MAGAZIN ZA NAUKU, ISTRAŽIVANJA I OTKRIĆA
»  MENI 
 Home
 Redakcija
 Linkovi
 Kontakt
 
» BROJ 89
Planeta Br 89
Godina XVII
Mart - April 2019.
»  IZBOR IZ BROJEVA
Br. 92
Sep. 2019g
Br. 91
Jul 2019g
Br. 90
Maj 2019g
Br. 89
Mart 2019g
Br. 88
Jan. 2019g
Br. 87
Nov. 2018g
Br. 86
Sep. 2018g
Br. 85
Jul 2018g
Br. 83
Mart 2018g
Br. 84
Maj 2018g
Br. 81
Nov. 2017g
Br. 82
Jan. 2018g
Br. 79
Jul. 2017g
Br. 80
Sep. 2017g
Br. 77
Mart. 2017g
Br. 78
Maj. 2017g
Br. 75
Septembar. 2016g
Br. 76
Januar. 2017g
Br. 73
April. 2016g
Br. 74
Jul. 2016g
Br. 71
Nov. 2015g
Br. 72
Feb. 2016g
Br. 69
Jul 2015g
Br. 70
Sept. 2015g
Br. 67
Januar 2015g
Br. 68
April. 2015g
Br. 65
Sept. 2014g
Br. 66
Nov. 2014g
Br. 63
Maj. 2014g
Br. 64
Jul. 2014g
Br. 61
Jan. 2014g
Br. 62
Mart. 2014g
Br. 59
Sept. 2013g
Br. 60
Nov. 2013g
Br. 57
Maj. 2013g
Br. 58
Juli. 2013g
Br. 55
Jan. 2013g
Br. 56
Mart. 2013g
Br. 53
Sept. 2012g
Br. 54
Nov. 2012g
Br. 51
Maj 2012g
Br. 52
Juli 2012g
Br. 49
Jan 2012g
Br. 50
Mart 2012g
Br. 47
Juli 2011g
Br. 48
Oktobar 2011g
Br. 45
Mart 2011g
Br. 46
Maj 2011g
Br. 43
Nov. 2010g
Br. 44
Jan 2011g
Br. 41
Jul 2010g
Br. 42
Sept. 2010g
Br. 39
Mart 2010g
Br. 40
Maj 2010g.
Br. 37
Nov. 2009g.
Br.38
Januar 2010g
Br. 35
Jul.2009g
Br. 36
Sept.2009g
Br. 33
Mart. 2009g.
Br. 34
Maj 2009g.
Br. 31
Nov. 2008g.
Br. 32
Jan 2009g.
Br. 29
Jun 2008g.
Br. 30
Avgust 2008g.
Br. 27
Januar 2008g
Br. 28
Mart 2008g.
Br. 25
Avgust 2007
Br. 26
Nov. 2007
Br. 23
Mart 2007.
Br. 24
Jun 2007
Br. 21
Nov. 2006.
Br. 22
Januar 2007.
Br. 19
Jul 2006.
Br. 20
Sept. 2006.
Br. 17
Mart 2006.
Br. 18
Maj 2006.
Br 15.
Oktobar 2005.
Br. 16
Januar 2006.
Br 13
April 2005g
Br. 14
Jun 2005g
Br. 11
Okt. 2004.
Br. 12
Dec. 2004.
Br 10
Br. 9
Avg 2004.
Br. 10
Sept. 2004.
Br. 7
April 2004.
Br. 8
Jun 2004.
Br. 5
Dec. 2003.
Br. 6
Feb. 2004.
Br. 3
Okt. 2003.
Br. 4
Nov. 2003.
Br. 1
Jun 2003.
Br. 2
Sept. 2003.

 

» Glavni naslovi

TEMA BROJA

 

M. Rajković

Artik/Antarktik-Srbi na Arktiku

Polarno krštenje Mike Alasa

 

Gotovo nepoznati Mokrinac Pavle Riđički (1805-1890), pravnik, mecena, intimus Obrenovića, svetski putnik, prvi je Srbin koji se ispeo na stenu Nordkap na Špicbergu, najseverniju tačku Evrope, na 71° severne širine, u leto 1887. U osamdeset trećoj godini. Početkom prošlog veka Dragutin Popović, rudarski inženjer, učestvuje u ruskim istraživanjima Arktika, a sam je 1913. vodio jednu rudarsku ekspediciju na Novaju zemlju. Slavni matematičar Mihailo Petrović, Mika Alas, s jednom francusko-skandinavskom naučnom ekspedicijom dopreo je 1931, do 82° severne širine, a u avgustu 1937. u carstvu večnog leda, iznad Danskog ostrva, do iste tačke, stigao je i pisac Miloš Crnjanski.

Tema Broja

O inženjeru Popoviću kazuje Mihailo Petrović u putopisu Kroz polarnu oblast (Srpska književna zadruga 1932; up. Sabrana dela, knj. 11,1997:11-172, 74), navodeći da je i ovaj naš sunarodnik godinama, u Rusiji, vršio ispitivanja rudnih nalazišta i s tim ciljem od 1908. do 1913. obišao polarne krajeve (Medveđe ostrvo, Špicberg i dr.). Ekspedicija koju je vodio na Novu zemlju, sastavljenu od stotinjak Šveđana, Norvežana i Rusa, provela je tamo skoro godinu dana. Popović nije bio samo profesionalni istraživač, već i “čovek koji je umeo da oseti lepote polarne pustinje”.
-Na predavanjima koja je držao o svome putovanju on sa pesničkim zanosom, beleži s ništa manje pesničkog zanosa Mika Alas, opisuje te lepote koje nalazi u beskrajnom prostoru, u nedoglednim snežnim i ledenim ravnicama, u ogromnim ledenim brdimakoja plivaju između ledenih santi noseći na sebe bele medvede, morževe, foke i vodene polarne ptice, u svetlosnim efektima neopisane lepote, “u veličanstvenoj usamljenosti u kojoj čovek neposredno opšti sa nebom” (1997:68).
Alas u svom putopisu, koji vrvi od temeljnog poznavanja i malo poznatih pojedinosti iz istorije istraživanja polarnih predela i ekspedicija koje su kretale na Severni pol, ne pominje Pavla Riđičkog. Možda i zato što o njemu ništa nije znao ili stoga što on nije bio istraživač, već radoznali putnik. Njegove reportaže sa ”svetskih štrapaca”, objavljivane u novosadskoj štampi, već je i, inače bila pokrila prašina zaborava. A imao je razloga da ga pomene i zbog prostog fakta da je ovaj odvažni potomak potiskih graničara krenuo u polarne krajeve u devetoj deceniji života i, na povratku, kada je brod zahvatila jaka bura bio jedini, među sve samim engleskim i američkim putnicima, koji nije podlegao morskoj bolesti. “Za mene, pisao je o tom događaju, sramota bi bila da toj prljavoj bolesti podlegnem. Svučem se i legnem u krevet, pomolivši se Bogu i razmišljajući o lupanjima, buci parobroda i njegovom zamamnom ljuljanju, tako i zaspim. A kad sam se probudio, ljuljanje već beše prestalo”.

Tema Broja

Pavle Riđički

 

Tema Broja

Miloš Crnjanski

Jedan istraživač, drugi reporter

Mihailo Petrović ima 63 godine, dvadeset manje, kada kreće na svoje prvo od pet putovanja po dalekim morima, od kojih tri u polarne predele, poslednje u one južno od ekvatora. Krepak, odlučan i izdržljiv, kao pravi okeanski ribar. U dobroj radnoj kondiciji. Ugledni je profesor Univerziteta i akademik. Mentor svih naših prvih doktora matematičkih nauka. Te 1931. godine  bio je predložen i za predsednika Srpske kraljevske akademije, ali taj predlog nije naišao na blagoslov dvora. Smetalo je Karađorđevićima na vlasti njegovo prijateljstvo s princom Đorđem, starijim bratem jugoslovenskog kralja. S druge strane, skroman i nečastoljubiv, blizak običnom čoveku, veliki rodoljub, nije ni mario za slavu i počasti.
Dve godine kasnije, 1933, stari ribar ne propušta priliku da po drugi put vidi severnu polarnu oblast, samo sada preko Njufaundlenda i Labradora, i da poslom sasvim druge prirode posmatra okeanske ribare “na radu”, tamo gde su u tom trenutku bila “najbogatija svetska lovišta ribe”. S tog putovanja je doneo putopis Sa okeanskim ribarima koji je SKZ objavila u ediciji Savremenik, iako je lično smatrao da   niukoliko ne pripada lepoj književnosti.
Miloš Crnjanski je polarne krajeve obišao u četrdeset četvrtoj, bio je, dakle, još dvadeset godina mlađi od svog znamenitog prethodnika. U književnom svetu istinski avangradna figura, predvodnik modernističkog naraštaja (Lirika Itake, romani Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe), nejasno je zašto nije bio biran za člana Akademije, u kojoj je Andrić već imao deceniju dopisničkog staža. U tom trenutku Crnjanski je, u svojoj diplomatskoj karijeri, drugi put ataše za štampu u jugoslovenskom poslanstvu u Berlinu, u rangu savetnika. Putuje nemačkim brodom, ali ne kaže iz kog pristaništa su isplovili, na kome se vijori zastava sa kukastim krstom, kao specijalni reporter beogradskog dnevnika Vreme. On piše za čitaoce tog lista, i u reportažama to više puta ističe.
Mika Alas je s grupom francuskih istraživača krenuo iz luke Denkerk malim brodom koji je imao da ih prebaci do Hamerfesta. U najsevernijem evropskom pristaništu oni su se priključili jednoj skandinavskoj polarnoj ekspediciji od 24 učesnika: fizičara, okeanografa i pomorskih oficira, koja je krenula naročito podešenim brodom za putovanje po polarnim predelima.
Francuski brod sa našim Alasom prvo zastaje u Bergenu, varoši “na sedam brda”. Na Alasovom putu dalje stanice su: Trondhajm (Crnjanskom je milije njegove holandsko ime Tronjem), ostrva Lofoten sa nezaboravnim prizorima, primorsko mestašce Digermilen južno od Tromzea, gde je posmatrao ponoćno sunce u trenutku kada ono dodirne nivo mora i pušta sasvim vodoravne zrake (od te “čarobne slike zrakova koje odbija površina vode nemoguće je oči odvojiti”, kaže), Tromzo od koga je sunce, i danju i noću, “nad vidikom”, Lingsajdet u Laponskoj, Hamerfest…
Brod je, napuštajući ostrva Lofoten na 66° 33’severne širine, prešao “polarni krug”. Mora da se naš Mika Alas u tom času osećao kao onda kada je dobio majstorsko pismo i postao pravi alas. “U tome trenutku, svi koji su tada, prvi put u svome životu, prešli taj krug, zapisao je, morali su biti ‘kršteni’ na isti način na koji se to čini sa onima koji prvi put pređu zemljin ekvator. Po završetku krštenja svima nam je od kapetana broda izdata diploma koja svedoči o tome prelasku” (1997:17).

Večiti ledeni zid

Tako “kršten” stigao je do najsevernije tačke Špicberga (norv. Svalbard), na kojoj se rastaje od Evrope, prešao na Ostrvo Danaca, obišao čamcem malo ostrvo Fogelsang  (“puno jedne vrste malih ptica koje prave veliku larmu”). Zatim su se zatim iskrcali na krševitom ostrvu Mofen (na 80°2’ severne širine), pa nastavili u pravcu Sedam ostrva. Na 81°20’severne širine brod je, veli, naišao na samu bankizu (“debeo, dobro uhvaćen, neprohodan, večiti ledeni zid”) i na “dalje prodiranje ka Polu nije se moglo ni misliti” (1997:32). Tek od te tačke severne širine i 20° istočne dužine, naglasiće, u pravcu na jug, prema Grenlandu  “otpočeo je pravi posao” za ovu ekspediciju.
Naslovi odeljaka u Petrovićevom putopisu: Poslovi polarnih ekspedicija, Teškoće i opasnosti puta kroz polarnu oblast, Polarne tragedije, Među Eskimima, Industrija lova u polarnoj oblasti, Lov kitova u polarnoj oblasti i Kome pripadaju zemlje severne polarne oblasti  najbolje govore na šta je njegova pažnja bila usmerena i zašto je toliko držao oči otvorenim za sve ono što “više u svome veku neće videti”.
Stare engleske, portugalske i holandske ekspedicije XV, XVI i XVII veka, preduzimane s ciljem da se, peko severne polarne oblasti, pronađe “u mašti stvoreni put od Evrope do Kine i Indije”, piše Mika Alas, pronašle su, između ostalog, “Dejvisov moreuz, Bafinovo more, Hadsonov zaliv, Beringov moreuz. Barencovo more, dajući ime svoga vođe onome što su pronašle”.

Istorija u “očajnim prilikama”

Marinski muzej u Hagu, piše M. Petrović, “sa pijetetom” čuva original Barencovog rukopisa, na licu mesta, u kome su opisane muke i patnje njegove ekspedicije. U mraku od nekoliko meseci, nemogući nikud izaći iz zemunice, pri slaboj svetlosti lampe u kojoj je gorela mast od ubijenog belog medveda, učesnici su “provodili dane i noći, čitajući glasno jednu staru istoriju Kine, jedinu knjigu koju su imali. Imao sam prilike, ranije u Hagu, videti tu dragocenu knjigu, a pri ovom svom putovanju osetiti šta je ona morala značiti kao jedina duhovna zabava u onakvim očajnim prilikama”.

Ciljevi tih ekspedicija bili su različiti: otkrivanje novih zemalja, novih pomorskih puteva, rudnih nalazišta, lovišta polarnih životinja. Neke su tragale za nestalim ekspedicijama, druge preduzimane radi trgovačkih veza i poslova, mnoge sa naučnim zadacima. Najčešće su to bili poslovi u oblasti polarne geodezije (što tačnijeg određivanja zemljine spoljašnosti na polu i pomeranja pola u toku vremena); meteoroloških pojedinosti (meranja promene sunčanih radijacija; promene temperature, barometarski pritisak, vodeni talozi i magle, dugoročne promene polarne klime); polarne glacijacije (rašćenje i opadanje polarnih glečera, dugoročne promene ledenih granica i debljine leda, fosilni glečeri, kretanjeledenih blokova nošenih okeanskim strujama), hidrografska, geološka i okeanografska ispitivanja, ispitivanja arktičke flore i faune, etnografska proučavanja polarnog stanovništva.

Povratak iz “neobičnog sna”

Ekspedicija u kojoj je učestvovao bila je jedna od onih “anonimnih” , kratkoročnih, koje zainteresovane države povremeno šalju “u polarne krajeve radi kakvog specijalnog posla”. Hidrografi i okeanografi su ispitivali godišnje promene  zemaljskog električnog polji i proveravali “osetljivost i tačnost nekoliko novih fizičkih instrumenata za merenje pojedinih faktora”, što je bio “sasvim nov posao”. Trebalo je da se na licu mesta, na pojedinim tačkama polarne oblasti proveri modifikacija Gerdijenovog aparata za merenje električne provodiljvosti vazduha, koja je u polarnoj oblasti velika” ili modifikacija poznatog Bemovog aparata za merenje morskih dubina pomoću odbijanja zvuka od morskog dna. Istim aparatom je trebalo meriti debljinu večite ledene kore koja pokriva unutrašnjost Grenlanda, ali to se nije moglo izvršiti zbog debele ledene kore koja je pokrivala more pored njegove istočne obale. Takođe je trebalo isprobati i jedan vrlo osetljiv termomultiplikator, koji meri toplotno zračenje udaljenih predmeta, odnosno da se iz daljine otkriju veća ploveća brda (ajsberg), koja u severnim krajevima predstavljaju veliku opasnost za plovidbu po noći i magli.
Petrović je u svom putopisu daje i pregled ispitivanja koja je trebalo izvršiti u polarnoj 1932/33. godini. Prema preporuci Međunarodnog polarnog komiteta, naročitu pažnju je trebalo obratiti na tri problema: kartu rasporeda temperature i pritiska vazduha na površini mora; strujanje vazduha između polarne oblasti i umerenih krajeva; i u istom pogledu ispitivanje viših slojeva atmosfere (s. 68-70). Od dva meseca koliko je trajalo putovanje ekspedicije, Mika Alas je oko 40 dana proveo u motornom čamcu, sa jednim drugom, dva matroza i mehaničarom (“Radili smo bez prestanka po 15-18 sati, pa se onda, zamoreni, vraćali na odmor brodu od koga se nismo udaljavali više od 3-4 kilometra. Dobro smo morali paziti da brod ni za trenutak ne izgubimo iz vida i da se u svako doba možemo privući do njega… Dani su nam u čamcu prolazili jednoliko, ali bez i najmanje dosade… da smo gotovo žalili što vreme tako brzo prolazi”, 34-35).

Tema Broja

Roald Amundsen

 

Tema Broja

posada Roalda Amundsena

Mihailo Petrović  se sa ovog putovanja vratio “kao probuđen iz neobičnog sna”. On svoje utiske ne stavlja “u centar oko koga se sve vrti”, već iznosi ono što bi čitaocu moglo biti zanimljivo. Kada opisuje plovidbu pored Medveđeg ostrva ili od jednog do drugog fjorda duž zapadne obale Špicberga, on priča i o holandskom moreplovcu Barencu i njegovoj ekspediciji 1596, koja je ih zvanično prva otkrila. Dramu te ekspedicije, koja je morala da prezimi u snežnoj zemunici na 76° severne širine, okovana ledom, na strašnim mrazevima od 50° ispod nule, u marku od nekoliko meseci,  i Barencovu smrt na nedelju dana posle oslobođanja od leda pošto je preostalim čamcima krenula za Holandiju, Petrović opisuje s takvim uosećavanjem i neposrednošću kao da je bio njen pukom srećom preživeli očevidac. Ili tragičan poduhvat Salomona Andrea, da sfernim balonom s drugovima stigne sa Ostrva Danaca na Severni pol. Pripovedanje o tragičnim polarnim ekspedicijama autorovo je svojevrsno odavanje pošte uspomeni na te događaje i ljude koji su u njima zauvek ostali u večnom snegu i ledu. Stranice pak posvećene podvigu Roberta Pirija, koji je uspeo posle 23 godine “neprestane borbe sa ledom i polarnim haosom”, da 6. aprila 1909. stigne na tačku koja se naziva Severni pol, svojevrsna su himna čovekovoj upornosti, bez koje ništa veliko ne biva.
Odeljak o Eskimima iako nije pisan s tom težnjom, prava je etnografska studija, verovatno prva koju je jedan srpski naučnik, pri tom matematičar i ihtiolog, napisao o tom polarnom narodu. A obišao je i jedno naselje Laponaca. Pozabavio se i industrijom lova i kitolove u polarnoj oblasti. Razumljivo, jer  je u tom svetu, među ribarima, kitolovcima, bio među svojima. Nije propustio priliku da posmatra lov na kita u blizini njihovog broda. Petrović u ovom putopisu donosi i zanimljiv osvrt na zanimanje velikog nemačkog filozofa Emanuela Kanta, koji se nikada nije kretao iz svog Kenigsberga, ni za “celog svog dugog veka sigurno nije upecao ni jednu najmanju kesigicu”, za kitolov, lov i  ribolov u polarnoj oblasti. “Sve to možda ne bi imalo nikakva interesa da dolazi od kakvog običnog lovca, ribara, putopisca ili pripovedača”, primećuje Alas. “Ali takve , ribarske i gastronomske pojedinosti dobijaju osobitu draž kad doalze od jednog Emanuela Kanta”.
Kao pisac, Petrović je našao mesta u antologiji književnih tekstova naših znamenitih naučnika koju je davno priredio V. Đurić. Mihailo Petrović pripada onom nizu velikana naše nauke, od Pančića do Milankovića, koji je pored istraživačkog duha i velikih naučnih dostignuća krasilo i umeće lepog izlaganja.

Tema Broja

Zloglasni Malstrem

Alasovom oku na ostrvima Lafoten nije promakao “zloglasni vrtlog Malstrem”, koji je “u toku vekova progutao mnoštvo ljudskih žrtava, i za koji su u tim krajevima, pa i na celom severu, vezane mnogobrojne skaske i legende”.  Na jednoj od tih legendi zasnovana je priča Edgara Alana Poa U dubinama Malstrema.   “To je, kaže, jedna prostrana i vrlo duboka provalija u moru, u kojoj je, zbog susreta morskih struja, voda u neprestanom kružnom kovitlanju; to čini da je i sam morski nivo u njoj udubljen tako da čamac ili omanja jedrilica koja joj se približi, bude vrtlogom i strimim nivoom povučena u sredinu provalije, gde je čeka propast.”

Crnjanski kod Hiperborejaca

Crnjanski se čitaocima Vremena najpre javlja reportažama sa Islanda, zatim iz Bergena, Hamerfesta i Špicbergena/Svalbarda (norv. = hladna obala), ostrva koja leže na hiljadu kilometara od Severnog pola. Karakteristična su njegova zapažanja, dragocena kakva samo mogu biti zapažanja jednog rođenog pisca. “Treba videti Island pa shvatiti kolika mora biti razlika između nas i tih ljudi na severu”, kaže. Ili u drugom dopisu kada veliča ljubav Islanđana prema voću i cveću: “Na Islandu se komad dinje jede sa takvim uživanjem kakvim osuđenik na smrt puši svoju cigaretu”. U Bergenu on još oseća onu varoš koja bila “varoš Grigova (pesnika E-mol sonate) i Ibzenova”. Video je u toj najvećoj norveškoj luci “toliko škola, bolnica, domova staraca, zabavišta, da bi drugde bilo dosta za čitavu zemlju”, jedan “socijalizam na kvadrat”. U Tronjemu/Trondhajmu mogao je da zaključi: “Tek kada se prođe Norveška, primeti se koliko je nekadašnja Rusija kulturno zajmila od skandinavskih država” ili u istom pasusu: “Socijalistička Norveška vogata je, bezbrižna i prijatna” (1995:370).
U tri reportaže sa Špicbergena Crnjanski daje raskošnu sliku prirode i života ljudi na tom dalekom arhipelagu, u carstvu večnog leda, s reminiscencijama na nestale polarne istraživače, “koji su dali svoje živote na naučne rezultate i naučna ispitivanja”, punim divljenja, poštovanja i melanholije. Jer ti rezultati, za Crnjanskog su “uzvišeniji su od svih drugih rezultata”, koje daje ekonomija, umetnost, ili politika.  “… nigde nisam osećao toliko veličinu čoveka, ni na jednom bojištu, kao licem u lice sa beskrajnim modrim prazninama i pučinama, glečerima i ledenim zelenim brdima, na Špicbergenu, kod nadgrobnog spomenika Amundsena čije telo nikada nije nađeno, kao što se neće naći ni leš velikog Rusa, Levanjevskog” (isto, 376).

Tema Broja

Tema Broja

Robert Piri


Kada je dopreo do najsevernije tačke, gde je i brod sa Mikom Alasom zaustavljen, Crnjanski je zapisao: “Najlepšim danom svoga života smatram to jutro kada smo stajali iznad Danskog ostrva, na zapadnoj obali Špicbergena, iznad 82 stepena i kada se pred nama ukazala barijera večnog leda. Neverovatno je Sunce koje se tu probija kroz oblake i belu, sivu pomrčinu do večera (…) boja ledenih brda koja je plava i to od jednog tako intenzivnog plavetnila kao što ga nigde nema. Bili smo od Pola udaljeni samo nekoliko stotina kilometara, ali tek tu, gde je ta barijera večnog leda, počinje pravo carstvo polarnog predela” (s. 377).
Išao je brod Crnjanskog tragom Amundzena, generala Nobila i nesrećnog Andrea, zastajao u Kingsbeju i Magdaleninom zalivu, pred varošicom Novi Ozelund, koja je ”otela slavu Hamerfestu da je najsevernija varošica”. Za  Amundzena kaže da je “jedan od najćutljivijih i najvećih ljudi koji su živeli u naše doba”, koji se žrtvovao druge da spase. Sve te ekspedicije oko Severnog pola, veli, imale su i politički značaj, i on na taj značaj skreće više pažnje nego na njihove “naučne rezultate”.
U poslednjoj reportaži Papanjinova santa kaže i da je dva dana proveo na ostrvu Jan Majen, koje je pronašao holandski lovac kitova sa tim imenom. I Mika Alas je na tom ostrvu proveo tri sata, na putu za Angmagsalik, naselje grenlandskih Eskima. “Ostrvo Jan Majen, piše Crnjanski, crno, sa zelenim ledom i snegom pamti se zaista kao neko fantastično priviđenje. Fantastično je i more oko njega” (Putopisi, 1995:390). Otuda i njegov Lament nad Beogradom, ispevan u leto 1956, počinje inkantacijom: Jan Majen i moj Srem,/ Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,/ priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem. Njegov hipermoderni roman Kod Hiperborejaca (1966) u kome se romaneskna naracija prepliće s memoarskim kazivanjem, putopisnim ili esejističkim pasažima, nosi pečat ovog putovanja. Čitalac piščevih putopisa iz Hiperboreje, prepoznaće u romanu čitave rečenice i događaje već ranije ispričane.

Rus Staračin

Crnjanski više od Alasa o ruskom čoveku na Špicbergenu i drugde u arktičkom pojasu piše s nekom posebnom naklonošću i toplinom. U dopisu iz Hamerfesta veli da taj grad “izvozi samo u Arhangelsk” i Sovjetsku Rusiju. Ona je “možda u Hamerfestu više nego igde omiljena”, da Rusi i kao radnici prodiru na ova ostrva, stoji u drugom dopisu iz Grin Harbura, (“Danas, najveći rudnik na Isfjordu pripada ruskim komunistima”), kod rudokopa u Zelenom zalivu “mogla se videti Staljinova slika”. Rusi su, kaže, “naročito zaslužni” za upoznavanje ovog arhipelaga, a Rusi lovci “izdržljiviji od svih drugih”, koji bi proveli nekoliko nedelja ili godinu ili dve i umirali “od skorbuta, od gladi, od snega”. Ali Rus Staračin, koji je lovio na tim obalama, ”i čije ime je nosio rt, koji se prvi javlja putniku koji dolazi brodom sa juga, proveo je na Špicbergenu 30 godina”.

Tema Broja

 

M. Rajković

 



Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"

 

 

 

  back   top
» Pretraži SAJT  

powered by FreeFind

»  Korisno 
Bookmark This Page
E-mail This Page
Printer Versie
Print This Page
Site map

» Pratite nas  
Pratite nas na Facebook-u Pratite nas na Twitter - u  
»  Prijatelji Planete



» 10 GODINA PLANETE

free counters Flag Counter

6 digitalnih izdanja:
4,58 EUR/540,00 RSD
Uštedite čitajući digitalna izdanja 50%

Samo ovo izdanje:
1,22 EUR/144,00 RSD
Uštedite čitajući digitalno izdanje 20%

www.novinarnica.netfree counters

Čitajte na kompjuteru, tabletu ili mobilnom telefonu

» PRELISTAJTE

NOVINARNICA predlaže
Prelistajte besplatno
primerke

Planeta Br 48


Planeta Br 63


» BROJ 92
Planeta Br 92
Godina XVII
Septembar - Oktobar 2019.

 

 

Magazin za nauku, kulturu, istraživanja i otkrića
Copyright © 2003-2019 PLANETA