TEMA BROJA

Dr Vladica Božić

Mala tela Sunčevog sistema / Istraživanja pomoću svemirskih sondi

Halejeva armada oko jezgra komete

Prognoza vremena, paradoksalno, i danas, stotinu i više godina od čuvenog  rada V. Bjerknesa (1904), u kome je postavio osnove numeričkog predviđanja  atmosferskih pojava matematičkim putem, na osnovu poznavanja “početnih vrednosti” (početnog stanja atmosfere i “zakona po kojima se sledeće stanje atmosfere razvija iz prethodnog”) i pored nesumnjivog uspeha raznih operativnih modela, izgleda kao “problem nesavladive teškoće”. Ričardsonov san da će numerička prognoza vremena biti moguća je ostvaren, kao i Milankovićeva razmišljanja o primeni matematike u predskazivanju uzastopnosti “pojava u Zemljinoj atmosferi”; povećanje računskih mašina je dostiglo sepektakularne razmere, ali pitanje prognozljivosti vremena i dalje je nepresušan izazov.

Istraživanje kometa pomoću svemirskih sondi je postalo moguće u drugoj polovini 20. veka zahvaljujući razvoju raketne tehnike i slanju letelica u svemir. Prva letelica poslata ka kometama bila je ICE (International Cometary Explorer-Međunarodni istraživač kometa), zajednički projekat svemirskih agencija NASA (Nacionalna aeronautička i svemirska administracijaSAD) i ESA (Evropska svemirska agencija) koja je prvobitno lansirana pod nazivom ISEE 3 (International Sun-Earth Explorer-Međunarodni istraživač Sunce-Zemlja), 12. avgusta 1978, u heliocentričnu orbitu. Bila je to jedna od tri svemirske letelice, zajedno sa dve prethodne letelice ISEE 1 i ISEE 2, konstruisanih za realizaciju istoimenog programa ISEE (International Sun-Earth Explorer-Međunarodni istraživač Sunce-Zemlja) namenjenog proučavanju interakcije magnetnog polja Zemlje i Sunčevog vetra. U tu svrhu je poslata u halo orbitu oko Lagranžeove tačke L1 sistema Zemlja-Sunce (poznata i kao tačka oscilovanja ili libracije) opremljena instrumentima koji su merili energetske čestice, talase, plazmu i polja.
Sonda ISEE 3 je, posle uspešno obavljenog zadatka, upućena na novu misiju: proučavanje interakcije Sunčevog vetra i atmosfere kometa, preimenovana u ICE. Zbog toga je preusmerena ka kometi 21P/Giacobini–Zinner (Đakobini-Ciner) kroz čiji rep je prošla 11. septembra 1985, na udaljenosti oko 7.800 km od njenog jezgra i tako postala prva ljudska letelica koja je uspostavila kontakt sa nekom kometom. Posle toga je sonda ICE usmerena ka kometi 1P/Halley (Halej) da bi, krajem marta 1986, proletela kroz njen rep na minimalnoj udaljenostiod 28 miliona km od jezgra i tako postala prva letelica koja je proučavala dve komete. Poređenja radi, Halejeva kometa (za koju se smatra da potiče iz Ortovog oblaka) je, pri prolasku pored Zemlje 1910, bila na minimalnoj udaljenosti od 20,8 miliona km.

Agencija NASA je 1991. godine sondi ICE produžila misiju dodelivši joj nove zadatke: istraživanje koronalnih eksplozija (vrsta Sunčeve aktivnost) u koordinaciji sa zemaljskim osmatranjima, nastavak istraživanja kosmičkih zraka i koordinaciju posmatranja sa sondom “Ulysses” (Uliks). “Uliks” je svemirska sonda čija je primarna misija bila da leti oko Sunca i proučava njeno okruženje (Sunčev vetar) iz svih uglova, pa je proizveo prvu trodimenzionalnu sliku heliosfere. Pored toga, sonda je proučavala i nekoliko kometa. “Uliks” je bio zajednički projekat agencija NASA-e i ESA-e uz učešće kanadskog Nacionalnog istraživačkog saveta, čija misija je trajala do 30. juna 2009.

Potera za Halejevom kometom

Pojavljivanje Haljeve komete u Sunčevom sistemu 1986. godine podstaklo je i druge zemlje koje su to mogle da šalju svemirske letelice i da pripreme misije koje će je proučiti - one su postale poznate kao Halejeva armada. Njih je, pored ICE, činilo još 5 sondi:Vega 1 i Vega 2 (SSSR), Giotto (ESA), Sakigake i Suisei (Japan). Poslednje tri letelice su bile i prve misije koje su ESA i Japan poslali u duboki svemir.
Sovjetske automatske međuplanetarne sondeVega 1 i Vega 2, lansirane u decembru 1984, činile su program “Vega”, čiji naziv potiče od reči Venera i Halej (na ruskom: Венера i Галлей). To su bila dva identična svemirska broda zasnovana na letelicama iz svemirskog programa: “Venera” sa zadatkom da prvo prouče površinu i atmosferu Venere i posle toga se pridruže Halejevoj armadi. Posle spuštanja svojih istraživačkih balona ka Veneri (sličnih onima na sondama “Venera” 9 i 10) u junu 1985. godine, matične letelice su, koristeći Venerinu gravitaciju, preusmerene ka Halejevoj kometi. Obe svemirske letelice bile su opremljene dvostrukim branicima za zaštitu od prašine sa komete. Od instrumenata imale su ugrađene kamere, spektrometre, magnetometar i sonde za plazmu. Ovi instrumenti bili su namenjeni merenju fizičkih parametara jezgra, kao što su dimenzije, oblik, temperatura i površinska svojstva, kao i proučavanju strukture i dinamike prašine i gasovi oko jezgra komete, sastava gasova u blizini jezgra, sastav čestica prašine i raspodela mase kao funkcije udaljenosti do jezgra i interakcije kometa - Sunčev vetar.

Sonda “Vega 1” je stigla prva i počela da emituje slike od 4. marta. Najviše se približila kometi 6. marta 1986. godine na oko 8.890 km od jezgra, a dobijene slike su korišćene i da pomognu da se precizno isplanira predstojeći bliski prolazak sonde “Giotto” (Đoto) pored komete. Prve slike su pokazale dve svetle oblasti na kometi, koje su u početku bile protumačene kao dvostruko jezgro, a kasnije se utvrdilo da su to dva mlaza koja emituje kometa. Slike su takođe pokazale da je jezgro tamno, a pomoću infracrvenog spektrometra izmerena je temperatura jezgra od 300 do 400K, mnogo toplije nego što se očekivalo za ledeno telo. Na osnovu toga je zaključeno da kometa na površini ima tanak sloj koji je prekrivao zaleđeno telo. Slike sa sonde su pokazale i da je jezgro dugačko oko 14 km sa periodom rotacije od oko 53 sata. Spektrometar mase prašine otkrio je materijal sličan sastavu ugljeničnih hondritnih meteorita, klatratni led.
Sonda “Vega 2” se aktivirala 7. marta 1986. i poslala prvih 100 fotografija, a najviše se približila jezgru komete 9. marta - na 8.030 km i poslala slike koje su bile jasnije od onih kPrva japanska međuplanetarna letelica MS-T5 je lansirana ka Halejevoj kometi iz svemirskog centra “Kagošima” 7. januara 1985. Ovim lansiranjem je poslata u duboki svemira prva sonda koja nije bila deo američkog i sovjetskog svemirskog programa, a demonstrirane su i performanse nove rakete-nosača. Letelicu je razvio Institut za svemir i astronautičke nauke za Nacionalnu agenciju za razvoj svemira (sada je deo JAXA - Japanske agencije za istraživanja svemira) da bi proučavala Sunčev vetar i magnetno polje u međuplanetarnom prostoru, a posebno aktivnosti magnetnog polja Sunčevog vetra i plazme u blizini Halejeve komete. Sonda “Sakigake” je najbliže prošla pored Halejeve komete 11. marta 1986. na udaljenosti od 6,99 miliona km; njena merenja su iskorišćena za poboljšanje rezultata sa sonde “Suisei”. Posle prolaska pored Halejeve komete, sonda “Sakigake” je otišla u heliocentričnu orbitu, odakle je nastavila da posmatra plazma-talase Sunčevog vetra sledećih 14 godina - dok nije prestala da emituje signale, januara 1999. Druga japanska letelica poslata u duboki svemir bila je sonda “Planet-A” (kasnije preimenovana u “Suisei”, što na japanskom znači: kometa).

Lansirana je 18. avgusta 1985. da bi proučavala Halejevu kometu. Ova sonda je po konstrukciji i obliku bila identična sondi “Sakigake”, ali je nosila druge instrumente: kameru za snimanje ultraljubičastog (UV) zračenja i instrument za posmatranje Sunčevog vetra. Sonda “Suisei” je započela proučavanje ultraljubičastog zračenja masivne mase koja se sastoji od prašine i gasa a okružuje jezgro Halejeve komete, dimenzije oko 20 miliona km, u novembru 1985, šaljući do 6 slika dnevno. Neposredno pre najbližeg prilaska jezgru 8. marta 1986. na oko 151.000 km isključen je UV instrument, a uključen instrument za posmatranje Sunčevog vetra. Iako su tokom prilaska Halejevoj kometi sondu pogodile dve čestice prašine koje su malo promenile osu obrtanja i period okretanja letelice, na kometi su otkriveni voda, ugljen-monoksid i joni ugljen-dioksida, a ultraljubičastim snimanjem izmeren period rotacije i varijacije u brzini ispuštanja vode. Sonda je, posle prolaska pored Halejeve komete, nastavila sa posmatranjem Sunčevog vetra, a plan da se pošalju ka još dve komete je propao jer je 22. februara 1991. godine nestalo hidrazinskog goriva u potisnicima letelice potrebnog za promenu orbite pa je ,20. avgusta 1992, izvršen završni manevar gravitacionog proletanja pored Zemlje(„gravitaciona praćka”) radi ulaska u heliocentričnu orbitu, čime je misija završena. oje je poslala “Vega 1”.Obe sonde su ukupno poslale oko 1.500 slika Halejeve komete i potom odletele u duboki svemir gde se trenutno nalaze u heliocentričnim orbitama.

I Japan u trci

Prva japanska međuplanetarna letelica MS-T5 je lansirana ka Halejevoj kometi iz svemirskog centra “Kagošima” 7. januara 1985. Ovim lansiranjem je poslata u duboki svemira prva sonda koja nije bila deo američkog i sovjetskog svemirskog programa, a demonstrirane su i performanse nove rakete-nosača. Letelicu je razvio Institut za svemir i astronautičke nauke za Nacionalnu agenciju za razvoj svemira (sada je deo JAXA - Japanske agencije za istraživanja svemira) da bi proučavala Sunčev vetar i magnetno polje u međuplanetarnom prostoru, a posebno aktivnosti magnetnog polja Sunčevog vetra i plazme u blizini Halejeve komete.
Sonda “Sakigake” je najbliže prošla pored Halejeve komete 11. marta 1986. na udaljenosti od 6,99 miliona km; njena merenja su iskorišćena za poboljšanje rezultata sa sonde “Suisei”. Posle prolaska pored Halejeve komete, sonda “Sakigake” je otišla u heliocentričnu orbitu, odakle je nastavila da posmatra plazma-talase Sunčevog vetra sledećih 14 godina - dok nije prestala da emituje signale, januara 1999.

Druga japanska letelica poslata u duboki svemir bila je sonda “Planet-A” (kasnije preimenovana u “Suisei”, što na japanskom znači: kometa). Lansirana je 18. avgusta 1985. da bi proučavala Halejevu kometu. Ova sonda je po konstrukciji i obliku bila identična sondi “Sakigake”, ali je nosila druge instrumente: kameru za snimanje ultraljubičastog (UV) zračenja i instrument za posmatranje Sunčevog vetra. Sonda “Suisei” je započela proučavanje ultraljubičastog zračenja masivne mase koja se sastoji od prašine i gasa a okružuje jezgro Halejeve komete, dimenzije oko 20 miliona km, u novembru 1985, šaljući do 6 slika dnevno. Neposredno pre najbližeg prilaska jezgru 8. marta 1986. na oko 151.000 km isključen je UV instrument, a uključen instrument za posmatranje Sunčevog vetra. Iako su tokom prilaska Halejevoj kometi sondu pogodile dve čestice prašine koje su malo promenile osu obrtanja i period okretanja letelice, na kometi su otkriveni voda, ugljen-monoksid i joni ugljen-dioksida, a ultraljubičastim snimanjem izmeren period rotacije i varijacije u brzini ispuštanja vode. Sonda je, posle prolaska pored Halejeve komete, nastavila sa posmatranjem Sunčevog vetra, a plan da se pošalju ka još dve komete je propao jer je 22. februara 1991. godine nestalo hidrazinskog goriva u potisnicima letelice potrebnog za promenu orbite pa je ,20. avgusta 1992, izvršen završni manevar gravitacionog proletanja pored Zemlje(„gravitaciona praćka”) radi ulaska u heliocentričnu orbitu, čime je misija završena.

Na samo 200 m

Još jedna letelica iz Halejeve armade bila je sonda “Giotto” (Đoto) koja je bila i prva misija ESA-e u duboki svemir. Sonda je nazvana u čast slavnog firentinskog slikara Đota koji je Halejevu kometu prikazao na svojoj fresci „Poklonjenje mudraca” u kapeli Skrovenji, u Padovi. Sonda je lansirana 2. jula 1985. sa kosmodroma “Kourou” u Francuskoj Gvajani. Bila je opremljena instrumentima za fotografisanje jezgra u boji, za određivanje elementarnog i izotopskog sastava isparljivih komponenata u kometi (naročito matičnih molekula) i čestica prašine, za istraživanje tokova plazme koji su rezultat interakcije kometa-Sunčev vetar i merenje ukupnog nivoa proizvodnje gasa i protoka prašine.

Letelica je projektovana tako da kometi priđe najbliže od svih letelica iz armade, što je i postigla 14. marta 1986. godine kada je proletela na svega 596 km od njenog jezgra. Pri prolasku, sonda je imala dva sudara sa česticama prašine, pri čemu je prvi uništio štit za instrumente a drugi je uništio kameru, ali tek pošto je sonda uspešno poslala detaljne slike jezgra komete. Kako je većina drugih instrumenata ostala u funkciji, letelica je u julu 1990. godine pomoću manevra gravitacionog proletanja pored Zemlje (koji je tada prvi put primenjen) usmerena da proleti pored komete 26P/Grigg-Skjellerup (Grig-Skejelerup), čijem se jezgru, 10. jula 1992, približila na svega 200 km. U toku ove misije sonda Đoto je pomoću analizatora plazme otkrila prvo prisustvo kometarnih jona kada je bila na udaljenosti 600.000 km od jezgra. Posle proletanja pored komete, u potisnicima letelice je ostalo manje od 7 kg hidrazinskog goriva, što je bilo nedovoljno za bilo kakve veće manevre, pa su izvršena podešavanja orbite, a konfiguracija letelice pripremljena je za treću hibernaciju pre nego što je komunikacija zvanično prekinuta 23. jula 1992. Letelica je bez pogona drugi put proletela pored Zemlje 1. jula 1999. na oko 219.000 km da bi se našla u orbiti oko Sunca.

NASA je 18. oktobra 1989, pomoću spejs-šatla “Atlantis” lansirala svemirsku letelicu “Galileo” namenjenu proučavanju Jupitera i njegovih prirodnih satelita. Letelica је dobila ime po astronomu iz 16. vеkа Galileo Galileju, a sastojala se od orbitera i sonde projektovane da uđe u Jupiterovu atmosferu. Glavni cilj misije bio je da orbiter dve godine ispituje Jupiter i njegove satelite. Letelica je do Jupitera stigla 7. decembra 1995. i postala prva letelica koja je orbitirala oko Jupitera u izduženim orbitama, koje su trajale oko dva meseca. U toku ovih orbita, letelica je ispitivala Jupiterovu atmosferu, pri čemu je otkrila dosta manjih Jupiterovih satelita.

Letelica “Deep Space 1” (Duboki svemir) je projektovana za testiranje desetak novih tehnologija uključujući upotrebu jonskog motora za pogon svemirskih letelica, autonomnu navigaciju i minijaturne kamere i elektroniku. NASA je lansirala letelicu 24. oktobra 1998. sa zadatkom da proleti pored asteroida 9969 Braille (Braile), što se dogodilo 29. jula 1999. kada je bila na najmanjem rastojanju od 27 km iako je planirano da to bude samo 240 m (pa su dobijene slike bile nejasne i ovo se smatra samo delimičnim uspehom). Krajem oktobra i početkom novembra 1999. letelica je sa velike daljine svojim kamerama sa spektormetrom posmatrala Mars i snimila infracrveni spektar cele planete.
Zbog privremene suspenzije jonskog pogona, sledeća planirana misija, susret sa kometom 107P/Wilson–Harrington (Vilson-Harington) je otkazana i letelica presumerena ka kometi Borrelli (Boreli), pored koje je proletela 22. septembra 2001. godine na rastojanju od 2.200 km. Pri preletu je ispitala njeno jezgro dugo oko 10 km, koristeći svoje napredne naučne instrumente za prikupljanje važnih podataka o okruženju komete i njenom ledenom, stenovitom jezgru. Slike površine jezgra visoke rezolucije koje su poslate bile su najbolje slike i podaci do tada prikupljeni iz bliskog susreta sa kometom. Letelica se sada nalazi u orbiti oko Sunca.

Povratak na Zemlju

Prva svemirska misija čiji je zadatak bio da sakupi i donese uzorke prašine iz repa komete nazad na Zemlju bila je “Stardust” (Zvezdana prašina) lansirana 7. februara 1999. NASA je ovu robotsku sondu poslala da se susretne sa kometom 81P/Wild2 (Vild) i prikupi njene čestice i međuzvezdanu prašinu. Na tom putu je 2. novembra 2002. sonda prošla i pored asteroida 5535 Annefrank (Ana Frank) na udaljenosti od 3079 km. Na osnovu dobijenih slika, zaključeno je da je asteroid veličine 6,6×5,0×3,4 km dvostruko veći nego što se ranije mislilo, a njegovo glavno telo ima oblik trouglaste prizme sa nekoliko vidljivih udarnih kratera. Sonda je proletela najbliže jezgru komete 2. januara 2004. na rastojanju od 236 km. Fotografije snimljene tokom bliskog preleta pokazale su da na jezgru postoje mlazevi prašine i hrapava, teksturna površina. Misija je uspešno završena 15. januara 2006, kada se kapsula sa uzorcima čestica vratila nazad na Zemlju.

Analiza je pokazala da su komete složenijeg sastava nego što se prvobitno mislilo jer su u uzorcima pronađeni minerali koji postoje u blizini Sunca ali i drugih zvezda. To sugeriše da su neke čestice verovatno nastale u blizini drugih zvezda pre nastanka Sunčevog sistema.
CONTOUR (COmet Nucleus TOUR - Put do jezgra komete) je bila neuspešna letelica NASA-e iz programa “Discovery” (Otkriće). Prema planu trebalo je da poseti tri komete (2P/Encke, 3P/Schwassmann–Wachmann, a kasnije i 6P/d’Arrest ili neku do tada još neotkrivenu kometu) i sazna što više o sastavu njihovog jezgra. Lansirana je 2. jula 2002. ali se veza izgubila 15. avgusta iste godine i misija je propala.

Udar u jezgro

NASA je 12. januara 2005. lansirala letelicu “Deep Impact” (Duboki udar) projektovanu da prouči unutrašnji sastav jezgra komete 9P/Tempel 1. Svemirska letelica se zbog toga sastojala iz dva dela: impactor (udarna sonda) mase 370 kg projektovan da udari u jezgro komete i izbaci materijal sa njene površine i orbiter (letna sonda), opremljen mernim instrumentima (dve kamere i spektrometar) koji su kometu slikali sa sigurne daljine. Orbiter je, pri prolasku pored komete, l3. jula 2005, uspešno izbacio impaktor (koji je takođe nosio kameru), koji je 4. jula udario u jezgro komete pri čemu je na tom mestu iskopao materijal iz njegove unutrašnjosti i napravio krater. Fotografije snimljene sa orbitera pokazale su da se kometa sastoji od više prašine i manje leda nego što se očekivalo, jer je udar stvorio neočekivano veliki i svetao oblak prašine koji je zaklonio pogled na stvoreni krater. Pošto je primarna misija uspešno obavljena, NASA je letelici (orbiteru) dodelila novu misiju EPOXI (Extrasolar Planet Observation and Deep Impact Extended Investigation - Posmatranje planete van Sunčevog sistema i prošireno istraživanje Dubokog udara) sa ciljem da istovremeno realizuje dva projekta: DIXI (Deep Impact Exended Investigation -prošireno istraživanje Dubokog udara) sa zadatkom da proleti pored komete Hartlei 2 (Hartli), i EPOCh (Extrasolar Planet Observation and Characterization - Posmatranje i karakterizacija planete van Sunčevog sistema) da traga za planetama veličine Zemlje oko drugih zvezda na putu do komete Hartli 2. Letelica je, nakon tri kruga oko Zemlje, ubačena u putanju koja ju je 4. novembra 2010. dovela do komete Hartli na najkraćem rastojanju od 700 km. Sonda je posle od februara do aprila 2012. godine sa daljine posmatrala kometu C/2009 P1 Garradd (Džerad), a 17. januara 2013. godine napravila je prvu fotografiju komete C/2012 S1 (ISON) koja je ostala vidljiva do marta 2013. godine.

Neuspeh pri sletanju

Sledeća misija ESA-e bila je sonda pod nazivom “Rosetta” (Rozeta), koja je sa sobom nosila robotski lender “Philae” (File) projektovan da se meko spusti na kometu 67P/Churyumov-Gerasimenko (Čurjumov-Gerasimenko) koja potiče iz Kujperovog pojasa. File je inače ostrvo na reci Nil, na kojem je pronađen obelisk sa dvojezičnim natpisom na grčkom i egipatskim hijeroglifima. Ovaj obelisk je pomogao francuskom naučniku Žan-Fransoa Šampolionu da dešifruje hijeroglife napisane na kamenu iz gradića Rozeta. Kao što su kamen iz Rozete i obelisk sa Filea pomogli da se otkriju tajne drevne egipatske civilizacije, tako su orbiter “Rozeta” i lender “File” trebalo da otkriju misteriju nastajanja najstarijih svemirskih tela našega Sunčevog sistema-kometa i tako pomognu naučnicima da saznaju nešto više i o ranim fazama formiranja Sunčevog sistema.
Tri tone teška i 14 m dugačka letelica je 2. marta 2004. lansirana u svemir iz Francuske Gvajane noseći ukupno 21 naučni instrument, od kojih su 11 bili na orbiteru, a 10 na lenderu, među kojima su bili spektrometar, više kamera, bušilica za ispitivanje unutrašnje strukture komete. Letelica je tri puta obišla oko Zemlje i jednom oko Marsa da bi zahvaljujući „gravitacionoj praćki” dobila dovoljno ubrzanje koje joj je omogućilo da se kreće po inerciji i sustigne kometu 7. maja 2014. Posle je nizom manevara smanjila brzinu i bezbedno ušla u orbitu oko komete 6. avgusta 2014. Pored ispitivanja repa i gasa i prašine oko jezgra komete, pomoću dobijenih fotografija u visokoj rezoluciji odmah su započela i istraživanje njene površine da bi se odredilo mesto pogodno za sletanje lendera “File”.

Od više desetina predloženih lokacija na kraju je odabrana lokacija u region Abydosna, kojoj se posle spuštanja slobodnim padom sa visine od 19 km lender prizemljio 12. novembra 2014. “File” se po sletanju odbio od površine jer se nisu aktivirali harpuni koji su trebali da ga pričvrste na površinu, a sama gravitacija komete je veoma slaba pa je nastavio da pluta u svemiru oko komete naredna dva sata. Posle toga je još jednom sleteo i ponovo odskočio i sleteo da bi se zaustavio na lokaciji više od 1 km daleko od prvobitnog mesta sletanja. Lender se na toj lokaciji našao u nezgodnom položaju nagnut pod uglom od 30o, tako da jedna od tri „noge” lendera nije bila u kontaktu sa površinom komete (već se nalazila „u vazduhu”) zbog čega se neki instrumenti nisu mogli koristiti. Pored toga, lender se našao u senci jedne litice na kometi i bio osvetljen samo oko 90 minuta umesto planiranih 6-7 sati, tako da nije dobijao dovoljno svetlosti za punjenje baterija preko solarnih panela koje su se ispraznile posle dva dana.

Za ta dva dana lender je raspoloživom energijom obavio nekoliko eksperimenata na površini i poslao izuzetno značajne podatke o tome da se na kometi nalaze organska jedinjenja bogata ugljenikom i azotom (od kojih neka ranije nikada nisu otkrivena na kometama), ali nisu mogli da se realizuju svi planirani naučni eksperimenti i ciljevi. Među otkrivenim su bili i molekuli koji igraju ključnu ulogu u sintezi aminokiselina, šećera i nukleobaza, što predstavlja gradivni elementi života. Zahvaljujući tome što se kometa približila Suncu, kontakt je nakratko i povremeno uspostavljan između 13. juna i 9. jula 2015, pre nego što je ponovo prekinut, pa je predajnik za komunikaciju sa lendera isključen u julu 2016. radi smanjenja potrošnje energije sonde. Pred kraj misije, početkom septembra 2016, orbiter “Rozeta” napravila je nekoliko preleta vrlo blizu komete i tada su prikupljene fotografije visoke rezolucije, na kojima je otkriveno precizno mesto sletanja lendera. Rozeta je aktiviranjem potisnika 29. septembra 2016. započela kontrolisano spuštanje na asteroid u regionu Ma’at koji se nalazi na glavi komete, na manjem od dva segmenta jezgra, u kome se nalazi nekoliko aktivnih jama prečnika većeg od 100 m i dubine 50-60 m koje proizvode prašinu i gasove koji imaju važnu ulogu u formiranju repa komete.Njen udar o površinu u blizini jame zvane Deir el-Medina, 30. septembra 2016, bio je i kraj misije.

Dr Vladica Božić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"