TEMA BROJA
M. Rajković
Ponoćno sunce ili Zbornik pesničkih snoviđenja Vaska Pope
Sanovnik srpskih pesnika
Kad oživljeh umrijeh, mrtva oca vidjeh. (Spavanje i san)
Narodna zagonetka
Narodna pitalica: Šta je najslađe na svijetu? - San, najsažetije i najrečitije izražava doživljaj sna u srpskom narodu, njegovo poimanje sveta s onu stranu jave i značenja koja pridaje događajima u oniričkoj stvarnosti.
San kao književni žanr
Od Epa o Gilgamešu do savremenih pisaca san je prisutan u književom stvaranju, u umetničkom stvaranju uopšte. Književna fantastika je puna oniričkih sadržaja. U delima Franca Kafke i Džejmsa Džojsa oniričko dobija „onaj značaj koji u antičkoj i sredenjovekovnoj književnosti ima mit”. „U odnosu na sirove, intimne i hermetičke snove, koji nezavisno od autorovih namera imaju svoju književnu vrednost”, zaključuje B. Jovanović, zapisi snevanih sadržaja potvrđuju danas svoju literarnu važnost. Uobličavanjem dnevničkih zapisa sanjanog, s ciljem da se iskaže njihova književna vrednost, utemeljen je i poseban književni žanr.” Iako je Dante začetnik ideje o snu kao žanru u Novom životu, opisom svojih snova i njihovom „literarnom transpozicijom”, ona je u narednim vekovima bila potisnuta. Tek u naše vreme, u „širem kontekstu autobiografske proze” dnevnci snova pojedinih pisaca dobili su svoje posebno žanrovsko određenje. Žanrovsko obeležje snova postaje sve očiglednije, i jasno se ističe, objavljivanjem pojedinačnih snova (Borhesovi, Pavićevi snovi) i posebnih knjiga u kojima autori opisuju svoje snove, kao što su: Snovi i sudbine Margerit Jursenar, Moj svet: dnevnik snova Graham Grina, Snevnik Ljubomira Simovića... |
Njegoš, koji je sav iznikao iz pesničkog tla našega jezika i narodnog predanja, na jednom mestu veli:
“Noću se molim da što dobrog snim…” No, ovaj duhovni i svetovni vladar jednog kraja srpske zemlje češće je bivao obrvan teškim snovima. Na početku “Gorskog vijenca”, kroz reči Vladike Danila tuži nad istorijskom sudbom svoga roda :
Pleme moje snom mrtvijim spava… U Luči mikrokozma snu daje opštije značenje:
“Snom je čovjek uspavan teškijem”,
u kom vidi “strašna snoviđenja,
i jedva se opredjelit može/
da mu biće u njima ne spada”.
Kao da je iz ovih stihova prhnula poput ptice iz gnezda Andrićeva pesma Šta sanjam a šta mi se događa:
Ko će znati vremenu kraj,
vetru put, tišini ime,
i šta je to
što meni podgriza misli i razara san?
Svake noći podmukli gosti dođu
nevidljivi, nečujni,
i ognjenim peskom mi zaspu usta i oči.
Nesanica je ljude mučila od pamtiveka. Basma Protiv nespavanja govori o tome kako čoveka osloboditi te muke. Bajalica (ili bajač) na početku kazuje, između ostalog, da su i tri ptice pevačice na drvo stale pa odatle odletele i “odnele nesanicu našem Milanu, u čarnu goru, u mutnu vodu, u pustu zemlju, gde petao ne peva, gde mačka ne mauče... San siktera sikterisao, pa se lepo namirisao i došao i tu pao i našem Milanu na čelo, neka mu je sve veselo; neka spi, neka sni, da se nikad ne razbudi“. U drugoj, vetar duva “preko visokih gora, širokih polja, velikih voda, klasastih ječmova…”, preko “svega i svačega, dok ne doduva … Milanu san bogodan”.
Vasko Popa je sačinio triptih zbornika: narodnih umotvorina (Od zlata jabuka), pesničkog humora (Urnebesnik) i pesničkih snoviđenja. Ovaj poslednji je naslovljen Ponoćno sunce. U jezgrovitom predgovoru, sa malo reči, kao što su mu i pesme od malo reči ispevane, kaže: Sanjao sam odavno jednu knjigu snova, jednu knjigu načinjenu od najlepših (za mene najlepših) snova srpskih pesnika. Sanjao sam sanovnik u kome sami pesnici tumače svoje snove i svoja viđenja. Sanjao sam čarobnu kutiju u kojoj su skriveni ključevi snovidovlja. Ko želi da nauči kako se tim ključevima barata, neka kutiju otvori. Najbolje je da se to uradi oko ponoći.
Vasko Popa |
Prvi deo zbornika, Ključevi snovidovlja, sadrži nekoliko odlomaka iz ogleda srpskih pisaca koji su osvetljavali ulogu i značaj sna i mašte u poeziji (Laza Kostić, Marko Ristić, Sreten Marić, Zoran Mišić, Zoran Gluščević), drugi, Sanovnik ili san u očima pesnika, sastavljen je od kratkih citata naših pisaca “koji su u svojim delima i svojim noćima rešavali zagonetku sna”. Treći, najobimniji, nosi naslov Pesnička snoviđenja. Ilustrovan je delima naših umetnika XIV-XX vek: od personifikacije Meseca iz Dečana, koji veoma podseća na svemirsku letilicu, crteža Andrije Raičevića i Hristofora Žefarovića do priloga Olje Ivanjicki, Veličkovića, Šejke…
Zbornik otvara Laza Kostić odlomkom o pesničkom zanosu iz njegove studije O Jovanu Jovanoviću Zmaju u kome kaže da “pesnički ili umetnički zanos obično dolazi na javi i ne prekida javu, unosi u javu nešto što je više nalik na san. Ali može doći i u snu, samo što tada ne prekida sna, ne čini da se sanjač probudi, ali oživljava san, kao da se zaista zbiva, unosi u san jednu osobinu jave”. No, nastavlja pesnik, nije svaki lep san “ono isto što i pesnički zanos u snu”. A drugo, nije ni taj zanos dovoljan, “valja da ostane pesniku u duši i kad se probudi, valja da taj san na javi salije u pesmu”. Ali pesnik može biti i u tako neobičnom stanju duše, koje nije “ni java ni san”, ni svest ni zanos, koje opisuje kao “neki suton uoči zanosa, kad svesna java prelazi u pesnički zanos”. A kada ga taj zanos prođe, pesnik “napiše zapisnik o onome što se dogodilo. To je pesma. Što verniji, što prostiji zapisnik, što priličniji i sličniji, tim lepša pesma”.
Na tragu Kostićevih misli među javom i međ snom su i ogledi S. Marića (Zapis o snu i pesmi) i Zorana Mišića (Reč i vreme, Laza Kostić). Marić veli da su značaj sna “najtačnije” rekli pesnici (Helderlin, Novalis i dr.), koji su u njemu videli “simbol slobodne fantazije, ne odvajajući ga strogo od sanjarenja… od maštanja uopšte”. - Sve je prvobitno mašta - matematika kao i poezija, Kopernik i Ajnštajn isto kao Servantes i Njegoš; samo je u nauci mašta apstraktna kombinatorika, dok s eona u snu, u mitu, u poeziji razvija u okviru… subjektivnog doživljaja… Tek misaonost daje stvarnost snu… Svaki čovek sanja, a pesnik je uobličitelj snova”. Novalis “sanja” budućnost u kojoj “svet postaje san, a san postaje svet”. Zoran Mišić podseća: “Između sna i jave nema postojanih međa, i nikakvo “dotle” - da i “odatle” - ne, ne postoji, kaže nam Laza Kostić”.
Sve napred rečeno može stati i u stih: Sanak javu posestrio (Jovan Grčić Milenko). Ili u ram dvostiha koji je verni autoportret pesnika neprolazne molitve: Santa Maria delal Salute:
“Od jave si kovo snove
sad od snova javu vezi”.
Nije ovaj pesnik tek slučajno na početku ovog zbornika. Popa je “u noćima bdenja”, kako je zabeleženo, video Lazu Kostića “kako govori sa svetiljkom u svojoj sobi u Somboru”, i kako “svojim ustihovanim govorom” gradi nebeske svodove, “ispunjene svetim mirisom pamtiveka”. Tim “svetim mirisom” srpskog pamtiveka ispunjeno je i sve Popini pesništvo, svaka njegova antologija i svaki zapis o pesništvu i pesnicima.
Popin sanovnik počinje srednjovekovnim sanovnikom (Sanovnik i trepetnik, koji je objavio S. Novaković još u Primerima književnosti jezika staroga i srpsko-slovenskoga 1904), a završava se stihovima Branka Miljkovića o snu (navešćemo samo neke):
Kada sanjaš, noć je tvoja sluškinja;
Budan ja kradem, što oni sanjaju;
ili:
Izaći iz sna
Al’poneti blago…
Popa je iz Sanovnika i trepetnika uneo odlomak o tumačenju nekih snova, odnosno snove koji, po mišljenju našeg čoveka srednjeg veka, nešto predskazuju. Tako, videti anđela u snu predskazuje - radost, nasmejanog - brigu, zemlju razrivenu - prolaženje neprijatelja, a videti sebe na konju - putovanje. Po verovanju naših predaka , videti u snu levu stranu trbuha, leva rebra, mrtvaca koji ište ili tamne zvezde – zlo kažet (predskazanje je nečeg zloga).
Mnogi su čuli za španskog dramskog pisca Kalderona de la Barku i njegov komad Život je san (leksema san je, inače, u naslovu mnogih književnih dela). Ali naš Sveti Sava je mnogo pre Šekspira i slavnog Španca zapisao: Житије бо сен и сан (Život je ovaj sen i san). Savin mlađi životopisac Teodosije Hilandarac (sredina XIII - početak XIV veka) piše: Kazivaše im snoviđenje, a oni govorahu kako je viđenje istinito… Konstantin Filosof, pisac Žitija despota Stefana Lazarevića, pripoveda: “Videlo se ono što se uistinu pre ovoga u sanovnom maštanju (матчанми) predskazivaše”.
O inspiraciji i snovima
Popa je u svoj sanovnik uneo i zanimljiv odlomak o pesničkom stvaranju iz spisa Milana Dedinca Od nemila do nedraga (1957): “… Ako bi zaista sama ‘inspiracija’ govorila mesto njega, zašto bi onda, on, pesnik, taj ‘strašni rabotnik’, bio priseljen da pati… Zašto bi onda pesnik morao stalno da bdi u svojim snovima i da naseljava javu – vizijama i sanjarenjima?”
 |
Jelena Balšić, kći kneza Lazara, u pismu svome duhovniku (Otpisanije bogoljubno) njihov kratak susret na dvoru snom dočarava: „No zamalo i kratko bi nam viđenje, rekao bi, u zrcalu (va zrcale) obraz ugledasmo, ili u neki san tanak da sam bila snesena“. I Dositeju, kao i Svetom Savi, „sav naš život, kad već prođe (a mora proći, il' nam se hoće, il' nam se neće), podoban je jedne noći sanku“. Autor prvog udžbnika fizike na srpskom jeziku Atanasije Stojković (Fisika, Budim, I-III, 1801-1803), u prvom tomu kaže o snovima: „Snoviđenija su čelovjeku tako jestastvena kako god čto je jestastveno spavati i misliti“. Ili, u trećem tomu: „Duh naš ima silu sastavljati častice različitih predmetov i praviti od njih jedan predmet. Eto kako mi možemo u snu videti vešči koje nećemo na javi nikogda“. Zmaj Jova bi prosto uskliknuo:
„Otkud sanku sila divna
Da otvori sva nebesa?“
|
Eustahija Arsić (1776-1843), prva srpska pesnikinja posle Jefimije, zavredela je mesto u Popinoj knjizi „najlepših snova“ ovim citatom: „Koliko puta sastavljah ja slivenost ideja više sumanutih negoli rasutih predstava sna, ja htedoh sjediniti stvari savršeno nesaglasne i dati biće nemogućem“. Đura Jakšić otkrivenjem: „Tražiš očima slike što si ih u snu video, ali su te slike siva magla, ljubavnica sunčeva, pa čim je sunce celiva, a ona iščezne, nestane...“; Vojislav Ilić iskazom: „Ja sanjam beskrajno mračan al' ipak dragi san...“, Dučić stihovima: Sve je osvetnički fantom starih snova i onim tako pamtljivim iz Pesme ženi: Istina je samo što duša prosneva.
Ne možemo navoditi sve pesnike zastupljene u Popinom ličnom sanovniku, ali navešćemo samo još nekolike primere sna u očima pesnika. Branko Lazarević je zapisao: „Koliko je ogroman život snova? A kako ga malo ima istraženog? Zašto bi se čuvali njegovih 'apsurdnosti', nelogičnosti i nevezanosti? Nigde toliko oslobođene svesti i oživotvorene podsvesti kao u snovima. Tu se vezuju najčudnije pojave i pojavljuju kao delo“. Za Vinavera, ako uvek „i ne razumemo vezu u snu, ipak je njegova logika neizbežna i neraskidna, dok je logika stvarnog života bar malo slobodnija“. Zato u jednom fragmentu, o svojoj poeziji kaže: „U tim mojim stihovima sve je gotovo slučajno, toliko da lebdi. Uistinu, osnovni mi je utisak da to nije slučajno, nego snovna harmonija“.
Miloš Crnjanski, kao i ini, zna da je „život san“, da je ta misao „prisutna u celoj istoriji sveta i čovečanstva“, da je naš život „od sna satkan“ (Šekspir).
-San, kažu nemački filosofi. San, kažu i grčki filosofi. San, kaže i Sokrat, taj najčestitiji čovek Atine - koji je najveća uteha, bar meni. San, kažu i kineski taoisti. San, kažu i na Tahitiju. Svuda to kažu gde ljudska noga kroči, zapisao je. A drugom prilikom, kako čovek kad počinje da stari, stvarnost slabi, a san jača. „Čak i tvrdice, koje skupljaju dukate, uživaju u njima mnogo više u misli nego kad ih mešaju u ruci. Neki španski lekari su utvrdili, veli, da kod tvrdica, u snu, misao na dukate može da izazove poluciju“.
Tako nam Popa daje u ruke ključeve snovidovlja i drugih pesnika: Nastasijevića, Dušana Matića, Desanke Maksimović, Oskara Daviča... I kako da njima baratamo. Zbornik Ponoćno sunce je riznica pevanja i kazivanja o snovima, značenja i tumačenja snova pesnika koji su pevali na starom i savremenom srpskom jeziku, od srednjeg veka do šeste decenije minulog stoleća. Svojevrsna najava prvog izdanja Antologije srpskog pesništva od XII do XX veka Miodraga Pavlovića, izdatog dve godine kasnije.
Snivanje na javi
Kao što se često dešava da spavamo a da ništa ne usnimo, tako se može sanjati i bez spavanja, sanjati na javi. O toj pojavi naš antropolog Bojan Jovanović u predgovoru svoje Antologije snova kaže: „Da se može sanjati otvorenih očiju pokazuju vizije, halucinacije, ekstaze, trans, nesanice i sanjarenja koja su u stanju budnosti ekvivalent noćnom sanjanju (v. Kolin Vilson, Misterije I, 1983). Sanjanje u vreme spavanja razlikuje se od sanjanja otvorenih očiju, ali identičan prosces oslobađanja nesvesnih sadržaja koji se nameću i menjaju svest relativizuje tu razliku. San je postao određenje i za ta drugačija i izmenjena stanja svesti kao psihološke činjenice vezane za lično unutrašnje iskustvo pojedinca”. U simboličkoj ravni, snom su označavane utopije i projektovane želje. Tako se u alegorijskom predstavljanju, kaže Jovanović, snom „slikovito izražava željeno a neostvarivo u čovekovom životu u ravni njegovog sociokulturnog samopotvrđivanja. Snovi koji su oličavali predstave o pravdi, slobodi i zemaljskom raju raspršuju se, umiru i nestaju, ali se njihov prah pretvara u poeziju, kao što su i mnogi mitovi nastali iz pepela bogova (up. A. Malro, Antimemoari, 1988). Shvaćeni kao svojevrsna metafora, snovi se koriste u širem značenju. Takvi snovi su Erov u Platnovoj Državi, Scipionov u istoimenom Ciceronovom spisu, Grigorijev u Žitiju Vasilija Novog”.
 |
M. Rajković
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
