НЕБО НАШЕ НАУКЕ

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ и МИЉЕНКО ПЕРИЋ

Веселин Чајкановић

Први наш историчар религије

Међу малобројним оснивачима појединих наука у Србији угледно место има Веселин Чајкановић, први српски историчар религије, пише његов ученик В. Ђурић у предговору књиге Чајкановићевих изабраних студија Мит и религија у Срба (СКЗ Београд 1973).

Чајкановић је први систематски проучавао стару српску религију и митологију, примењујући „сазнања модерне етнологије и фолклористике“, како то вели А. Лома, „култног и ритуалног аспекта религијских представа и веровања“ и компаративни метод, при којем словенска факта тумачи y светлу индоевропских паралела, нарочито грчких, римских и германских.
По завршеним студијама класичне филологије на Великој школи, упућен је на усавршавање у Немачку. У Лајпцигу, од 1903. до1907,  похађа предавања из класичне филологије, учи стари словенски и јеврејски језик; у Минхену слуша Крузиуса и Крумбахера, код којих је 1908. докторирао на античким пословицама. Темељно упућен у науку о старини, његова научна радозналост је обухватала: класичну филологију, фолклор и религију и митологију.
Радовима о античким пословицама, књигом Вергилије и његови савременици, преводом Плаутових комедија, преводом и тумачењем Тацитове Германије обележио се као врстан класични филолог. Као испитивач националног фолклора (народних песама, приповедака и пословица), посебно студијама Из религије и фолклора (СЕЗб, Београд 1924) и тумачењем српских народних приповедака (СЕЗб 41, 1927) поставио је основе етнолошком проучавању српске народне религије и митологије. 
За српску историографију и науку уопште најзначајнији je Чајкановићев рад на реконструкцији старе српске религије. И на овом правцу се показао „као изузетан класични филолог и фолклориста“. Његов научни развој, вели А. Лома, био је до рата у непрестаном успону и досегао је врхунац у студијама О српском врховном богу (1941) и о пореклу српских епских песама. Овим радовима, он је „прерастао свој научни профил“ и начинио „искорак“ у смеру истраживања која ће постати „доминантна“ у другој половини 20. века (обнова индоевропске компаративне митологије).
Без обзира што је синтезу Стара српска религија и митологија оставио у рукопису (завршених првих 7 од 14 планираних одељака), он је изучавање старе српске религије подигао на тада светски ниво. Издавање његових Сабраних дела I-IV (1994) и необјављених рукописа (Речник народних веровања о биљакама) учинила су га предметом “масовног читања и интензивног проучавања, у чијем исходу оно полако добија своје, нимало неважно место у српској и светској науци” (Лома).
Умро је 6. августа 1946. у  Београду.

Миљенко Перић

Први квантни хемичар у САНУ

Српска академија наука и уметности увек је у свом чланству имала физикохемичара: Павле Савић и Александар Деспић били су њени знаменити челници. Миљенко Перић, редовни професор Факултета за физичку хемију УБ, први је квантни хемичар коме је САНУ отворила своја врата.

М. Перић је ушао у Академију као светски ауторитет у ab initio истраживањима структуре и спектра молекула (главно поље његовог научног рада), научник са листе најцитиранијих хемичара, један од најистакнутијих наставника БУ и интелектуалац најдубље радозналости и тананог разумевања науке и уметности.
Рођен је у породици наставника српскохрватског језика која се игром животних прилика стално селила, од Загреба у коме је рођен (1949), преко села Чајдраш у Босни, у коме је у шестој години пошао у школу, Зенице (године дечаштва) до Горажда у коме је завршио гимназију. Студије физичке хемије на ПМФ у Београду је завршио о року и са 22 године; поверен му је први теоријски предмет на тадашњем Институту за физичку хемију - Молекулске структуре и хемијске везе. Докторирао је на Универзитету у Бону за 22 месеца, те тако био најмлађи дипломац, магистар и доктор физичкохемијских наука. Био је гостујући професор на више универзитета у Немачкој, у Паризу и Ираклиону.
Докторска дисертација Untersuchung der Schwingungsstruktur von Elektronenspektren mit Hilfe der ab initio Methode увела је М. Перића у крем друштво квантне хемије и молекулске спектроскопије. Из ње су происткли многи његови значајни радови публиковани у најпрестижнијим светским часописима, у којима објављују или су објављивали светски експерти и нобеловци у овој области. Славу је стекао применом квантнохемијског ab initio поступка у проучавању структуре и спектра молекула, којим се рачуни изводе са високом тачношћу која омогућава поуздану интерпретацију, а посебно проучавањем побуђених електронских стања молекула. У истраживањима вибронске спреге и релативистичких ефеката Перић је у једном тренутку био у првих десет у свету од топ 30 аутора.
Већ првим студијама у области побуђених електронских стања скренуо је на себе пажњу других аутора и оне су нашле одјека у репрезентативним монографијама Хуберa и Херцберга, Муликена и Ермлера, Бункера и Јенсена, Енциклопедији компјутиционе хемије или реномираној серији Advances in Chemical Physics. У низу других радова решио је неке дугогодишње контроверзе, као што је била она око структуре радикала N2H2 , указавши да је тада водећи светски спектроскопичар Д. А. Ремзи са сарадницима извео “некоректну асигнацију трака у снимљном спектру“ или указао на некоректну интерпретацију претходника .
Међу најзначајније у Перићевом научном опусу спада серија студија на радикалу C2H, једном од кључних молкула за разрешење низа астрофизичких/хемијских проблема, укључујући и питање постанка живота на Земљи, чији је спектар услед присуства низа суптилних интеракција важио за нерешив проблем.
У новијим студијама М. Перић је развио теорију Ренер-Телеровог ефекта у петоатомским (бр. 141, објављен у спцијалном двоброју Chemical Physics), шестоатомским и молекулима са произвољним бројем атома. Написао је опсежну монографију Структура и спектри молекула. I Квантномеханички основи (САНУ, 2009), „нестандардно дело“, какво „на српском, а ни на другим језицима, није досад написано“ (И. Гутман).

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"