SANU
Miloslav Rajković
Publikacija Predsednici Izdavačke delatnosti SANU
Mala istorija Akademije
Каталог најважнијих публикација о историји Српске академије наука и уметности богатији је за једно вредно издавачко прегнуће – тротомно дело Председници Друштва српске словесности, Српског ученог друштва, Српске краљевске академије, Српске академије наука и Српске академије наука и уметности (Београд 2023). Њиме се први пут научној, уметничкој и широј културној јавности представљају личности које су водиле нашу највишу националну научну установу у протекле 183 године од њеног оснивања. Иницијатор, приређивач и уредник овог капиталног издања је један хемичар - академик Живорад Чековић.
Публикација Председници, коју ће са великом радозналошћу читати сами академици, али и сви који се занимају за историју установа српске културе у више од два века васкрса српске државности, није класично историогарфско дело и није дело једног писца. Она представља хронолошки преглед личности које су биле на челу најугледније и најстарије научне установе српског народа, „малу историју САНУ“, какав је њен садашњи назив. На постављено питање: зашто малу историју САНУ, сам уредник издања одговара: „Зато што праву и велику Историју САНУ треба да пишу професионални научници - историчари“.
Од учених друштава до академије
На укупно 1320 страна дати су животописи 42 досадашња председника из пера 32 аутора: академика, универзитетских наставника, сарадника научних института, од којих су тек четвртина историчари по струци и образовању. Први том обухвата период учених друштава: Друштва српске словесности (1841-1864) и Српског ученог друштва (1864-1892), други Српске краљевске академије (1886-1947) и Српске академије наука (1947-1960), а трећи осам председника који су водили Академију у последње 64 године под њеним садашњим именом. Међу корицама трећег тома су Белешке о ауторима (стр. 307-318) и хронологија избора председника (пресавијени лист са фотографијом сваког од њих и временом проведеним на тој функцији). Већина аутора има један биографски прилог, ређе два, док у три случаја има по три, односно шест прилога (Радомир Ј. Поповић), свих шест у првој књизи.
Није било суђено, а ни других услова за то у тадашњој српској кнежевини, да се наше прво учено друштвo, основано са циљем ширења наука на српском језику и усавршавања „језика српско-народног“, зове Србска наука академија, како је писац (Стерија) његовог устројенија (устава) предлагао. Тек стицањем потпуне државне независности, проглашењем Србије за краљевину (1882), стварањем других важних установа науке, културе и образовања, оно ће понети од антике још славно име академија. Краљ Милан Обреновић је у Нишу 1/13. новембра 1886. године обнародовао установљење Краљевско-српске академије убрзо преименоване у Српска краљевска академија и именовао првих 16 чланова и њеног председника.
ОДБОР ЗА ПИСАЊЕ БИОГРАФИЈА |
Академијски одбор за писање биографија председника ДСС, СУД, СКА и САНУ чинили су: академици Живорад Чековић (председник Одбора), Видојко Јовић, Владан Ђорђевић (у међувремену преминуо), Петар Сеферовић, Злата Бојовић, Коста Чавошки, Љубодраг Димић и проф. др Снежана Бојовић (чланови). |
Ко су били председници САНУ и њених претходница? Иако заслужан за његов настанак, Стерија није био ни први ни потоњи председник ДСС (Стеријина биста у улазном холу зграде Академије чува спомен на његове заслуге), част да први буде председник припала је Стефану Радичевићу, државном чиновнику који се, у време установљења Друштва, чији је устав порописивао да на његовом челу увек буде министар просвете, нашао на том положају. Његова улога је била административне природе. Тако је на предлог Попечитељства просвештенија, кнез Михаило, за своје прве владе, именовао прве редовне чланове ДСС, међу којима су били и професори Лицеја Јован Ст. Поповић, Атанасије Николић и Исидор Стојановић, али и писци Димитрије Тирол (редовни члан Одеског општества историје и древности) и Сима Милутиновић Сарајлија.
У протекле више од 183 године постојања, највиша научна установа је деловала и своје идеје ширила у различитим историјским околностима, економским условима и законским оквирима те су и председничке почасти али и дужности биле различите, а тиме ни њихови приноси српској просвети, култури, науци и уметности нису били уједначени. Неки председници су функцију вршили само неколико месеци (Маринко Радовановић ни месец дана), други тек годину-две, а трећи пун мандат или више мандата. Државника, дипломату и историчара Јована Ристића смрт је прекинула у вршењу те дужности. У периоду трајања ДСС било је председника који на седнице нису ни долазили (Јеремија Станојевић), или веома ретко.
Челници Српског ученог друштва (СУД), ко- је је наставило рад ДСС, били су у знатнијој ме- ри личности од научног имена и личног инте- гритета, готово сви одреда: Јован Гавриловић, Јанко Шафарик, Стојан Бошковић, Ђуро Дани- чић, Јосиф Панчић, Владимир Јовановић и Ни- ћифор Дучић, његов последњи председник, који је гашењем СУД изабран за редовног члана СКА. Поготово се ово може рећи за Српску карљевску академију, чији је први председник био Јосиф Панчић, лекар и ботаничар, али и зачетник мно- гих научних делатности у Србији свога времена.
Спомена вредни неимари науке
За Панчића, Даничића, Лозанића, Новаковића (најбољи Даничићев ученик), Жујовића (најбољи Панчићев ученик), Цвијића, Јовановића и Белића, који је, што као генерални секретар Академије - што као председник, најдуже био у наујжем кругу њених званичника, заиста се може рећи да су корифеји српске науке. Но, били бисмо неправедни, ако не бисмо све оне које су у неком тренутку предводили ту највишу научну установу, било да се она звала друштво или Академија,сматрали спомена вредним неимарима српске науке и просвећености, али и српске државности.
Паун Јанковић Баћа, други председник ДСС, је као министар просвете најдуже председавао Друштвом српске словесности, 1842-1847, за чијег министровања је донесен Грађански законик 1844, који је саставио Јован Хаџић, те Устројеније јавног училишног наставленија, први општи закон о школама у Кнежевини Србији, којим је детаљно био уређен систем основних, средњих и виших школа, у чијем је настанку кључну улогу имао Стерија. Кнез Милош га је због школовања у Русији назвао „Баћушка“, „Баћа“, и тај надимак је постао недовојив део његовог имена.
Алекса Јанковић (рођен у Темишвару) био је један од најобразованијих представника српског народа у периоду када је Србија, после добијања аутономије, почела да изграђује политичке и правне институције које ће постати темељи обновљене српске државности после 1878. године. Један је од утемељитеља ДСС, његов почасни члан и председник у два маха. Као министар просвете био је заслужан за израду Статута Друштва 1847. и што су у донети устав ушле измене и допуне које је Друштво предложило.
БЕЗВРЕМЕНИ ГОВОР ЈЕДНОГ ПРЕДСЕДНИКА |
Део говора на годишњем скупу Српског ученог друштва, 12. јуна 1877, његов председник Стојан Бошковић је посветио Босни и Херцеговини, којој је претила окупација и анексија.
„Због своје актуелности и антиципације догађаја постао је безвремен”, вели писац прилога, наводећи Бошковићеве речи: „Је ли могуће, да се још и сада мисли и ради о томе, како ће се делити наследство и одело мученика на крсту, како ће се Босна и Херцеговина исчупати из заједнице српства на Балканском полуострву?
(...) Зар није доста што је део нашег народ из средишта и срца наше старе царевине измамљен и расељен, небројано пута за одржавање суседне хришћанске монархије крв своју пио, па опет се тамо као туђин и сироче сматрао, и у неком смислу од српства одвојен остао?...” |
Стефан Стефановић Тенка је као министар и председник ДСС одобрио да се књиге Друштва бесплатно по Србији разносе поштом. Јован Гавриловић, први председник СУД, залагао се за оснивање Архива, подржавао књижевни и реформаторски рад Вуков и израдио Речник географијско-статистични Србије, 1846, у коме су наведена сва насељена места у Кнежевини Србији с подацима о броју становника и кућа, административних јединица (окрузи, срезови, општине), пописане цркве и манастири, поште, школе, реке и планине.
Јосиф Панчић је био председник и Српског ученог друштва и први председник СКА. Сима Лозанић је два пута био на челу Српске краљевске академије, после смрти председника Јована Ристића (новембар 1899-март 1900) и по повратку из дипломатске службе 1903-1906. У својству председника поздравио је избор Ј. Цвијића за члана Академије (1900). Лозанић припада оним научницима који су допринели да Академија пред Први светски рат у научном погледу највише напредује.
Када је Лозанић поднео оставку на „положај најодличнији за човека који се бави науком“, због одласка на дужност посланика у Великој Британији, на његово место је изабран академик Јован Мишковић, официр са ђенералским чином, који је остварио највише домете на војничком и научном пољу. На челу СКА налазио се од 16. априла 1900. до 1. фебруара 1903.
Челници Академије припадали су различитим научним областима, и са разлогом је примећено да ова публикација није само историје једне установе већ и принос историји свеколике српске просвећености, науке и уметности.
Завештање једног хемичара
Живорад Чековић |
Публикација о председницима Српске академије наука и уметности и аутентичним институцијама претходницама, чије духовне, патриотске и племените циљеве Академија наставља да баштини, припремана је са намером да се једном нити повежу корени српске науке и уметности из половине 19. века с временом у коме се ове делатности данас развијају и да представе неимаре овог стожера српске духовности око кога се уздизала свеколика Србија - рекао је академик Живорад Чековић на представљању на Трибини САНУ почетком године.
Како је ово посебно издање настало? Његов главни покретач и оперативни уредник академик Живорад Чековић, без чијег прегнућа и љубави према Академији и своме роду, овај прилог за историју САНУ не бисмо имали, у свом предговору открива како је оно настало. Деценијама је, вели, био члан Одбора за проучавање живота и рада научника Србије, који је основао академик Милоје Сарић, а касније га успешно наследио академик Владан Ђорђевић, и сам „давао неки скроман допринос раду Одбора“. Крајем 2018. године Председништво САНУ је упутило писмо Одбору с предлогом да размотри могућност припремања историје САНУ поводом њене 180-годишњице. Одбор је установио да нема могућности да реализује тако велики подухват.
ТРИ ГОДИНЕ БЕЗ ПРЕДСЕДНИКА |
Ко је председавао СКА од 30. октобра/11. новембра 1889, када је прочитано писмо министра просвете и црквених дела да је уважена оставка њеног другог председника Чедомиља Мијатовића, до избора трећег председника, математичара Димитрија Нешића, професора Велике школе, 18. новембра 1892. године? На ово питање не даје одговор ни „Педсетогодишњица Српске краљевске академије 1886-1936” Александра Белића (Београд 1939-1941), ни „Српска академија наука и уметности/Историјат, устројство, делатност”, Београд 1986, уредник Дејан Медаковић; ни ова публикација. После абдикације краља Милана, Мијатовић је као напредњак постао непожељна личност за нове власти у Србији, Краљевско намесништво и радикалску владу. Било је то време спора са Српским ученим друштвом, које ће се коначно утопити у Академију 1892. Зна се да је у периоду од 10. марта 1889. до 4. новембра 1895. заступник сталног секретара и стални секретар био Милан Ђ. Милићевић, потоњи председник Академије. |
По струци хемичар, Чековић се никада професионално није бавио историјским наукама већ, како каже, егзактном природном науком, за обичног човека „тајновитом науком о материји“, али је запазио да у великој Академијиној библиотечкој ризници „свеколиког знања и историјских података, не постоји систематичан зборник нити едиција у којој су приказне личности које су предводиле највишу научну, уметничку и културну националну институцију“. Предложио је Председништву да се припреми један такав преглед личности које су предводиле Академију без обзира како се она у појединим раздобљима звала, с уверењем „да би приказани животописи и делатност председника били макар симболична супституција једне обухватне историје САНУ“.
Александр Деспић |
Предлог је прихваћен и добили смо дело које представља „почетак систематичнијег и стручнијег рада на приказивању целовитије и детаљније историјске грађе“ и о САНУ и о личностима које су под њеним окриљем „афирмисале науку, уметност и укупно стваралаштво“.
Иако у позном животном добу, академик Чековић је овом послу приступио с одушевљењем тек изабраног члана. Председници су и његово лично, аутентично завештање САНУ. Ризница су непознатих или мало познатих животних појединости, историјских и билиографских података, првих идеја, породичних и родбинских веза. На пример, потомци Стефана Марковића, председника ДСС су чувена браћа Богдан и Павле Поповић, професори универзитета, академици и представници „београдског стила“ у књижевности и научној литератури. Изузетно је занимљив пример Владимира Јовановића, оца Слободана Јовановића (II т., стр. 401-449). Отац је био председник Српског ученог друштва, син председник СКА. У том смислу едиција, ако се помно чита, представља сама за себе једно занимљиво поље истраживања. Сви биографски прилози исписани су са топлином и детаљним познавањем живота и дела личности о којој се пише. Сваки челник Академије је у овој драгоценој публикацији нашао свог Плутарха, али општа историја њена, из пера правог историчара, какву прижељкује академик Чековић, мораће још да сачека на свог писца.
ДЕСПИЋЕВ НЕОСТВРЕНИ САН |
Многи подстицаји и иницијативе у развоју Београда и Србије долазиле су из Академије, од њених челних људи. Одбор за трећи миленијум – култруно средиште Београда академика и председника САНУ умног Александра Деспића с предлогом да се на простору Савског амфитеатра изгради културни комплекс (попут сличних средишта у свету), у којем би нашле место многе старе установе културе (Етнографски музеј, Природњачки музеј,
Музеј града Београда и др.) једна од најлепших и најсадржајнијих. Студију о преуређењу Савског амфитеатра, на којој је радило тридесетак најзначајнијих архитеката и урбаниста, Деспић је предао Слободану Милошевићу, тадашњем председнику Србије, који се прихватио покровитељства новог пројекта „Београд на Сави – Еурополис”, за који је планирано расписивање међународног конкурса. На жалост, простор у којем се са толико пажње и труда планирало културно средиште доживео је другачију намену. |
Miloslav Rajković
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|