice (elektroni) i gama-zraci, neutralni elektromagnetni talasi
vrlo malih talasnih dužina.
Univerzum je pun radioaktivnih elemenata koji se javljaju u prirodi i od njih se
ne možemo zaštititi. To znači da je prirodno zračenje normalan deo životne sredine koje potiče
iz dva glavna izvora: kosmičkog zračenja (pozadinsko) koje nastaje u svemiru i raspadanja radionuklida
(radioaktivnih izotopa ili radioizotopa) u zemljištu i stenama. U suštini, sve stene pokazuju nizak
nivo prirodne radioaktivnosti, pretežno u malim količinama. Radionuklidi se spontano raspadaju u ćerke
nuklide uz pridruženu emisiju jonizujućeg zračenja u obliku alfa, beta i gama čestica. Mnoge ljude
pominjanje radijacije podseća na rat, bolest ili pronalaženje alternativne energije, a nuklearne nesreće
iz nedavne prošlosti izazivaju strepnju i navode nas da razmišljamo o potencijalnim opasnostima koje se mogu dogoditi.
Prisustvo prirodnog pozadinskog zračenja se ne može izbeći.
Tako je u vazduhu prisutan prirodni radionuklid radon, koji se u organizam unosi disanjem.
Radon takođe dospeva u zemljište na kome raste hrana, a tu su i zgrade u kojima se boravi,
dok sve za to vreme pogađaju kosmički zraci
Napredak u tehnikama za dobijanje slika unutrašnjosti tela je značajno
poboljšao medicinsku dijagnostiku. Nove metode snimanja obuhvataju različite rendgenske
sisteme, pozitronsku emisionu tomografiju i nuklearnu magnetnu rezonancu.
Rat u Ukrajini je suočio Evropu sa mogućom katastrofom u
nuklearki Zaporožje. Sa svojih šest reaktora, ona predstavlja jedno od
četiri aktivna nuklearna postrojenja u toj istočnoevropskoj zemlji.
Istorija mirnodopskog i vojnog korišćenja nuklearne energije uči ljude
da je put do nesreće kratak.
U japanskom jeziku postoji reč hibakuša, koja se odnosi na žrtve koje su bile
izložene radijaciji nakon što su Amerikanci, avgusta 1945, bacili atomske bombe na Hirošimu,
na najvećem japanskom ostrvu Honšu, i na manje naseljeni Nagasaki, smešten na trećem po
veličini ostvu japanskog arhipelaga, Kjušu. Termin hibakuša je vremenom dobio specifično
značenje: njime su označeni svi neposredni stradalnici od katastrofa ovog tipa, uključujući
i one iz nuklearne elektrane u Fukušimi. Reč hibakuša je ušla i u zakonodavstvo Zemlje
izlazećeg sunca. Čak 650.000 stanovnika te države dobilo je taj status.
Kada je 26. aprila 1986. godine eksplodirao Reaktor 4 nuklearne elektrane
„Vladimir Ilič Lenjin“ u Černobilju, odmah je bilo jasno da će to ostaviti katastrofalne
posledice na živi svet u neposrednoj blizini incidenta. Nezadrživ lanac događaja doveo
je u veliku opasnost ogromne teritorije Ukrajine i okolnih zemalja, ali i same Evrope.
Danas, 36 godina kasnije, svedoci smo pravog malog prirodnog čuda. Naime, i pored
kontaminacije, došlo je do bujanja života u takozvanoj Zoni isključenja, odnosno
teritoriji prečnika 30 km u unutrašnjem krugu oko same elektrane, gde je zabranjen
pristup, i spoljnom od 2.800 km2 u kome je dozvoljen ulazak sa posebnim dozvolama.
Ovu zonu je ustanovila sovjetska Crvena armija, a obuhvata i evakuisane gradove
Černobilj i Pripjat, i naselja Poliske i Viljča.
Mikrobiom ljudskih creva je skup triliona mikroorganizama koji žive u crevnom
traktu. Tamošnje bakterije mogu da utiču na gotovo sve organske sisteme, uključujući i
metabolizam i izgradnju i održavanje imunog sistema. Prema dvema studijama koje su sproveli
nutricionisti američkog Pen Stejt univerziteta, dodavanje samo 30 grama kikirikija, ili
jedne kašičice bilja i začina našoj dnevnoj ishrani, može vrlo povoljno da utiče na sastav
crevnih bakterija, što je pokazatelj dobrog ukupnog zdravlja.
Mutacije gena BRCA1 i BRCA2, koje nasleđuje jedna od 400 i jedna od 800 osoba,
značajno povećavaju rizik za oboljevanje od određenih karcinoma kao što su rak jajnika, dojke,
pankreasa i prostate. U 2016. je otkriveno da je nova klasa lekova, PARP inhibitori, veoma
efikasna protiv tumora povezanih sa BRCA mutacijom, ali i da gotovo polovina žena sa rakom
jajnika doživi recidiv bolesti u roku od pet godina.
Prema studiji australijskog Instituta za medicinska istraživanja Garvan, neke genske
varijante povezane sa leukemijom mogu da proizvedu „odmetničke“ imune ćelije koje pokreću autoimune bolesti.
Naučnici su, naime, još ranije primetili da pacijenti sa leukemijom mogu da razviju i autoimunu bolest,
reumatoidni artritis ili aplastičnu anemiju.
Upala je suštinski deo prirodnog procesa lečenja tela. Ali, kad traje, može da doprinese širokom
spektru složenih bolesti, uključujući dijabetes tipa 2, bolesti srca i autoimune bolesti. Prema prvom svetskom
genetskom istraživanju obavljenom na Univerzitetu Južne Australije, postoji direktna veza između niskog nivoa
vitamina D i visokog nivoa upale, što može da bude važan biomarker za identifikaciju osoba sa povećanim rizikom
ili većom težinom hroničnih bolesti koje imaju inflamatornu komponentu.
U radu objavljenom u časopisu International Journal of Astrobiology, Irina K. Romanovskaja,
profesor fizike i astronomije na Hjuston Komjuniti Koledžu (Houston Community College), navodi da za putivanja
svemirom ljudima nisu neophodne superbrze letelice - za ta duga putovanja mogu da posluže planete koje lutaju
svemirom i nisu vezane za zvezde. Ova ideja može imati važnu ulogu u potrazi za vanzemaljskom inteligencijom
jer napredne vanzemaljske civilizacije, tokom migracija, mogu ostaviti vidljive tehnološke tragove na lutajućim
planetama. Potraga za tehnopotpisima vanzemaljskih civilizacija može se opisati kao “potraga za
migrirajućom vanzemaljskom inteligencijom (SMETI)”, ističe Romanovskaja.
Pre tačno pet decenija, decembra 1972, poslednji od 12 astronauta koji su tokom programa „Apolo“ boravili na mesečevoj površini,
komandant broda „Apolo 17“ Judžin Sernan oprostio se od mesečevog pejsaža i uspenjao uz lestve do kabine lunarnog modula, ušao u
nju i zatvorio vrata. Nešto kasnije, raketni motor uzletnog odseka lunarnog modula aktivirao je pilot Harison Šmit i poveo modul
ka mesečevoj orbiti, gde ih je čekao komanadno-servisni modul sa kojim su se spojili. Prešli su u njega sa oko 110 kg uzoraka
mesečevih stena i prašine i vratili se na Zemlju po istoj proceduri kao i prethodne misije. Program „Apolo“ letova na Mesec
sa ljudskom posadom je time završen.
Međunarodni tim astronoma sa Instituta za nauku Karnegi obelodanio je otkriće asteroida
čija orbita seče orbitu Zemlje i koji zbog toga predstavlja opasnost za sudar u dalekoj budućnosti,
Asteroid je širok 1,5 km. Nazvan je 2022 AP7, a otkriven je u području u kojem je teško uočiti objekte
zbog svetlosti Sunca. Uhvaćen je zajedno sa druga dva asteroida, pomoću visokotehnološkog instrumenta
na teleskopu "Victor M. Blanco" u Čileu, inače namenjenog proučavanju tamne materije.
Nedavno lansirani svemirski teleskop “Džejms Veb” poslao je podatke o galaksiji koja je postojala pre
13,5 milijardi godina! Galaksija nazvana “GLASS-z13” nastala je oko trista miliona godina posle Velikog praska, odnosno
starija je oko sto miliona godina od bilo čega što je ikada utvrđeno, navodi se u saopštenju Harvardskog centra za astrofiziku.
To bi moglo da znači da sada, verovatno, gledamo u najudaljeniju svetlost zvezda koju je iko ikada video! Drugim rečima,
pomenutu galaksiju vidimo onako kako je izgledala pre 13,5 milijardi godina!
U jednom naučnom radu nedavno objavljenom u Proceedings of the National Academy of Sciences, SAD,
pomenuta je mogućnost da će se, posle 13,8 milijardi godina, svemir možda zaustaviti i potom početi da se sužava!
Takođe, naučnici su pokušali da modeluju prirodu tamne energije za koju se smatra da je uzrok sve ubrzanijeg širenja svemira.
Gotovo dve decenije Neptun je postajao sve hladniji, a u period 2018-2020. godine temperatura na toj planeti porasla je za 11 stepeni Celzijusa.
Naučnici su očekivali da, na najudaljenijoj planeti od Sunca koja prolazi kroz svoje rano južno leto, temperature počnu da rastu - a one su padale?
Promene temperature su bile toliko iznenadne da istraživači nisu znali kako da ih objasne.
Američki astronomi nedavno su otkrili događaj velike snage na udaljenosti
većoj od polovine poznatog svemira, kada je crna rupa “progutala” lutajuću zvezdu koja
joj se previše prebližila. To je samo jedan od četiri primera, prvi od 2011. godine,
crne rupe u trenutku kada ”hvata” zvezdu u prolazu posle čega nastaju svetleći mlazevi
visokoenergetskih čestica koje se prostiru širom svemira. Ovaj događaj opisan je u
studijama objavljenim u časopisima “Nature” i “Nature Astronomy”.
Zemlja se redovno sudara s materijom iz svemira, ali su ti objekti obično suviše mali da bi prouzrokovali štetu.
Prethodni sudari su oblikovali istoriju Zemlje, od formiranja njenog satelita do istrebljenja vrsta. Verovatnoća udara asteroida
je vrlo mala, mada se ti događaji odigravaju s vremena na vreme, a šteta koju uzrokuju je velika. Postoji veći broj mogućnosti
koje se istražuju zbog prevencije sudara, ali još uvek nema sveobuhvatnog sistema odbrane.
Veliki broj matematičkih ideja i rešenja traju više hiljada godina.
Mnoge matematičke oblasti nastale su u Indiji, Egiptu, antičkoj Grčkoj i Persiji,
a tokom vekova su samo nadograđivane. Međutim, učenje matematike menjalo se tokom
istorije - od Pitagorejaca koji su morali da pamte bez zapisivanja do korišćenja
savremenih tehnologija koje na mnogo različitih načina olakšavaju učenje veoma
složene materije. I udžbenici matematike su prilagođavani vremenu i datim okolnostima.
Nakon završenih praznika, roditelji su poslali Nikolu u Politehničku školu „Joaneum”, u Gracu, u Štajerskoj.
Hteo je da opravda svoje studiranje pa je vredno učio. U prvoj godini učenje je započinjao u tri sata ujutro i nastavljao
do 11 uveče, nedeljom i praznikom. Godinu je završio sa položenih devet ispita.
Patagonija je oblast na krajnjem jugu Južne Amerike. Pripada Argentini i Čileu.
Na tom području živi malobrojni starosedelački narod Teuelče ili, kako se još naziva, Aonikenk.
Pored njih, na istom prostoru postoji i etnos Mapuče. Najverovatnije iz njihovog jezika potiče
naziv ovog naroda, koji se odnosi na snažne, hrabre i otporne ljude koji obrađuju nerodnu zemlju.
Sami sebe nazivaju Aonikenk.
Pleistocen je geološka epoha koja je obuhvatala vreme od pre 2.580.000
do pre 11.700 godina. Tokom skoro čitave epohe postojala je životinja koja podeća na
afričkog bivola, ali znatno krupnija od svog savremenog naslednika. U okviru roda
Pelorovis postojale su četiri vrste.
Prva velika evoluciona promena u ljudskoj ishrani bilo je ubacivanje mesa
i koštane srži velikih životinja. Odigrala se pre najmanje 2,6 miliona godina, prema proceni
naučnika koji se bave ovim pitanjem. Kada i gde je čovek prvi put pojeo meso? Najjači dokaz
u vezi s ovim pitanjem su tragovi pronađeni na ostacima kostiju. Sečenje mesa alatkom oštrih
ivica može da ostavi tragove u vidu posekotina. Takođe, udaranje u kost velikim kamenom da
bi se iz unutrašnjosti izvukla koštana srž može da ostavi tragove pritiska. Posekotine i
tragovi udaraca, koje jednim imenom možemo nazvati „mesarskim ožiljcima“, mogu biti posledica
dranja i lomljenja kostiju a razlozi mogu biti povezani ili nepovezani sa ishranom.
Značaj Darvinovog „Postanka vrsta“ je, između ostalog, i u tome što je
izneo toliku količinu dokaza za evoluciju da je ona posle toga postala opšteprihvaćena
činjenica kod većine obrazovane publike. On je te dokaze sakupljao decenijama i u tome
su mu pomagali naučnici širom sveta sa kojima je bio u svakodnevnoj prepisci.
Njegovi dokazi se najviše zasnivaju na posmatranju današnjih životinja i biljaka,
njihove anatomske građe, načina života i rasprostranjenja, dok su paleontološki dokazi
usledili uglavnom tek nakon objavljivanja njegove knjige. Ali Darvin je uvideo i nedostatke
svoje teorije i posvetio je čitava dva poglavlja u knjizi pokušavajući da odgovori na moguće
zamerke čitalaca.
Za prve moreplovce, mora su predstavljala nepredvidivu, nepoznatu i pre svega opasnu sredinu, ali i jedini način da dosegnu pojedine oblasti.
Verovalo se da u nepreglednim dubinama morta vrebaju skrivena čudovišta. Prema moru su čak i najhrabriji moreplovci pokazivali strahopoštovanje,
a njihove priče o susretima sa nepoznatim bićima na otvorenom moru predstavljale su odličan materijal za narodna verovanja i vremenom su postajale legende.
Da bi neko stvorenje postalo predmet priče koja će se kasnije prenositi s generacije na generaciju, nije bilo dovoljno da bude samo izuzetne veličine već
je za njega trebalo da se vezuju i napadi na brodove i stradanje posade. Tokom vekova, mnoge legende o morskim nemanima koje su se pripovedale na različitim
krajevima sveta su zaboravljene, a samo mali broj njih se zadržao do današnjih dana.
Tim australijskih geologa nedavno je potvrdio otkriće ostataka života prokariota i algi
u kristalima halita starim 830 miliona godina. Halit je natrijumov hlorid, poznat i kao kamena so,
koji bi mogao biti razlog za proučavanje drevnih okolina slane vode. Što je još zagonetnije, organizmi
zarobljeni u njemu mogli bi biti još uvek živi?
Džingis-kanova stela predstavlja najstariji sačuvani spomenik ispisan mongolskim pismom.
Nađena je početkom 19. veka, u blizini Bajkalskog jezera. Natpis na njoj govori o nećaku Džingis-kana,
Jisingeu koji se pokazao kao veoma uspešan streličar među mongolskim plemstvom. Potiče iz 13.
veka a danas se nalazi u muzeju Ermitaž, u Sankt Petersbugu.
Stručnjaci “Rols Rojsa” i njihovi partneri u testiranju “Ezi džet” (EasyJet) uspešno su testirali
avionski motor na hidrogen, prvi takav u svetu avijacije. To je, kako se ističe, važan korak ka dekarbonizaciji
aviosaobraćaja. Tokom testova izvedenih na zemlji, na delimično izmenjenom motoru AE 2100-A, korišćen je “zeleni
hidrogen”, gorivo koje je proizvedeno pomoću energije vetra i energije talasa. Cilj testa je da se dokaže da
hidrogen može da bude sigurno i efikasno gorivo za civilne avione. U “Rols Rojsu” planiraju nove testove,
a dugoročno nameravaju da izvedu testove u vazduhu.
Srbija bi u bliskoj budućnosti mogla da se pridruži svetskoj svemirskoj zajednici i državama koje
rade na razvoju svemirskih tehnologija. Multidisciplinarni istraživački tim stručnjaka Mašinskog i Matematičkog
fakulteta Univerziteta u Beogradu, Instituta za fiziku i Astronomske opservatorije Beograd, uveliko radi na razvoju
projekta MOSAIC, koji će u Zemljinu orbitu poslati prvi srpski kjub-satelit, kojim će moći da se upravlja sa Zemlje.
Srbija se smatra srednje šumovitom zemljom. Šumsko zemljište, kome po međunarodnoj definiciji
pripadaju i šikare i šibljaci, obuhvata blizu 5% teritorije. Nacionalni parkovi u Srbiji, idući od severa ka
jugu su: Fruška gora (25.390 ha), Đerdap duž Dunava (63.600 ha), planina Tara pored Drine (19.710 ha) i
planina Kopaonik (11.810 ha). Pored ova četiri nacionalna parka, postoji nekoliko većih zaštićenih zona
prirodnog dobra: Golija, Stara planina i gornji tok reke Ibar.
Izraelski molekularni genetičari (Institut “Vajcman”, u Rehovotu), na čelu sa Jozefom Hanom
(Joseph Hanna) stvorili su veštački embion miša, bez prethodno oplođene jajne ćelije. Svoje otkriće objavili
su u naučnom časopisu “Cell” gde su naveli da ovaj embrion ima sve osobine ranog razvoja živog bića: formiranje
ćelija iz kojih se razvijaju telesni organi i ćelija koje se mogu pronaći u tkivima koja su nužna za održavanje trudnoće.
Kanadski istraživača otkrili su dva nova minerala, a možda će i treći,
posle analize dela meteorita teškog 15 t, koji je pao na tlo Somalije, u istočnoj Africi.
Meteorit je širok preko 2 m, i deveti je po veličini među obrađenim meteoritima. Iskopan je u Somaliji 2020. godine..
Jozef Baruhović, Vesna Bosanac, Vladica Božić, Milan Gnjatović, Ibrahim Hadžić, Ilijana Jakšić, Vladimir Jelenković,
Gordana Jovanović, Oliver Klajn, Sana Knežević, Rastko Kostić, Ivan Kremer, Dragan Lazarević, Dubravka Marić, Borka Marinković,
Jelena Marjanović, Vladimir Milojević, Maja Miljević-Đajić, Ivana Mladenović, Vladimir Nikolić, Ana Paunović, Miloš Rastović,
Zorana Stanić, Sanja Stanković, Miomir Tomić, Gordana Tomljenović, Ljubiša Topisirović, Zoran Šević
Dostupno na digitalnom formatu
www.novinarnica.net
Direktor: Milan Knežević
Glavni i odgovorni urednik: Aleksandar Gaon
Pomoćnik glavnog urednika: Miloslav Rajković
Likovno-grafički urednik: Studio Platinum, Beograd
Fotografije: Mileta Mirčetić
Naslovna strana: Marija Miljković
Internet, Instagram i Facebook page: Marija Miljković
