EVOLUCIJA

Prof. dr Draženko Nenadić
Prof. dr Katarina Bogićević

Uspon Homo sapiens-a

Dug put do razuma

Sva ljudska bića na ovoj maloj planeti, od Artika na severu do Antarktika na jugu, od Amerike na zapadu do Japana na istoku, pripadaju jednoj jedinoj vrsti - Homo sapiens. Iako smo se podelili na rase - belu, crnu, žutu… to i dalje ne menja činjenicu da smo potpuno isti, možemo međusobno da se parimo i imamo plodno potomstvo, što je glavna odlika svake vrste. Kroz istoriju smo naučili kakvi smo, češće ratoborni nego miroljubivi, više materijalistički nego duhovno nastrojeni, daleko skloniji lagodnom životu nego teškom, ali plodonosnom radu…
Ipak, ljudska vrsta je nastala mnogo ranije nego što je nastala istorija. Vrste, slične savremenim ljudima, pojavile su se pre oko 2,5 miliona godina. Mada je Homo sapiens dugo želeo da vidi sebe kao biće odvojeno i potpuno drugačije od ostalog dela životinjskog sveta, ipak smo samo deo brojne (i veoma bučne) porodice velikih majmuna. Šimpanze su nam najbliži srodnici, kao i gorile i orangutani. Navikli samo da sebe vidimo kao jedina ljudska bića, jer u poslednjih 10.000 godina naša vrsta je zaista i bila jedina ljudska vrsta na Zemlji. Međutim, nekada, ne tako davno u geološkoj prošlosti, bilo je mnogo drugih vrsta koje su pripadale rodu Homo.

Prvi ljudi evoluirali su pre oko 2,5 miliona godina, verovatno od jednog roda majmuna poznatog pod imenom Australopithecus (“majmun sa juga”), koji je naseljavao istočnu i južnu Afriku. Pre oko dva miliona godina, neke od tih jedinki napustile su svoju postojbinu naseljavajući ogromna prostranstva severne Afrike, Evrope i Azije. Pošto su se uslovi u navedenim teritorijama, naročito Evropi, znatno razlikovali od života u savanama Afrike, ovi doseljenici pošli su različitim putevima evolucije, a rezultat tih prilagođavanja se ogledao u nastajanju nekoliko vrsta ljudi.
Na ostrvu Java, u Indoneziji, na primer, živeo je Homo soloensis (“čovek iz doline Solo”) koji je bio potpuno prilagođen životu u tropskim krajevima. Ostrvo Flores, takođe u Indoneziji, naseljavali su patuljasti ljudi poznati kao Homo florensis, čija visina nije prelazila 1 m, a težina samo oko 25 kg. Naseljavanje ovog ostrva sa kopna odvijalo se u vremenskim intervalima kada je nivo mora bio izuzetno nizak, a ledene kape - inlandajsi, bili znatno uvećani na severnoj i južnoj polulopti planete. Topljenjem leda, usled klimatskih oscilacija tokom pleistocena, ovi ljudi su ostali zarobljeni na ostrvu, pri čemu su krupniji primerci, kojima je trebalo više hrane, prvi izumrli. Oni sitniji opstajali su mnogo lakše, tako da su, tokom nekoliko generacija, na ovom ostrvu preživeli samo patuljci. Na osnovu arheoloških proučavanja, zna se da su pravili kameno oruđe i da su u svom pohodu na hranu mogli da ulove čak i slona, mada se mora navesti da su, poput njih, i oni bili patuljasti.

Rođaci čekaju da budu otkriveni

Ljudi iz Evrope i zapadne Azije evoluirali su u Neandertalce ili sa punim imenom i prezimenom Homo neanderthalensis-e (“ljudi iz doline Neander”). Neandertalci su bili vrlo dobro prilagođeni hladnoj klimi zapadne Evroazije i, za razliku od nas, Sapijensa, bili su znatno krupniji i snažniji. Područja istočne Evrope i Azije naseljavala je vrsta Homo erectus (“uspravni čovek”), koja spada u najpostojaniju ljudsku vrstu ikada, jer je opstala u ovim predelima čak dva miliona godina.
Na širokim prostranstvima Sibira, na osnovu fosilnih ostataka prsta jedne ruke, dokazano je da je živela ljudska vrsta poznata u nauci pod imenom Homo denisovi, donedavno nepoznata naučnoj javnosti. Novija istraživanja na polju arheologije i paleontologije sigurno će omogućiti da spoznamo koliko još naših nepoznatih “rođaka” čeka da bude otkriveno u drugim podnebljima Zemlje.
Međutim, nisu se evolutivne promene dešavale samo kod ljudi koji su naseljavali Evropu i Aziju - evolucija nije prestajala ni u istočnoj Africi. Iznedrene su brojne nove vrste od kojih se mogu pomenuti Homo rudolfensis (“čovek sa jezera Rudolf”), Homo ergaster (“zaposleni čovek”)… sve do nas, vrste koja neskromno i nezasluženo nosi ime Homo sapiens ili “razuman čovek”.
Mada su se pripadnici navedenih vrsta razlikovali po veličini (krupni ili patuljasti), ishrani (pitomi sakupljači biljaka ili neustrašivi lovci), za sve ih vezuje jedna neprekinuta nit - bili su ljudska bića.

Zabluda u koju većina nas veruje ili smo kroz školsko gradivo pogrešeno shvatili je to da jedna vrsta nestaje evoluirajući u drugu, druga u treću…i tako linearno do današnjeg vremena (tome je prilično dopinela vrlo popularna šema na kojoj je prikazan pravolinijski niz čovekolikih bića koji se postepeno uspravljaju, sve dok ne dobijemo modernog čoveka). Na taj način stekli smo predstavu da su sve ranije vrste samo stariji modeli nas samih - modernih ljudi. Činjenica je, međutim, da je od pre dva miliona godina pa do nekoliko desetina hiljada godina unazad, svet u isto vreme predstavljao dom različitim vrstama ljudi. Smatra se da je, pre nekoliko stotina hiljada godina, našom planetom hodalo najmanje šest različitih vrsta ljudi, te da je naša sadašnja pozicija neprikosnovenih vladara sveta ekskluzivnost koja se ne sreće često u ostalom delu živog sveta sa kojim delimo zajednički prostor na Zemlji.

Mozak - veliki potrošač energije

Šta je to po čemu se razlikujemo od drugih životinja? Prvenstveno po veličini mozga u odnosu na masu tela. Veličina mozga krupnih sisara varira od 200 do 250 cm3. Ljudi pre 2,5 miliona godina odlikovali su se mozgom oko oko 600 cm3, dok danas imamo mozak prosečne veličine 1200 do 1400 cm3. Smatra se da je ovaj veoma složen organ kod  Neandertalaca bio i veći. A da li je bio i neophodan?
Mozak, ma koliko nam bio koristan (ili možda ne), nije lako nositi u takođe nesrazmernoj lobanji, a još ga je teže hraniti. Iako čini samo 3 procenta naše mase, koristi i do 25% energije i to u stanju mirovanja. Drugi majmuni, takođe u stanju mirovanja, ovaj organ hrane sa samo 8% energije. Naši daleki preci - praljudi, na neki način su ispaštali zbog svojih velikih mozgova. Da bi ga održavali, morali su dobar deo svog vremena da provedu u potrazi za hranom, pri čemu su im drugi mišići postepeno atrofirali. Danas se sigurno ne možemo pohvaliti nekom snagom u odnosu na druge krupne sisare. Svakako ih možemo pobediti argumentima, ali oni bi nas, naročito ako nisu zadovoljni odgovorom, mogli sa lakoćom raščerečiti kao krpenu lutku.
Činjenica je da nam sada veliki mozak daje znatnu prednost jer možemo da napravimo oružje kojim se efikasno branimo od jačih predatora, ali i mnoge druge tehničke i tehnološke sprave koje nam omogućavaju nikad veći komfor u životu.

Veličina mozga koja se “sveti”

Druga osobina, kojom se razlikujemo od većine sisara, je uspravan hod - na dve noge. Krećući se uspravno, oslobodili smo naše ruke za druge namene, poput bacanja kamena, pravljenja koplja, komuniciranja i sl. Prvi dokazi za izradu oruđa, što predstavlja kriterijum na osnovu kojeg arheolozi raspoznaju i razvrstavaju ljude, ukazuju na period od pre 2,5 miliona godina (tzv. Olduvajska tehnologija). Pored prednosti koju smo dobili prelaskom na uspravan hod, postoji i ona druga, negativna strana. Uspravljanjem tela određeni delovi kostura morali su da drže uspravno veliku lobanju, što nam se često sveti kroz neprijatnosti ukočenog vrata i bolova u leđima. Za žene, to je donelo daleko veće poteškoće, jer je uspravan hod doveo do sužavanja kukova i smanjenja porođajnog kanala. A bebe su se, u inat, rađale sa sve većom glavom! Žene koje su se porađale pre vremena imale su više šanse za normalan porod, ali su se tada bebe rađale u trenutku kada im vitalni organi još uvek nisu bili dovoljno razvijeni. Ljudske bebe su zato, za razliku od beba drugih sisara, potpuno bespomoćne i godinama posle rođenja zavise od brige i zaštite odraslih.

U vrhu lanca ishrane

Sve ovo je znatno uticalo na potrebu da ljudi postanu društvena bića, uprkos svim problemima koje društvo donosi sa sobom. Veruje se da su tokom evolucije opstajali samo oni koji su imali jake društvene veze, jer majke su teško mogle da sakupe dovoljno hrane za sebe i svoju decu koju su pri tome nosile u naručju. Podizanje dece je iziskivalo pomoć drugih članova sa kojima su delili zajednički prostor. Ali, pošto su se deca rađala nezrela, bilo ih je daleko lakše socijalizovati i vaspitavati od bilo kog drugog životinjskog mladunca, što i jeste razlog da ih možemo oblikovati da, religiozno posmatrano, isključivo budu hrišćani ili budisti, ratoborni ili miroljubivi, da više veruju i cene određeni tip društvene strukture u odnosu na drugu i sl.
Pretpostavlja se da su se, uz veliki mozak, razvile izuzetne sposobnosti učenja, pravljenja oruđa i pri tome se razvile složene društvene strukture, što nas danas čini najmoćnijom životinjskom vrstom na planeti. I mada su takve slične sposobnosti posedovali još pre nekoliko stotina hiljada ili čak nekoliko miliona godina, ljudska bića su ipak preživljavala tako što su sakupljala biljke, lovila uglavnom manje životinje, hvatala insekte, jela ostatke strvina, pri tome živeći u neprestanom strahu od opasnih predatora. Kamena oruđa su uglavnom korišćena za razbijanje kostiju da bi se iz njih izvukla koštana srž, što nas je, verovatno, u surovom okruženju i održalo u životu. I to tek pošto bi se sve “opasnije” zverke nahranile lešinom, glođući ostatke mesa i sa kostiju, nama je ostalo samo toliko da razbijamo te kosti i vadimo iz njih onaj jestivi deo. Milionima godina rod Homo je i pored razvijenog mozga i kamenog oruđa koje je spretno pravio, bio tek negde u sredini lanca ishrane. Pre 400.000 hiljada godina ljudi su počeli da češće love ne samo sitnu već i krupnu divljač, a tek usponom Homo sapiens-a, pre oko 100.000 godina, dospeli smo i do danas ostali na samom vrhu lanca ishrane.
Takav silovit skok, za razliku od sporog uspona drugih životnjskih vrsta, ekosistem je teško podneo. Pošto smo do juče bili nevažna, uplašena i ranjiva stvorenja, to nas je ovaj uspeh učinio utoliko surovijim i opasnijim. Istorija nas uči koliko smo neodgovorni bili prema sebi i prirodi koja nas okružuje, što je posledica ovog, evoluciono posmatrano, naglog napretka.

Milion duša, za početak

Značajan pomak u osvajanju prirode od strane ljudske vrste, svakako je bila upotreba vatre. Smatra se da se vatra u svakodnevnom životu ljudi pojavila pre oko 300.000 godina kada su je, pored Homo erectus-a i Neandertalaca, koristili i preci Homo sapiens-a. Bio je to pouzdan izvor svetla i toplote, ali i zaštita od životinja koje su slučajno ili sa namerom ulazile u pećine gde su ljudi obitavali. Pored efikasne zaštite, paleći okolinu pažljivo kontrolisanom vatrom, pretvarane su neplodne šikare u livade pune divljači, a da su se pri tome na formiranim zgarištima mogle sakupljati spržene životinje i koštunjavi plodovi.
Svakako, najveća dobrobit koja je dobijena od upotrebe vatre predstavlja kuvana  ili pečena hrana. Na taj način krompir, pšenica i pirinač (nejestivi u sirovom stanju) postaju, zahvaljujuči termičkoj obradi, deo naše ishrane. Kuvanje je uspešno uništavalo parazite i klice, olakšavalo žvakanje i varenje, što je znatno skraćivalo vreme potrebno da se pojede i svari ono što je u sirovom stanju iziskivalo sate. Pored toga u ishrani se pojavila raznovrsnija hrana, a zbog smanjene potrebe žvakanja zubi su postali manji, a creva kraća. Skraćena creva su svakako trošila manje energije, što je otvorilo put formiranju velikih mozgova kojima su se odlikovali Neandertalci i Sapijensi. Činjenica je da su, pripotomljavanjem vatre, ljudi pod kontrolu stavili jednu relativno poslušnu i izuzetno značajnu silu, jer su mogli da je koriste u trenutku kada im je bila potrebna i u različite namene. Njena upotreba nije bila ograničena snagom ljudskog tela, tako da bi jedna slabašna žena ili čak dete, koristeći njenu moć, mogli da spale celu šumu za samo nekoliko sati.
I pored činjenice da su koristili vatru, hodali na dve noge oslobađajući ruke za druge potrebe, imali razvijen mozak i pravili raznovrsna oruđa, ljudi su na planeti, pre oko 150.000 godina, bili marginalna stvorenja, sa ukupnom populacijom koja verovatno nije prelazila jedan milion, što je danas broj stanovnika iole većeg grada u svetu. Homo sapiens je, prema arheološkim podacima, pre oko 150.000 godina naseljavao istočni deo Afrike, dok se pre 70.000 godina raširio na područje Arabijskog poluostrva, a ubrzo posle toga zauzeo je i široka prostranstva Evroazije. Fizički je izgledao kao mi danas, tako da ga lepo obučenog, ošišanog i po potrebi obrijanog niko na ulici ne bi prepoznao kao našeg veoma, veoma davnog pretka.

Međutim, dok je naseljavao Arabijsko poluostrvo, većina kopnenih prostranstava Evroazije već su odavno bila naseljena drugim vrstama ljudi. Danas ih više nema, mi smo jedina i apsolutno postojeća vrsta roda Homo na celoj planeti. Onda sledi logično pitanje: “Šta se to sa drugim vrstama desilo”?

Prof. dr Draženko Nenadić
Prof. dr Katarina Bogićević

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"