EVOLUCIJA

Prof. dr Draženko Nenadić
Prof. dr Katarina Bogićević

Homo sapines protiv svih

Ogovaranje, za početak

Sva ljudska bića na ovoj planeti, od Arktika na severu do Antarktika na jugu, od Amerike na zapadu do Japana na istoku, pripadaju jednoj jedinoj vrsti - Homo sapiens. Iako smo se podelili na rase - belu, crnu, žutu, to i dalje ne menja činjenicu da smo potpuno isti, da možemo međusobno da se parimo i imamo plodno potomstvo, što je glavna odlika svake vrste. Kroz istoriju smo naučili kakvi smo, češće ratoborni nego miroljubivi, više materijalistički nego duhovno nastrojeni, daleko skloniji lagodnom životu nego teškom, ali plodonosnom radu…

Prema naučnim saznanjima, vrsta Homo sapiens, kojoj pripadamo, migrirala je iz istočne Afrike i naselila područje Arabijskog poluostrva pre oko 70.000 godina. Prvo što je naš predak mogao da zapazi šireći se preko ovih prostranstava sigurno je činjenica da je većina Evroazije već bila naseljena drugim vrstama ljudi. Ali zašto onda danas jedini gospodarimo celom planetom, šta se desilo sa ostalima?
Iako postoji više naučnih mišljenja koja objašnjavaju ovaj “fenomen”, dva se među njima posebno izdvajaju.
Prema jednoj teoriji, poznatoj kao „Teorija ukrštanja“, afrički doseljenici ukrštali su se sa drugim vrstama ljudi koje su već živele na tim teritorijama tako da su današnji ljudi potomci njihovih međusobnih odnosa.
Uzmimo, na primer, Neandertalce. U odnosu na Sapijense, imali su mnoge fizičke prednosti, mada su često opisivani kao klasičan primer sirovih i pomalo glupih, uglavnom pećinskih ljudi.  U stvarnosti, bili su krupniji, imali su veći mozak i bili su bolje prilagođeni hladnim klimatskim uslovima - ledenom dobu koje je tada haralo evropskim predelima na kojima su obitavali. Na osnovu arheoloških dokaza znamo da su bili dobri lovci, koristili su vatru, pravili oruđa i brinuli o drugim članovima porodice, bilo da su nemoćni ili bolesni. Smatra se da su imali i određena religiozna shvatanja, što se tumači na osnovu samog čina i načina sahranjivanja, što je pre njih bila nepoznata kategorija odnosa prema mrtvima. Prema ovoj teoriji, Sapijens se ukrštao i mešao sa Neandertalcima, tako da današnji stanovnici Evroazije nisu čisti Sapijensi, nego mešavina ove dve vrste. Na isti način, na području istočne Azije, Sapijens se mešao sa Homo erectus-om, vrstom koja je je već duže vreme naseljavala ova prostranstva. Na taj način, za razliku od Evropljana, Kinezi i Korejanci predstavljaju mešavinu ove dve vrste ljudi.

Teorija zamene

Prema jednom drugom, mnogo surovijom pogledu ili „Teoriji zamene“, opstanak i dominacija jedne ljudske vrste odvijala se putem sukoba, mržnje, neretko i pravog genocida. Prema ovom gledištu, različite ljudske vrste, pa i Sapijensi, nisu bile zainteresovane za međusobne seksualne odnose, što bi se moglo tumačiti međusobno različitom anatomijom, mirisom, seksualnim navikama itd. Ako bi i došlo do međusobnog mešanja, zbog nepremostivog genetskog jaza takvo potomstvo bi bilo sterilno. Dakle, prema ovoj teoriji, Sapijens se nije ukrštao sa drugim ljudskim vrstama na koje je nailazio pri svojim migracijama, a po njihovom “izumiranju” ostao je jedina ljudska vrsta na planeti.
Decenijama se vodila polemika koja je od ove dve teorije tačna. Prema Teoriji zamene sva ljudska bića koja danas žive na planeti imaju identičan genetski kod i rasne razlike su suštinski nebitne. Međutim, ako bi se Teorija ukrštanja pokazala kao tačna, onda bi se moglo očekivati da postoje genetske razlike između ljudi koji žive na prostoru Afrike, Azije i Evrope.
Novijim istraživanjima, upoređivanjem DNK Neandertalaca i savremenih ljudi došlo se do značajnih podataka koji potpuno negiraju Teoriju zamene. Naime, rezultati su pokazali da 1 do 4% jedinstvenog DNK stanovnika Evrope i Bliskog istoka pripada Neandertalcima. Rezultati proučavanja DNK Denisovca i modernih ljudi Malezije i australijskih Aboridžana ukazuju na poklapanje od čak 6%. Iako ovi procenti ukazuju da starija vrsta ljudi učestvuju u našem modernom genomu, oni nisu dovoljno veliki da bi se potpuno isključila Teorija zamene, već bi se moglo pretpostaviti da je istina negde između. Verovatno je bilo sporadičnog i delimičnog mešanja koje je moglo dati plodno potomstvo, što ide u prilog shvatanju da međusobno nismo bili potpuno različite vrste, kao što su to, na primer, konji i magarci, ali ni pripadnici iste vrste kao što su to nemački ovčari i pudlice.
Verovatno je postojala neka prelomna vremenska tačka kada su se dve ljudske populacije iste vrste već značajno razlikovale, ali su se još uvek sporadično mogle mešati i imati plodno potomstvo. Ta tačka ili raskrsnica puteva za Denisovce, Neandertalce i Sapijense verovatno se desila pre oko 50.000 godina, kada su bili skoro različite vrste, imali međusobno drugačije društvene i spoznajne sposobnosti.

Pridruživanje jačima?

Pitanje je, zašto su ljudske vrste poput Denisovaca i Neandertalaca nestale, a samo smo mi (sapijensi) opstali? Znajući kakvi smo danas, velika je verovatnoća da smo ih jednostavno istrebili. Našim dolaskom na evropski prostor pokazali smo da smo veštiji lovci i sakupljači voća i bobica, što nam je dalo značajnu prednost u odnosu na način života Neandertalaca. Takođe smo razvili bolju tehnologiju u pravljenju raznih vrsta oruđa i oružja, a posedovali smo i kvalitetnije društvene sposobnosti. Takve osobine su nam omogućile da značajnije uvećavamo populaciju i brže se širimo preko novih teritorija. Nasuprot nama, Neandertalci su se suočili na samo sa problemom ishrane već i sa opasnim i društveno snažno vezanim individuama u komšiluku, što ih je korak po korak brojčano smanjivalo skoro do izumiranja, osim onih jedinki koje su odlučile da se pridruže “jačim” Sapijensima.
Prema drugom gledištu, došlo je do direktnog sukoba između Sapijensa i drugih ljudskih vrsta oko teritorije i hrane koju su one posedovale. Znajući kako danas reagujemo na “razlike” u okviru sopstvene vrste, kao što su boja kože, religiozna pripadnost i sl., verovatno je da se nasilje koje je počelo običnim obračunom neretko završavalo etničkim čišćenjem - genocidom.
Opet, možemo da se upitamo: kako bi danas izgledao svet da pored nas postoje i druge ljudske vrste, poput Neandertalaca i Denisovaca? Kakvo bi nam bilo društveno uređenje, religiozna ubeđenja, da li bi sve vrste bile ravnopravne i imale ista prava na život i rad?
U toku poslednjih nekoliko desetina hiljada godina Sapijens se toliko navikao da je jedina vrsta na planeti, da se ne samo “odrodio” od drugih hominina već je počeo da smatra da ga deli veliki ponor i od ostatka životinjskog sveta. Možda bi, da je Nenadertalac preživeo, verovanja da smo bića mimo svih davno pala u vodu? Ili je, kao što je to neko lepo rekao, razlog zašto smo druge ljudske vrste istrebili upravo tu tome da su bili suviše bliski da bi ih ignorisali, a opet, suviše različiti da bi ih tolerisali.
Činjenica je da su prostranstvima na kojima je kročila Sapijensova noga postojeće ljudske populacije nestajale. Pripadnici Homo denisova i Homo soloensis-a nestale su negde pre oko 50.000 godina, Homo neanderthalensis pre oko 30.000 godina, dok su se patuljasti ljudi sa ostrva Florens najviše održali, skoro do pre 12.000 godina. I ne samo da su stradale druge ljudske vrste, prisustvo Sapijensa i njegovo osvajanje kontinenata može se pratiti i po izumiranju krupnih vrsta sisara, kao što su mamuti, pećinski medvedi i mnoge druge vrste koje su naseljavale prostore Australije i Amerike.
Sledi logično pitanje: u čemu je Sapijensova tajna koja je dovela do tako brzog naseljavanja udaljenih i ekološki različitih životnih prostora?

Kada je počeo da misli…

Značajniji uspesi u osvajanju prostranstava i pobeđivanju drugih ljudskih vrsta kod Sapijensa se beleže negde pre 70.000 godina. Do tada, većinom je bio gubitnik, naročito od snažnih i na surove klimatske prilike dobro prilagođenih Neandertalaca. Međutim, od ovog perioda može se reći da su Sapijensi ne samo prognali druge ljudske vrste već su ih postepeno i izbrisali sa lica zemlje.Već tada je vrlo brzo osvojio Evropu i istočnu Aziju, a pre nekih 40.000 godina, prešavši (na još nedovoljno jasan način) otvoreno more, stigao i na australijski kontinent, koji do tada nije bio naseljen nekom ljudskom vrstom. Period od pre 70.000 do 30.000 godina poznat je po mnogim tehničkim dostignućima Sapijensa, kao što su pojava uljanih lampi, luka i strele, igle koja je stvorila “novu modu u odevanju”, zatim obradi nakita, ali i po izradi prvih brodova. Takođe, postoje arheološki dokazi o religioznim shvatanjima, podelama na društvene klase i počecima trgovinske razmene. Pretpostavlja se da su naši pra-pra preci već u tom periodu imali slične kognitivne sposobnosti - inteligenciju, osećajnost i kreativnost, poput nas u ovom savremenom dobu.
“Spoznajnom revolucijom” naziva se novi način razmišljanja i komunikacije koji je nastao u periodu pre 70.000 do 30.000 godina, kada je Sapijens, pod još nejasnim okolnostima, počeo da misli i komunicira na sasvim novi način, koristeći potpuno drugi tip jezika. Pošto smo svesni da i druge životinjske vrste poseduju neku vrstu svog jezika, postavlja se pitanje: šta je to tako posebno bilo u našem?

Odgovor je u njegovoj neverovatnoj prilagodljivosti, jer je bio u stanju da od ograničenog broja zvukova i glasova stvara neograničen broj rečenica, pri čemu svaka može da ima drugačije značenje. Na taj način mogla se širiti ogromna količina informaciju o svetu koji nas okružuje tako da smo mogli upozoriti druge o mogućim opasnostima, izvorima hrane, prohodnim stazama, dobrim skloništima i slično. Prema tome, potreba da se razmene informacije dovela je do razvoja jezika. Po nekim shvatanjima, pošto smo izrazito društvena bića, jezik se razvio kao posledica ogovaranja unutar društvene grupe. Našim dalekim precima bilo je veoma bitno dati informaciju o tome  kakav je ko, gde je bio, ko je pošten a ko varalica, ko se mrzi a ko voli i slično. Pošto je ogovaranje i u današnje vreme omiljeni hobi većine pripadnika ljudske vrste, nesumnjivo je da nam je razvoj jezika u daljoj budućnosti zagarantovan.
Prema tome, za razliku od Neandertalaca, nove lingvističke veštine koje je razvio Sapijens omogućavale su mu da se bavi ogovaranjem do mile volje, što je na neki način manje grupe proširilo u mnogo veće, a što je opet dalo dodatnog materijala za veća ogovaranja. Iako se danas ogovoranje zvanično ne prihvata kao  pristojna norma društvenog ponašanja, ono je Sapijensima omogućilo sve bliskije i složenije načine saradnje. Činjenica je, voleli mi to ili ne, da su brojna istraživanja dovela do zaključka da najveći deo komunikacije u savremenom svetu predstavlja i dalje “ogovaranje”. Valjda je to ostalo duboko zapisano u našoj prirodi, nasleđe od predaka, tako da nam se čini da se jezik i razvio samo zbog ove potrebe!

Pored deljenja informacija o stvarnom svetu oko nas, Sapijens je razvio i jednu potpuno novu osobinu u životinjskom svetu - da priča o stvarima koje nije video ili osetio svojim čulima. Tako su nastale mitovi, legende i religije, priče koje su polako prerastale u univerzalne mitove koji su mu omogućili da se poveže i prilagodi saradnji u velikim grupama. A velike grupe bile su snažnije, fleksibilnije i opasnije. Naročito za one ljudske vrste koje su sa Sapijensom delile isti životni prostor, nespremne da se prilagode novim i za njih pogubnim promenama u svetu.

Prof. dr Draženko Nenadić
Prof. dr Katarina Bogićević

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"