IŠČEZLE VRSTE
O.K.
Šomburkov jelen
Tajlandski papkar evropskog naziva
Tajland je država na jugoistoku Azije, sa preko 513.000 km2. Uz aluvijalnu ravan reke Čao Praja pruža se region Centralni Tajland. Iz te oblasti je poticao jedan papkar oko čijeg opstanka i danas traju nagađanja.
Reč je o Šomburkovom jelenu. Stručni naziv mu je Rucervus schomburgki.
levo: Herman Šomburk / desno: Ilustracija Šomburkovog jelena |
Svi jeleni sačinjavaju taksonomsku familiju Cervidae. Ova životnja je nazvana u čast nemačkog prirodnjaka i istraživača Roberta Hermana Šomburka, koji je vršio naučna istraživanja i obavljao diplomatske misije za Veliku Britaniju. Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina 19. veka, Šomburk je bio na funkciji generalnog konzula u tadašnjem Siamu. Upravo u to vreme, engleski zoolog Edvard Blif stručno je opisao i imenovao jelena na osnovu rogova.
|
Ipak, naučnici nisu dovoljno proučili Šomburkovog jelena pre njegovog nestanka sa Zemlje. Početkom 19. veka obavljen je veći broj ekspedicija, ali je o ovoj vrsti sačuvano malo podataka. Već tada je ova životnija bila istrebljena sa velikog dela svog areala. Do 1932. godine, uginule su poslednje žive jedinke za koje se znalo. Šest godina kasnije, okončao je život poslednji jelen izvan prirodnih uslova. Sačuvane fotografije potiču iz zoološkog vrta u Berlinu. Načinjene su krajem 19. i početkom 20. veka.
U zoološkom vrtu nije ostao nijedan zapis o njihovom ponašanju prilikom reprodukcije. Po svemu sudeći, sezona parenja odvijala se krajem godine. Postoji samo jedan preparirani primerak, koji se čuva u Parizu. Od postojećih vrsta, bio je najsličniji barasinga jelenu koji danas živi širom Indije i Nepala. Sličnost je bila tolika da su mnogi verovali da se radi o tajlandskoj varijanti barasinge. Ženke su, po lokalnim izvorima, dosta podsećale na još vrstu sa jugoistoka Azije, na Eldovog jelena.
Krzno tajlandske vrste bilo je grubo i debelo. Najveći deo tela odlikovale su različite nijanse braon boje, što je zavisilo od godišnjeg doba. Trbuh, unutrašnjost butina, donja usna, delovi njuške, repa i grla bili su bele boje. Posedovali su sivkaste obraze.
Impresivna veličina bila je svojstvena Šomburkovom jelenu. Osim krupnih očiju, ušiju i kopita, posebno pažnju privlače složeni veliki rogovi. Granaju se po principu dihotomije. Po obliku podsećaju na korpu, račvajući se poput niza viljuški u više pravaca. To se odnosi samo na mužjake budući da ženke nisu imale rogove. U gustim šumama nisu mogli da žive jer mužjacima to ne bi odgovaralo zbog vrlo velikih rogova. Otuda i objašnjenje zašto su uglavnom naseljavali močvarne ravnice i rečne doline Centralnog Tajlanda.
Kretali su se u krdima. Tu grupu jelena sačinjavali su jedan mužjak, više ženki i mladunčad. Mužjaci su ispuštali kratke i visoke zvuke poput blejanja. Šezdesetih godina 19. veka, kada je Edvard Blif stručno definisao ovog jelena, izvešteno je da je prilično brojan na Centralnom Tajlandu. Ubrzo je došlo do pogoršanja pa i nestanka vrste. Tome je kumovalo širenje tajlandske železnice, što je povećalo uticaj ljudskog faktora a u okviru toga i lova.
Močvarna područja su, krajem 19. veka, pretvarana u pirinčana polja. Životinja je neumitno gubila svoje stanište. Poseban problem je nastajao u vreme poplava, tokom kišne sezone. Krda su bila prisiljena da se penju na veće visine, što ih je činilo lakom metom za lovce.
levo: Statua u zoološkom vrtu Dusit u Bangkoku / desno: Jedini preparirani uzorak sačuvan u Parizu |
Uprkos tome, postoji nada da ima jelena koji su opstali do današnjeg vremena. U Laosu su, u jednoj apoteci koja prodaje lekove tradiconalne kineske medicine, 1991. godine nađeni rogovi koji pripadaju Šomburkovom jelenu. To budi tračak nade da je manji ogranak vrste preživeo.
O.K.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|