TEHNOLOGIJA

Jelena Marjanović

Ljudski trag po svemiru

Sačuvaj nas u kristalu!

Da li ste nekada pomislili da je na našoj planeti, pre više miliona godina, mogla da postoji civilizacija inteligentnih bića nama nepoznate vrste, koja je doživela svoj vrhunac, izgradila svoje “kule i gradove”, osvojila napredne tehnologije, možda se čak otisnula u svemir, a zatim nestala bez traga?

Život na Zemlji pojavio se pre skoro 4 milijarde godina. Od pojave prvih eukariota do Homo Sapiensa prošlo je pa... skoro isto toliko, ako izuzmemo jedan mali vremenski treptaj u kojem se pre 300.000 godina pojavljuje čovečija vrsta čiji smo mi direktni potomci. Period koji zovemo istorijom, u kojem se rađaju prve civilizacije koje za sobom ostavljaju materijalne tragove, svedoke svog postojanja i delanja, traje poslednjih desetak hiljada godina. Industrijska revolucija desila se pre skoro 3 veka, digitalno doba počelo je pre skoro 80 godina, a brzina kojom osvajamo nove i nove tehnologije tolika je da dovodi do korenitih promena ljudskog života u rasponima kraćim od jedne generacije. Teško je i pretpostaviti gde ćemo biti za narednih dvadeset godina, a kamoli u narednom veku. A to je sve na vremenskoj skali razvoja života delić toliko kratak, toliko nevažno mali… da ga je moguće jednostavno prevideti.

Silurijanska hipoteza

Ako se ljudskom rodu sve desilo za tako kratko vreme, kako možemo da tvrdimo da smo jedina vrsta koja je naseljavala ovu planetu koja je dostigla napredni tehnološki razvoj, možda daleko sofisticiraniji od našeg, a onda nekako nestala sa lica zemlje? Možda su, pre mnogo miliona godina, postojala bića koja su gradila gradove, mašine ili letilice? Ali, sve te građevine i mašine, svedoci postojanja jedne civilizacije, nestali bi tokom neumoljivih erozivnih, geoloških pa i tektonskih promena tokom miliona godina, a informacija o njima bila bi do danas potpuno izbrisana.
Astrofizičari Adam Frank i Gavin Šmit razmatrali su ovu ideju i izneli svoju hipotezu u radu objavljenom 2018. godine. Nazvali su je po izmišljenim ljudskim precima - reptilima iz BBC-jeve serije “Doktor Hu” - Silurijancima. Njih dvojica su pokušali da daju odgovor na pitanje: kakve bi tragove trebalo da tražimo da bi otkrili prisustvo davnašnje tehnološki napredne civilizacije? S obzirom na to koliko su fosili retki, a artefakti, proizvodi njihove tehnologije ne bi preživeli eone, smatraju da bi njihovo postojanje mogli da ustanovimo jedino kroz posredne pokazatelje, hemijske ili radioaktivne tragove, anomalije u sedimentima uzrokovane intenzivnim korišćenjim nekih resursa (fosilnih goriva, na primer), znakove klimatskih promena ili nuklearni otpad. Možda bi imalo smisla potražiti njihove artefakte na Mesecu, s obzirom da na njemu nema atmosfere koja bi dovela do njihovog propadanja, kao što se to dešava na Zemlji. Naravno, pod uslovom da su do njega stigli. Pomisao da bi i ljudska civilizacija mogla da nestane bez traga na takav način nije nimalo prijatna.

Vidi me!

Svemirska letelica “Pionir 10” poslata je na putovanje van našeg sunčevog sistema još daleke 1972. godine. Količina truda, znanja, kreacije i energije koju su najveći umovi tog doba uložili u njeno stvaranje bila je tako opijajuća da su zvezde odjednom delovale bliže i ništa više nije delovalo nemoguće. Sa entuzijazmom tinejdžera maštalo se o susretu sa inteligentim bićima nastanjenim na planetama koje obleću nepojmljivo mnoštvo zvezda samo u našem Mlečnom putu, našoj galaksiji, našem dvorištu. Karl Segan, kosmolog, pokretač programa SETI čiji cilj je potraga za vanzemaljskom inteligencijom, u svojoj knjizi “Kontakt” opisuje susret odabranih zemljana sa ekstraterestrijalnim entitetom. To, šta god bilo, prenosi im delić svojih ogromnih znanja ne bi li čovečanstvo poguralo ka novoj tehnološkoj revoluciji i omogućilo im da se otisnu ka zvezdama, ka svojim novostečenim prijateljima-mentorima. Upravo je on osmislio poruku vanzemaljskoj civilizaciji koja se našla na zlatnoj ploči pričvršćenoj za spoljašnjost letelice “Pionir 10”, piktogram koji bi trebalo da nas predstavi i objasni naše prijateljske namere. A ono će, u svojoj sveobuhvatnoj, nama nedostižnoj mudrosti, moći da pronađe, prepozna i protumači našu poruku.

Koje su se misli i emocije rojile po glavi ovog legendarnog naučnika dok je pokušao da smisli poruku koju treba poslati, nećemo znati. Da li se prisetio pećinskog čoveka koji ostavlja otisak svoje šake na zidu pećine u želji da sledećoj generaciji ostavi poruku da je baš on tu nekada živeo? Da li je u sebi osećao odjek strahovanja jednog faraona koji je uveren da je moćni sin bogova pred kojim je novi, zagrobni život, ali se ipak toliko boji svoje prolaznosti da gradi sebi grobnicu - piramidu  da obezbedi sebi trajanje? A priče o svom herojskom ovozemaljskom životu daje da se oslikaju na zidovima, ne bi li ga sačuvao od zaborava. Da li sve njih povezuje svest o kratkotrajnosti ljudskog postojanja, što tera sve nas da pravimo sebi i svojim voljenima spomenike, pišemo pisma, knjige, ostavljamo zadužbine?

Kako da ostanemo zapamćeni?

Za početak bi, na primer, mogli da upišemo kompletan ljudski genom u memorijski kristal, u kojem bi zapis mogao da se sačuva do kraja Univerzuuma. Britanski naučnici na Univerzitetu u Sautemptonu objavili su prošle godine da su uspeli da urade baš to.
Kristal je proizvod rada njihovog Istraživačkog centra za optoelektroniku, koji je 2014. godine dobio Ginisovu nagradu za najizdržljiviji medijum za čuvanje digitalnog sadržaja, koji može da traje trilion godina na sobnoj temperaturi, ali je otporan i na ekstremne uslove, vatru ili zamrzavanje, kosmičko zračenje ili temperature do 1000 Celzijusovih stepeni. To je mala “staklena” pločica specijalne nanostrukture, otporna na udarce, u čiju je kristalnu rešetku moguće specijalnim laserom upisati čak 360 TB informacija, koristeći  5 dimenzija njene kristalne rešetke (visina, širina, dužina, smer i pozicija).
Ljudski genom je kompletan set sekvenci DNK savremenog čoveka. Sastoji se od preko 3 milijarde parova nukleinskih baza, koje u sebi nose uputstvo za izgradnju referentnog ljudskog bića. Ne baš vas, ili mene, ali nekog nalik na nas. To je svakako najbolji način da se zabeleži šta smo (da ne otvaramo temu “ko smo”). Sada kada je jednom pokazano da je takav zapis u kristalu moguć, sledeći korak bi bio zapisati genome flore i faune i tako napraviti digitalnu kopiju kompletnog života na Zemlji. Možda bi neko u budućnosti imao načina da iz tog zapisa rekonstruiše i vrati u život neku izumrlu biljnu ili životinjsku vrstu? Za sada se nadamo da je taj neko naš direktni potomak.
Uostalom, kada je belgijski istoričar umetnosti Endrju Talon 2015. godine napravio digitalnog blizanca katedrale Notr Dam u Parizu, laserima skenirajući i beležeći i precizne detalje ovog veličanstvenog i važnog zdanja u trodimenzionalnu digitalnu sliku, sigurno nije razmišljao o tome da će ono nestati u plamenu samo četiri godine kasnije. Zahvaljujući njegovom radu bilo je moguće rekonstruisati katedralu od kamena i drveta, do detalja po ugledu na staru i ona danas stoji kao svedok našeg duhovnog, kulturnog i tehnološkog razvoja u zadnjih 850 godina, uključujući i važnih poslednjih 10 godina.
Napraviti zapis je važan i neophodan prvi korak. Međutim, kako pročitati i protumačiti zapis u budućnosti je pitanje na koje trenutno nemamo odgovor. Još uvek po kućama čuvamo CD-ove, a da često više nemamo uređaje u kojima možemo da ih očitamo. Tehnologija za čitanje medijuma koji nosi digitalne podatke menja se vrtoglavom brzinom, a stara nestaje.
U pokušaju da se omogući komunikacija sa nekim ko treba da pročita sadržaj kristala, na njemu je urezan piktogram koji bi trebalo da objasni posmatraču kakav se zapis nalazi na pločici. Ovo donekle podseća na ploču na “Pioniru 10”, čak je tu i obris muškarca sa podignutom rukom koja predstavlja znak prijateljskog pozdrava (u većini ljudskih kultura, za vanzemaljce ne znamo). Međutim teško da bi piktogramom moglo da se prikaže uputstvo za izradu uređaja koji bi pločicu očitao samo par stotina godina u budućnosti, da ne pominjemo daleku budućnost ili neke nepoznate čitaoce.

Još je teže pitanje: gde postaviti ovu pločicu? Gde bi ona dovoljno dugo opstala i gde bi neko mogao da je nađe? U nedostatku pravog odgovora, vraćamo se simbolici o kojoj bi psiholozi imali štošta da kažu. Prvi veliki zapis na memorijskom kristalu bilo je remek delo SF literature, trilogija “Zadužbina Isaka Asimova”, a taj kristal je lansiran u svemir  na Tesla Roudsteru Ilona Maska, raketom “Falkon”, i sada putuje “kolima” po eliptičnoj orbiti oko Sunca. Pločica sa ljudskim genomom je takođe postala deo privatnog projekta, ovog puta umetnika i keramičara Martina Kunca. Martin je, istražujući, došao do uverenja da je keramika najznačajniji i najizdržljiviji arheološki izvor pa je odatle za pretpostaviti da će keramika najduže sačuvati nešto za budućnost, za razliku od medijuma za čuvanje digitalne informacije. Namera mu je da svo znanje sveta prebaci na keramičke tablice i na keramički mikrofilm, na kojem je sadržaj ispisan u izuzetno sitnom fontu. Sve te tablice, kojih svakog dana ima sve više, sakupljaju se u vremenskoj kapsuli u slanoj pećini u Halštadu, u Austriji, u okviru projekta “Sećanje na čovečanstvo” (Memory of Mankind). Očigledno osoba otvorenog uma, prihvatio je i pločicu sa memorijskim kristalom.
Možda ste sada poželeli da sredite neke stare albume sa slikama, ili odštampate neke od ovih novijih što ih gubimo po raznim uređajima ili klaudima. Možda poželite da ostavite neku priču onima koji dolaze posle vas. Uradite to. Zapišite, snimite, biće vam zahvalni. A dobar medijum za njihovo čuvanje će se već naći.

Jelena Marjanović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"