MESEC
Mihajlo Racković
Da li su moguće vulkanske erupcije?
Zagonetna unutrašnja toplota
Mesec na svojoj površini ima velike tamne oblasti, vidljive čak i golim okom. Nekada su astronomi smatrali da su ove oblasti mora, pošto su relativno ravne. Danas znamo da na Mescu ne može biti vode u tečnom stanju zato što Mesec nema bitnu atmosferu, a tečno agregatno stanje ne može da postoji u uslovima bliskim vakuumu. Mesečeva “mora” su u stvari velike ravnice stvrdnute lave, uglavnom bazalta. Kao što je bazalt na Zemlji taman, tako je taman i na Mesecu, pa su zato ova “mora” tamnija od ostatka Mesečeve površine.
Mesec je star 4,6 milijardi godima, kao i Zemlja (Mesec je nešto mlađi pošto je nastao kao rezultat sudara Zemlje i druge protoplanete). Tokom prve milijarde godina svoje istorije, pretrpeo je veliki broj udara asteroida. Ovi sudari su bili tako žestoki da su se velike količine lave izlile na površinu iz unutrašnjosti, potom ohladile i formirale ravnice. Ove ravnice su danas poznate ako Mesečeva mora. I na Zemlji su se u to vreme dešavale slične stvari; međutim, na Zemlji su erozije, atmosfera i vode, vulkani, tektonika,.. odavno obrisali ove oblike reljefa pa ih zato nema.
Mesec ima oko četiri puta manji prečnik od Zemlje, oko 80 puta manju masu i oko 6 puta manju silu teže na površini. Zato Mesec nema osetnu atmosferu i, zbog istih razloga, ima mnogo slabiju vulkansko-tektonsku aktivnost, tako da praktično nema šta da briše tragove njegove geološke istorije. Prastare ravnice lave i jednako prastari udarni krateri postoje i danas. Zemlja ima sopstvenu unutrašnju toplotu , koja pokreće njenu tektonsku i vulkansku aktivnost, a omogućava i postojanje globalnog magnetnog polja.
Unutrašnja toplota Zemlje je delimično akumulirana toplota iz vremena nastanka planete, a delimično je nastala kao ishod raspada radiokativnih elemenata, čija su jedinjenja prisutna u omotaču jezgra. Pošto ima znatno manju masu i zapreminu, Mesec ima znatno manju količinu radioaktivnih elemenata, koji se samim tim mnogo brže troše, pa zato Mesec ima znatno manju unutrašnju toplotu nego Zemlja. Zbog istog razloga Mesec odavno više nema globalno magnetno polje, već samo lokalna. A po pitanju
vulkanske aktivnosti, procenjuje se da je Mesec poslednji put imao vulkansku aktivnost pre 2-3 milijarde godina, i da se od tada njegova astenosfera povukla duboko ispod površine, tako da više ne može da podrži bilo kakvu vulkansku aktivnost.
Ipak, da li je zaista tako?
Najnovija istraživanja Mesečevih uzorka koje je donela kineska sonda “Čange 5” ukazuju da je bilo vulkanske aktivnosti na Mesecu pre samo 120 miliona godina! Ovo praktično znači da je Mesec imao vulkansku aktivnost tokom cele svoje geološke istorije, i da samim tim može da je ima i danas. Podatak o 120 miliona godina možda na prvi pogled izgleda mnogo, ali u geologiji uopšte nije. Mesečeva unutrašnjost danas nije mnogo hladnija nego pre 120 miliona godina, iako se stalno hladi (i Zemljina unutrašnjost se konstanatno hladi, samo mnogo sporije).
Kineska sonda “Čange 5” spustila se na površinu Meseca u blizini vulkanske formacije Rimker, koja se nalazi u Okeanu bura. U ovom vulkanskom kompleksu koji se može videti sa Zemlje teleskopom, pronađene su 22 vulkanske kupe. Uzorak koji je letelica “Čange 5” uzela u blizini ovog vulkanskog kompleksa i donela ga na Zemlju, sadrži sitne čestice stakla. Staklo nastaje kada se kvarc izlaže visokoj temperaturi, pa tako na Zemlji imamo vulkansko staklo od koga je, možda, najpoznatije opsidijan. Zbog pomenutog razloga, ne iznenađuje prisustvo stakla u blizini vulkana na Mesecu. Čestice stakla pronalažene su i u ranijim uzorcima sa Meseca. Međutim, ove čestice iz ranijih uzorka bile su stare oko 3,8 milijardi godina a čestice stakla koje je donela kineska letelica stare su oko 123 miliona godina plus-minus 15 miliona godina.
Metoda koja je korišćena je uranijumsko-olovno datiranje. Uranijum se radioaktivnim raspadom pretvara u olovo; što je manji procenat olova prema uranijumu, to je stena mlađa, pošto je uranijum imao manje vremena da se raspadne u olovo. Iako su ovo prvi dokazi o skorijoj vulkanskoj aktivnosti na Mesecu dobijeni neposredno, nisu jedini. NASA-in lunarni orbiter “LRO”, 2014. je snimio oko sedamdeset neregularnih morskih mrlja, dok su prvu ovakvu formaciju fotografisali astronauti misije “Apolo 15”. Neregularne morske mrlje su, zapravo, mala okrugla i ravna uzvišenja vulkanskog porekla. Prečnik ovih struktura je u proseku manji od 600 m. Njihova starost je procenjena na oko 50-100 miliona godina, tj. realtivno su geološki mlade. Starost je utvrđena na osnovu broja kratera - što neka oblast ima više kratera, starija je - i obrnuto. Međutim ovo je prvi slučaj da neposredni uzorak sa Meseca to potvrđuje.
Nedavne vulkanske aktivnosti
Decenijama se govori o “prolaznim lunarnim fenomenima”, kada astronomi amateri koji posmatraju Mesec sa Zemlje povremeno vide svetle tačke na njegovoj površini, što bi mogle biti potencijalne vulkanske erupcije. Ali pošto svemirske sonde koje kruže oko Meseca do sada nisu snimile ništa slično, verovatnije je da se radi o drugim faktorima, kao što su: atmosferski uticaji, greške posmatranja i sl. Ipak najnovija otkrića ukazuju na to da je Mesec imao vulkansku aktivnost na svojoj površini u nedavnoj prošlosti. Takođe ukazuju i na to da je vulkanska aktivnost moguća na Mesecu i dan-danas. Najveća misterija u ovoj priči glasi: odakle Mesecu unutrašnja toplota da podrži vulkansku aktivnost danas, odnosno u relativno skoroj prošlosti? Količine radioaktivnih elemenata u njegovoj unutrašnjosti odavno više nisu dovoljne za tolike količine toplote, ili možda ipak jesu? Možda iz nekog nepoznatog razloga, Mesec u svojoj unutrašnjosti ima procentualno znatno veću količinu radioaktivnih elemenata nego Zemlja? Možda određeni doprinos daje i plimatsko zagrevanje? Plimatsko zagrevanje u ovom slučaju bi značilo da se Mesec, kada je najbliži Zemlji, u svojoj eliptičnoj orbiti, pod djestvom Zemljine sile teže istegne ka Zemlji da bi se potom “vratio u normalu”, kada je najdalje od Zemlje. Ovo istezanje i skupljanje sa svoje strane izaziva trenje koje stvara toplotu. Ovako nešto se i dešava, pa se tako na Mesecu dešavaju potresi kada se približi Zemlji, što su kosmičke sonde registrovale. Ali, da li je to dovoljno da stvori ozbiljnu unutrašnju toplotu?
Jupiterov mesec Io, koji kruži na sličnoj udaljenosti od Jupitera kao i Mesec oko Zemlje, zahvaljujući ovoj vrsti zagrevanja, ima najintenzivniju vulkansku aktivnost u Sunčevom sistemu. Ipak Jupiter ima 318 puta veću masu od Zemlje, pa je u kontekstu Zemlje i Meseca ovakvo zagrevanje zanemarljivo. Ali, ne možda toliko zanemarljivo kao što trenutno mislimo.
Mihajlo Racković
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
