MAGAZIN ZA NAUKU, ISTRAŽIVANJA I OTKRIĆA
»  MENI 
 Home
 Redakcija
 Linkovi
 Kontakt
 
» BROJ 92
Planeta Br 92
Godina XVII
Septembar - Oktobar 2019.
»  IZBOR IZ BROJEVA
Br. 93
Nov. 2019g
Br. 92
Sep. 2019g
Br. 91
Jul 2019g
Br. 90
Maj 2019g
Br. 89
Mart 2019g
Br. 88
Jan. 2019g
Br. 87
Nov. 2018g
Br. 86
Sep. 2018g
Br. 85
Jul 2018g
Br. 83
Mart 2018g
Br. 84
Maj 2018g
Br. 81
Nov. 2017g
Br. 82
Jan. 2018g
Br. 79
Jul. 2017g
Br. 80
Sep. 2017g
Br. 77
Mart. 2017g
Br. 78
Maj. 2017g
Br. 75
Septembar. 2016g
Br. 76
Januar. 2017g
Br. 73
April. 2016g
Br. 74
Jul. 2016g
Br. 71
Nov. 2015g
Br. 72
Feb. 2016g
Br. 69
Jul 2015g
Br. 70
Sept. 2015g
Br. 67
Januar 2015g
Br. 68
April. 2015g
Br. 65
Sept. 2014g
Br. 66
Nov. 2014g
Br. 63
Maj. 2014g
Br. 64
Jul. 2014g
Br. 61
Jan. 2014g
Br. 62
Mart. 2014g
Br. 59
Sept. 2013g
Br. 60
Nov. 2013g
Br. 57
Maj. 2013g
Br. 58
Juli. 2013g
Br. 55
Jan. 2013g
Br. 56
Mart. 2013g
Br. 53
Sept. 2012g
Br. 54
Nov. 2012g
Br. 51
Maj 2012g
Br. 52
Juli 2012g
Br. 49
Jan 2012g
Br. 50
Mart 2012g
Br. 47
Juli 2011g
Br. 48
Oktobar 2011g
Br. 45
Mart 2011g
Br. 46
Maj 2011g
Br. 43
Nov. 2010g
Br. 44
Jan 2011g
Br. 41
Jul 2010g
Br. 42
Sept. 2010g
Br. 39
Mart 2010g
Br. 40
Maj 2010g.
Br. 37
Nov. 2009g.
Br.38
Januar 2010g
Br. 35
Jul.2009g
Br. 36
Sept.2009g
Br. 33
Mart. 2009g.
Br. 34
Maj 2009g.
Br. 31
Nov. 2008g.
Br. 32
Jan 2009g.
Br. 29
Jun 2008g.
Br. 30
Avgust 2008g.
Br. 27
Januar 2008g
Br. 28
Mart 2008g.
Br. 25
Avgust 2007
Br. 26
Nov. 2007
Br. 23
Mart 2007.
Br. 24
Jun 2007
Br. 21
Nov. 2006.
Br. 22
Januar 2007.
Br. 19
Jul 2006.
Br. 20
Sept. 2006.
Br. 17
Mart 2006.
Br. 18
Maj 2006.
Br 15.
Oktobar 2005.
Br. 16
Januar 2006.
Br 13
April 2005g
Br. 14
Jun 2005g
Br. 11
Okt. 2004.
Br. 12
Dec. 2004.
Br 10
Br. 9
Avg 2004.
Br. 10
Sept. 2004.
Br. 7
April 2004.
Br. 8
Jun 2004.
Br. 5
Dec. 2003.
Br. 6
Feb. 2004.
Br. 3
Okt. 2003.
Br. 4
Nov. 2003.
Br. 1
Jun 2003.
Br. 2
Sept. 2003.
» Glavni naslovi

PALEONTOLOGIJA

 

Dr Gordana Jovanović

Drevne ajkule u okolini Beograda

Megalodon nije bio jedini

 


Ajkule, ili morski psi, postoje stotinama miliona godina, i u spiskovima fosila su zabeležene pre nego što su mnoge druge grupe pronađene. Ali, na pitanja: kako su evoluirali, da li se mogu smatrati “živim fosilima, zašto su zubi tako česti u mnogim stenama širom sveta, ili kako su preživeli masovna izumiranja... još uvek nema punih odgovora. Ove, danas opasne morske nemani krstarile su vodama nekadašnjih okeana i mora kao što su Tetis, Paratetis, Mediteransko more itd. Tragajući za plenom, zavlačile su se i u plitkovodne priobalne sredine kakve su postojale u srednjem miocenu Srbije i okolinih regiona (pre oko 14 do 15 miliona godina).

Paleontologija


Donedavno su bili poznati samo zubi ajkule pod nazivom Megalodon. Najnovija istraživanja zuba nađenih kod Višnjice, dela Beograda, pokazala su da pripadaju drugom rodu. Koje vrste ajkula su lutale morem po okolini Beograda, otkrivaju fosili koje su autor ovog teksta, u saradnji sa paleontolozima iz Rumunije (Nikolae Trif, Vlad Kodrea) i Prirodnjačkog muzeja u Beogradu (Dragana Đurić) opisali u poslednjem broju časopisa “Geološki anali Balkanskoga poluostrva”.
Zubi ajkula spadaju u najčešće ostatke fosilnih kičmenjaka koje možemo naći u morskim sedimentima. Pošto je skelet ajkula izgrađen od hrskavice koja se lako uništi, ne može se fosilizovati.  Zbog toga se u prirodnjačkim muzejima ne mogu videti kompletni originalni skeleti, već najčešće zubi ili replike skeleta. Pored zuba, neki drugi delovi izgrađeni od čvršće hrskavice kao što su pršljenovi, rostralni čvor od čijeg oblika zavisi oblik čeljusti, bodlje u perajima, pa čak i koproliti (izmet) ponekad se mogu  fosilizovati. Koprolit morskih pasa se javlja u različitim oblicima i veličinama i često ima spiralni oblik jer je nastao u crevnom traktu. U zavisnosti od ishrane ajkule, u njemu se ponekad mogu naći fragmenti kostiju plena. Iako je teško poverovati da ovakav tip fosila postoji, u nekim zemljama su otkriveni slojevi stena sa velikim brojem koprolita.

Paleontologija


Zubi morskih pasa, kao i većina zuba, napravljeni su od dentina, tvrdog kalcifikovanog tkiva koje se ne razlaže lako. Na osnovu oblika zuba može se odrediti kojoj vrsti je pripadao. Oblik im zavisi i od funkcije, tj. da li služe za hvatanje, sečenje ili drobljenje plena. U čeljustima ajkule nalazi se nekoliko redova zuba. Umesto da imaju samo nekoliko zuba koji traju ceo život kao kod mnogih drugih životinja, morski psi stalno proizvode nove zube. Kada neki stariji pukne ili se istroši, jednostavno ispada iz usta i pada na morsko dno, a novi zub zauzima njegovo mesto. U zavisnosti od vrste ishrane, morski pas, tokom svog životnog veka, može prema nekim procenama proizvesti između 20.000 i 50.000 zuba. To znači izvesnu mogućnost da se zub morskog psa sačuva i pretvori u fosil.


Najstarije ajkule na svetu

Najraniji fosilni dokazi za morske pse ili njihove pretke datiraju pre 450 miliona godina, tokom kasnog ordovicijskog perioda.
Ajkula pripada drevnoj ribi zvanoj Doliodus problematicus, pronađenoj u Kanadi. Imala je hrskavičav kostur, lobanju, vilicu i zube slične morskom psu, ali su najčešće bili spojeni. Tek 2014. godine, CT tehnologija je omogućila da se vidi da ovaj fosil ima karakteristike starijih koštanih riba i modernih ajkula. Sredinom devona (pre 380 miliona godina) pojavio se rod Antarctilamna koji je imao oblik torpeda, ali je više ličio na jegulje nego na ajkule. Otprilike u to doba, evoluirala je i grupa Cladoselache. To je prva grupa koja se razvila a za koju bismo rekli da pripada ajkulama mada, u stvari, više pripada grupi Chimaera. Himere su hrskave ribe iz reda Chimaeriformes, ali tehnički ne pripadaju morskim psima. Smatra se da su se morski psi i chimaera u evolutivnom smislu razišli pre oko 420 miliona godina, tj. iako postoje mišljenja da su najbliži živi rođaci ajkulama, oni su samo imali zajedničkog pretka pre 420 miliona godina. Kod ranopalozojskih vrsta, često su nalažene bodlje slične onima koje danas imaju neke vrste ajkula. Pretpostavlja se da su služile da uplaše  neprijatelje.
Karbonska perioda koja je započela pre oko 359 miliona godina, poznata je kao "zlatno doba ajkula". Izumiranje na kraju devona je uništilo najmanje 75% svih vrsta na Zemlji, uključujući i mnoge ribe koje su plivale okeanima. To je omogućilo ajkulama da dominiraju, i kasnije razviju niz oblika. Za razliku od drugih grupa koje nisu preživele izumiranja, ajkule su svaki put kada se njihovo okruženje radikalno promenilo reagovale spektakularnim cvetanjem raznovrsnih oblika, omogućavajući im da se šire u nove ekološke niše.
Do rane jure (pre 195 miliona godina), razvila se najstarija poznata grupa savremenih morskih pasa (Hexanchiforme). Imale su izbočene čeljusti omogućavajući životinjama da jedu plen veći od sebe, a istovremeno im se razvila i sposobnost da brže plivaju. Na početku krede (pre 145 miliona do 66 miliona godina), morski psi su se ponovo pojavili u drevnim morima, pre nego što su doživeli peti događaj masovnog izumiranja. Među poznatijim vrstama je Cretalamna appendiculata.  Kasnije, nakon udara asteroida na kraju krede, nestale su mnoge najveće vrste morskih pasa. Preživele su samo najmanje i dubokovodne vrste koje su se prvenstveno hranile ribom. Dok je veliki broj drugih organizama izumro krajem krede, uključujući sve ne-ptičje dinosauruse, možemo reći da su ajkule ipak opstale.
Zubi ajkula su pronalaženi u stenama širom sveta i na terenima koje plavilo more Paratetis. Opisane su brojne izumrle vrste. Najnovija istraživanja su se bavila pretežno njihovim geografskim rasprostranjenjem i određivanjem vrsta. Danas narasta interesovanje za evoluciji ovih morskih stvorenja. Iako je teško poverovati, paleontolozi se, pri donošenju zaključaka o fosilima ajkula, oslanjaju uglavnom na zube i, na osnovu njih, uspevaju da rekonstruišu dimenzije njihovih tela. 

Paleontologija

Evolucija velike bele ajkule

Otkrivanjem ostataka misterioznog morskog psa veličine automobila, koji je pre oko 20 miliona godina plivao duž obala Atlantskog i Tihog okeana, doprineo je tumačenju evolucije kenozojskih ajkula. Novootkrivena vrsta je srodnik megalodona i drevni predak današnjih velikih belih morskih pasa. Međutim, postoji vremenska praznina u fosilnom zapisu od 45 miliona godina pre nego što se ova nova vrsta pojavila, ostavljajući mnogo nejasnoća o tome kako se ovaj morski pas razvio i koliko dugo je živeo. Nova vrsta je dobila ime Megalolamna paradoksodon i svrstana je u potpuno novi rod (Megalolamna). Ime vrste paradoksodon se odnosi se na činjenicu da se ajkula iznenada pojavila u geološkom zapisu, nakon što se činilo da se odvojila od najbližeg rođaka Otodus-a, oko 45 miliona godina ranije. Sama činjenica da je ova tako velika ajkula sa širokom geografskom rasprostranjenošću tek nedavno otkrivena ukazuje koliko se malo zna o drevnom morskom ekosistema Zemlje. Do sada je pet vrsta zuba dugačkih 5 cm pronađeno u Kaliforniji, Severnoj Karolini, Japanu i Peruu. Na osnovu ovih ostataka, istraživači procenjuju da je Megalolamna mogao da naraste do oko 3,7 metara, što znači da je bio dosta manji od megalodona, za koji se smatra da je dostizao dužinu od 18 m. Megalolamna paradoksodon je bila nešto manja i od današnjih velikih belih ajkula, njeni čudni zubi liče na zube savremenog roda Lamna, ali imaju i odlike koje podsećaju na zube izumrlog roda Otodus.
Morski psi su, tokom paleogena (pre 66 do 23 miliona godina), nastavili da se razvijaju u sve veće oblike;  pojavio se Otodus obliquus, predak megalodona (Otodus megalodon). Otodus megalodon je najveća ajkula koja je ikada živela, a naučnici ga smatraju jednim od najmoćnijih predatora. Ta riba je bila u konkurenciji s precima velike bele ajkule, koji su se razvili tokom srednjeg eocena (pre 45 miliona godina).

Glina sa puževima

Nekadašnji prostor Paratetisa je zahvatao terene današnje Austrije, Slovenije, Poljske, Mađarske, Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine, Ukrajine i Rumunije, što znači da su, tokom badena, ovi tereni bili morska sredina po kojoj su ajkule mogle krstariti. Nekoliko sedimentacionih basena iz srednjeg miocena Srbije je bilo povezano sa ostalim basenima Paratetisa, što je omogućilo razmenu faune. U srednjem miocenu, u okolini Beograda, more Paratetis je ostavilo razne vrste sedimenata bogate fosilima. Geološka proučavanja tog područja su pokazala prisustvo tipičnih morskih životinja. Na lokalitetu Višnjica, najbrojniju grupu predstavljaju badenski gastropodi iz tzv. „glina sa puževima iz roda Pleurotoma. Zubi ajkula su prava retkost”.

Paleontologija

Zubi fosilnih ajkula iz Srbije slabo su proučeni u poređenju s drugim fosilima. Zabeleženi su nalazi zuba iz miocenskih sedimenata, dok mezozojskim zubima paleontolozi nisu pridavali dovoljno pažnje, i verovatno su retki i u širem okruženju. Iako su srednjomiocenski (badenski) sedimenti iz Srbije otkriveni u raznim regionima naše zemlje, zubi ajkula su zabeleženi samo u nekoliko lokaliteta poput Višnjice i Rakovice kod Beograda i u istočnoj Srbiji (Golubac), među kojima Višnjica (ušće potoka Ramadana u Dunav) spada u najbogatije. Morski režim koji je zahvatio terene Beograda i okoline omogućio je relativno povoljne uslove za ajkule i dobre morske puteve kojima su ajkule mogle slobodno plivati vodama Paratetisa. Iste vrste zuba su nađene i u drugim zemljama. Nakon povlačenja mora, ostale su očvrsle stene. Međutim, nalazište sa ajkulama je potopljeno nakon izgradnje hidroelektrane “Đerdap”. Sa tog mesta potiču prve informacije o ajkuli kojoj je nekada, na osnovu izgleda zuba, dat naziv Carcharodon megalodon.
Petnaest zuba skoji su sakupili kustosi Prirodnjačkog muzeja krajem 19.  i sredinom 20 veka ponovo su proučavani. Analizirane su dimenzije, oblik, boja, oštećenja, kao i neke druge grupe beskičmenjaka koje bi mogle pomoći da se što preciznije utvrdi vreme kada su ajkule plivale u moru koje je plavilo naše terene. Sada znamo da su kosmoplitske ajkule plivale po okolini Beograda  i da se to dogodilo sa morskom transgresijom, pre oko 14.5 miliona godina.

Paleontologija

Iako postoje i druga mišljenja, otkriće Megalolamna paradoksodon je bio povod da se zubi megalodona, ranije svrstavani u Carcharocles megalodon ili Carcharodon megalodon koji je deo izumrle porodice Otodontidae, svrstaju u rod Otodus. Time je, izgleda, nađeno pravo mesto u porodičnom stablu najvećih morskih ajkula ikada, ajkula koje su pronađene i u Višnjičkim glinama, kod Beograda. Zato se megalodon iz Višnjice od sada zove Otodus megalodon. Najveći i najbolje očuvani zub ikada pronađen na ovom lokalitetu ima visinu 82 mm i širinu 57 mm. Oblik mu je trouglast sa jakim korenom i dobro očuvanom reznom ivicom. Na osnovu opšteg oblika zuba, najverovatnije je imao prednji položaj u vilici.
Pored Otodus-a, prepoznati su i zubi ajkula Hemipristis serra i predstavnika familije Odontaspididae. Nasosnovu odlika zuba, zaključeno je da je, kod Hemipristis serra, zub zauzimao gornji prednji deo u vilici. Rezne ivice su očuvane i tipične za rod Hemipristis.  Koren je delimično sačuvan. Vrsta je poznata iz svih lokaliteta gde su nalaženi i zubi Otodus-a, a naročito je česta u Austriji. Ovo je prvi nalaz ove vrste u našoj zemlji.

Paleontologija

Relativno mali, izduženi zubi familije Odontaspididae su najbrojniji u Višnjici. Slabo su očuvani, koren i grbice na korenu su oštećeni ili potpuno nedostaju, oštećenja su najverovatnije nastala desjtvom talasa. Ove ajkule su slične današnjim tigrastim ajkulama i u geološkoj prošlosti imale su mnogo šire geografsko rasprostranjenje nego danas. Poznate su još od rane krede. Današnji predstavnici, takođe izduženih do igličastih zube prilagođeni za ishranu ribom koja im je glavni plen.
Zubi morskih pasa iz Višnjice su različite boje, a postoje i oštećenja, što bi se moglo objasniti sedimentom u kojem su sačuvani. Većina zuba je crna i tamno siva, dok su drugi smeđi, jedan je skoro sasvim beo. Bela boja navodi na zaključak da potiče iz drugačijeg, različitog sloja, verovatno belih peščara koji se nalaze u lokalitetu Bela stena, nedaleko od nalazišta fosila.

Čime su se hranile ajkule iz Višnjice ?

Česti nalazi velikih okeanskih morskih pasa (npr. Otodus, Cosmopolitodus) u Centralnom Paratetisu tokom srednjeg miocena mogu se objasniti obiljem njihovog potencijalnog plena, kao što su ribe i morski sisari poput kitova i delfina. Ostaci Cetotherium-a pronađeni su i u badenskim sedimentima severne Bosne. U poređenju sa današnjim sličnim predatorima kao što je Carcharodon carcharias, stanište Otodus megalodon -a je verovatno bilo slično. Ova ajkula lovi i u blizini obale i u dubinama od preko stotinu metara. Iako je Otodus  megalodon bio očigledno glavni predator u moru okoline Beograda, smatra se da je dužina Hemipristis serra, koja je iznosila 4-5 m uticala na sličan način života. Današnji predstavnik roda Hemipristis, Hemipristis elongata živi na dubinama do 132 m, ima veoma slične ali manje zube i hrani se različitim morskim plenom, uključujući manje morske pse i raže.

Kako je izumro megalodon?

Kao jedan od najvećih predatora koji je ikada živeo, megalodon raspaljuje maštu ljudi. To je ujedno i najveća riba koja je ikada postojala. Reč “megalodon” znači: veliki zub jer može da dosegne dužinu od 18 cm, telo do 18 m, tri puta duže nego današnja bela ajkula (Carcharodon carcharias). Imala je ugiz jači nego Tyranosaurus. Da bi se borila sa plenom kao što su kitovi, megalodon je morao biti u mogućnosti da širom otvori usta. Procenjuje se da se njegova čeljust mogla proširiti 2,7-3,4 m, što je dovoljno da u jednom mahu proguta dvoje odraslih ljudi. Oko 13 miliona godina ova ogromna ajkula je dominirala morima i okeanima dok nije izumrla, pre oko 3,6 miliona godina.
PaleontologijaVećina rekonstrukcija pokazuju da megalodon izgledao kao ogromna velika bela ajkula (Carcharodon carcharias). Sada postoje mišljenja da to ipak nije tačno. Otodus megalodon je verovatno imao mnogo kraći nos, ili rostrum, u poređenju sa velikom belom ajkulom. Poput plavog morskog psa (Prionace glauca) imao je duge grudne peraje koji su podržavali njenu težinu i veličinu. Međutim, Megalodon zapravo potiče od druge linije morskih pasa od kojih je on bio poslednji član. Najstariji njegov predak je ajkula poznata kao Otodus obliquus, stara oko 55 miliona godina, koja je dostizala dužinu od oko 10 m. Evoluciona istorija ovog morskog psa proteže se do vrste Cretalamna appendiculata, koja datira od oko pre 105 miliona.  Izgleda da je predak velikog belog morskog psa živeo u isto vreme kada i megalodon. Neki naučnici misle da su se možda međusobno nadmetali. Megalodon je izumro pre najmanje 3,6 miliona godina, kada je planeta ušla u fazu globalnog hlađenja. Do dve trećine svih velikih morskih životinja, uključujući 43% kornjača i 35% morskih ptica, izumrlo kada su se temperature snizile i broj organizama na početku lanca ishrane opao, što je uticalo na predatore koji su bili na vrhu lanca. Pošto su morski psi zavisili od toplih voda, pad temperatura u okeanu verovatno je rezultirao značajnim gubitkom staništa. To je takođe moglo prouzrokovati da megalodonov plen ili izumre ili se prilagodi hladnijim vodama i preseli tamo gde ajkule nisu mogle da ga slede.

 

Dr Gordana Jovanović

 



Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"

 

 

 

  back   top
» Pretraži SAJT  

powered by FreeFind

»  Korisno 
Bookmark This Page
E-mail This Page
Printer Versie
Print This Page
Site map

» Pratite nas  
Pratite nas na Facebook-u Pratite nas na Twitter - u  
»  Prijatelji Planete



» 10 GODINA PLANETE

free counters Flag Counter

6 digitalnih izdanja:
4,58 EUR/540,00 RSD
Uštedite čitajući digitalna izdanja 50%

Samo ovo izdanje:
1,22 EUR/144,00 RSD
Uštedite čitajući digitalno izdanje 20%

www.novinarnica.netfree counters

Čitajte na kompjuteru, tabletu ili mobilnom telefonu

» PRELISTAJTE

NOVINARNICA predlaže
Prelistajte besplatno
primerke

Planeta Br 48


Planeta Br 63


» BROJ 93
Planeta Br 93
Godina XVII
Novembar - Decembar 2019.

 

 

Magazin za nauku, kulturu, istraživanja i otkrića
Copyright © 2003-2019 PLANETA