VASIONA, LJUDI I VANZEMALJCI
Dragan Lazarević
Da li su “mali zeleni” bili na Zemlji?
Put do saznanja o “njihovom” postojanju
Naučni razvoj čovečanstva, počev od Kopernika a pogotovu u toku 20. i 21. veka, dao je odgovore na brojna pitanja koja su prethodnih vekova opsedala ljudske umove. Na neka pitanja nije bilo odgovora a proizašle su neke savim nove nedoumice. Mesto Zemlje je, u ljudskoj svesti, pomereno iz centra Univerzuuma ka jednoj od planeta koje kruže oko Sunca a koje, opet, kruži sa miljardama drugih zvezda-sunaca oko centra Mlečnog puta, naše galaksije koja je opet samo jedna od neizbrojivo mnogo drugih sličnih zvezdanih skupina u vasioni. Procenjuje se da zvezda sličnih Suncu, tj. klase G, u našoj galaksiji ima oko 20 milijardi. Ne postoji nijedan razlog da se ni Sunce ni planeta Zemlja smatraju za nešto posebno u vasioni a opet - jedini svet za koji za sada znamo da ima život je naša planeta.
Nastanak života na Zemlji je, i pored naglog razvoja molekularne biologije, još uvek nepoznanica. U nauci preovlađuje stav da život predstavlja prirodnu pojavu koja nastaje i evoluitivno se razvija svuda gde za to postoje odgovarajući fizički i hemijski uslovi. Evolucija života na Zemlji (koja je, počev od Čarlsa Darvina pa do najnovijih genetskih istraživanja, proučena i dokazana) dovela je do pojave svesnih i inteligentnih bića - do ljudske vrste!
Početak razvoja ljudske civilizacije, tokom poslednjih šest hiljada godina, takođe je predstavljao svojevrsnu evoluciju društvenih sistema, tehničkih sredstava za proizvodnju, saobraćaj i druge namene (pa i za ratove)… što je pokretalo neprekidne promene svesti čoveka-pojedinca. Pitanja: da li se takav razvoj odvijao i na drugim planetama u kosmosu i koliko je takva pojava raširena, da li je na nekim planetama život nastao ranije ili je razvoj života išao brže nego na Zemlji i doveo do pojave razumnih bića civilizacijski i tehnički na znatno višem nivou nego što je naš? Ova pitanja zaokupljaju pažnju ne samo naučnika već gotovo svakog čoveka sadašnje civilizacije koja, i pored podela nasleđenih iz prošlosti, prima opšteljudski i planetarni karakter. Direktnog odgovora za sada nema. Nauka ne zna za neki svet u kosmosu za koji bi mogla da kaže da ima biosferu. Ali sve veći teleskopa, pogotovu onih u kosmosu (JWST) koji bi mogli da otkriju planete Zemljinog tipa oko drugih zvezda i kosmička istraživanja svetova Sunčevog sistema na kojima bi mogli da postoje mikroorganizmi (Jupiterov satelit Evropa) daju nadu da bi se, možda već tokom naredne decenije, mogao naći odgovor na takvo pitanje.
Paradoksalna objašnjenja Fermijevog paradoksa
Sredinom prošlog veka, grupa američkih naučnika je sprovela misaoni eksperiment o mogućem razvoju civilizacija tehnički naprednijih od naše. Pretpostavilo se da bi takva civilizacija raspolagala tehničkim mogućnostima za putovanje između zvezda i mogućnošću da preživi takvo putovanje (koliko god ono trajalo). Ako bi, za nekoliko decenija, stigli do susedne zvezde za koju se opet pretpostavlja da ima planetu pogodnu za naseljavanje, posle nekoliko hiljada godina broj naseljenika bi se povećao do broja koji je bio na matičnoj planeti - a razvile bi se i ekonomske i tehnološke mogućnosti da se izgrade kosmički brodovi koji bi odveli naseljenike do susednih zvezda, sa planetarnm sistemima koje bi opet naselili i, kroz nekoliko hiljada godina, ponovili isti postupak postepeno naseljavajući sve dalje svetove u vasioni. Sličan model naseljavanja vršili su, na Zemlji, Polinežani ploveći od jednog ostrva do drugog i koristeći palmino drvo za gradnju svojih malih jedrenjaka.
Ako bi za naseljavanje jedne planete trebalo 2-5 milenijuma, onda bi se takva civilizacija proširila po Galaksiji za nekoliko miliona (ili desetina miliona) godina, što je znatno manji vremenski period od postojanja galaksije stare oko 10 milijardi godina. Zaključak je da bi neka takva vanzemaljska civilizacija već trebalo da stigne do Zemlje.
Nuklearni fizičar Enriko Fermi, koji je prisustvovao tom skupu, tada je postavio pitanje: pa, gde su oni? Mislio je na vanzemaljce. Obzirom da dokaza o njihovom postojanju nije bilo, izveden je zaključak da su takve civilizacije (ako uopšte postoje) ili vrlo daleko ili nisu puno starije od naše civilizacije. Čitava postavka je nazvana Fermijev paradoks.
Teorija “velikog filtera”
Pošto još uvek nema ni traga ni glasa od vanzemaljaca, pojavilo se preko stotinu raznih objašnjenja zašto toga nema. Neka od tih objašnjenja idu toliko daleko da donose zaključak da takve civilizacije u našoj galaksiji ne postoje, odnosno da je ljudska civilizacija jedina! To je hipoteza (neki je nazivaju i teorijom) tzv. “velikog filtera”, pri čemu se smatra da je život mogao da nastane samo oko zvezde gotovo iste kao i Sunce, sa planetarnim sistemom sličnim našem, sa tzv. “dobrim Jupiterom”. Pri tome, planeta treba da je u gotovo istom temperaturnom opsegu kao i Zemlja, skoro iste mase i veličine i gotovo iste starosti i sa približno istom količinom vode. Zastupnici ovakve hipoteze smatraju da bi ta planeta trebalo da ima prirodni satelit slične veličine kao i Mesec jer bi, bez njegovog uticaja, imala veći nagib prema ravni ekliptike i nestabilnu rotaciju.
Pošto se smatra da je Mesec nastao udarom tela veličine Marsa o ranu Zemlju i da je takav kosmički događaj vrlo redak, a polazi se i od toga da je to donelo vodu na Zemlju, ispada da je Zemlja potpuni izuzetak u Galaksiji. Zemlja je kasnije bila izložena udarima planetoida i periodima skoro potpunog smrzavanja. Život je nekim čudom preživeo, što se verovatno nije desilo na drugim planetama tako da pojava ljudske civilizacije predstavlja galaktički izuzetak… Ovakvo mišljenje zastupaju neki svetski poznati astronomi i popularizatori nauke, ali se ovakva postavka ne oslanja na čvrste dokaze iz jednostavnog razloga što su svi navedeni “filteri” kroz koje je Zemlja prošla uglavnom pretpostavke a neke teorije se uzimaju kao gotove činjenice. Npr. teorija da je Mesec nastao udarom Teje o Protozemlju je napuštena i od jednog njenog osnivača, Kanupa.
Jedno od objašnjenja zašto se vanzemaljci ne javljaju je i zašto su toliko iznad nas koliko su ljudi iznad npr. mrava ali nas osmatraju je da nas, zbog našeg primitivizma i sklonosti ratovima, ignorišu tako da smo u nekom galaktičkom rezervatu. Neke hipoteze se prepliću, a ima i priča da su vanzemaljci odavno na Zemlji, u kontaktu su sa svetskim vladama koje to uspešno kriju, što se nadovezuje na svojevremeni pseudokult koji je stvorio Erih fon Deniken 1970-tih tumačenjem mitova time da su vanzemaljski posetioci u prošlosti pred ljudima izigravali bogove - bez i jednog matrijalnog dokaza.
Svojevremeno je nastala gotovo prava histerija, oko 1960-tih oko NLO (UFO) pojava, popularno nazvanih “leteći tanjiri” koji su proglašavani za vanzemaljske letelice i koji su poslužili kao inspiracija za smešne nazovi SF filmove, tv serije i stripove gde su se autori gotovo rugali onima koji su ih čitali. To su bili prvenstveno mladi (vanzemaljci su prikazani kao uglavnom zli prema ljudima i sa ciljem da osvoje Zemlju).
Hipoteza “mračna šuma”
Jedna novija nazovi hipoteza, nazvana “mračna šuma”, objašnjava zašto nam se vanzemaljci ne javljaju radio-porukama: zato što to ne smeju zbog zlih razvijenijih civilizacija koje manje razvijene potencijalne rivale odmah unište. Prosto je neverovatno da tvorac te spekulacije nije postavio pitanje: da li bi ta razvijenija civilizacija mogla da registruje druge civilizacije (npr. gigantskim teleskopima izgrađenim na asteroidima) pa, ako se one ne javljaju radio-signalima, onda… Tragovi koje tehnička civilizacija ostavlja po svojoj matičnoj planeti ne mogu se sakriti, isto kao ni promene energetskog balansa planete usled proizvodnje i korišćenja energije. Ako bi destruktivna civilizacija to otkrila na nekoj planeti, udaljenoj nekoliko stotina svetlosnih godina, videla bi prošlost udaljenu isto toliko vremenskih godina! Međutim, rešeno je da se pošalju kosmički brodovi koji treba da uništi tu civilizaciju. Koliko će vremena da putuje?
Kad posle nekoliko vekova ti ratni razarači stignu, uvideli bi da je ta civilizacija znatno naprednija i da se raširila po svom planetarnom sistemu. Kako bi ih uništili, nuklearnim bombama? Sa koje daljine bi ih poslali? Kako bi neopažene stigle do ciljeva? Ili bi poslale interstelarni brod da, brzinom od npr. 10% brzine svetlosti, udari u tu planetu? Lokalna civilizacija bi svojom naukom mogla da ih registruje i znatno pre stizanja u taj planetarni sistem i da svojim manje razvijenim sredstvima (npr. snažnim laserima, raketama-presretačima sa nuklearnim bombama sa usmerenim dejstvom) ugrozi brod uljeza itd.
Tehnički nivo čovečanstva nije daleko od stvaranja raznih sredstava kosmičke odbrane u vidu lasera ili akceleratora elementarnih čestica, namenjenih za vojno nadmetanje između velesila na Zemlji, pa bi ih lako usmerili naviše ako se za to ukaže potreba. Takvim čudnim objašnjenjima Fermijevog paradoksa se daje publicitet pa se čini da je nekome stalo da održava paranoju od neke zle civilizacije, što je glavna tema većine SF filmova. Ima objašnjenja i da se vanzemaljske civilizacije međusobno sporazumevaju zracima neutrina, gravitacionim talasima ili čak brže od svetlosti (tzv. zapletenim fotonima), što za sada izlazi iz okvira egzaktne nauke. Pokušaji da se odgovori na Fermijev paradoks polaze od toga da se priznaju njegove pretpostavke i - možda je baš u tome osnovna greška?
Da li Fermijev paradoks ima realnu osnovu?
Najjednostavnije objašnjenje je da je konstrukcija tzv. Fermijevog paradoksa nastala na nekim sasvim proizvoljnim pretpostavkama. Prva je da je međuzvezdano putovanje relativno lako izvodivo a upravo je suprotno - taj poduhvat je i naučno-tehnički, ekonomski, etički pa biološko-psihološki na granici na nauci zasnovanih vizija i bez ikakve predstave o mogućim problemima pri pokušaju njegovog ostvarenja.
Pretpostavimo da su neke vanzemaljske civilizacije sve to nekako rešile i šalju interstelarni brod ka susednim zvezdama u cilju da nasele njihove planete. Sledi druga pretpostavka - da će naći planetu koja je pogodna za naseljavanje. Šta će da urade ako na toj planeti pogodnoj za njihov boravak postoji život? Šta bismo mi, na nižem stepenu razvoja od te hipotetičke civilizacije, u tom slučaju uradili? Dovoljno smo moralno zreli da shvatimo da ta planeta pa i čitav taj planetarni sistem pripada živim bićima koja tamo postoje i koja, iako primitivna, mogu vremenom, evolucijom, da se preobraze u inteligentna bića. Verovatno je da bi razvijenija civilizacija bila i etički naprednija i da bi osetila odgovornost prema drugoj biosferi a prethodno bi morala da nekim mega-teleskopima ispita planetu ka kojoj ide. Besmisleno bi bilo da ide u nepoznato.
Ako bi bili toliko nezreli da se tamo nasele, kakvim bi mikroorganizmima i virusima bili izloženi? Ili bi živeli u zatvorenim prostorima sa antiseptičkom zaštitom ili bi se izložili dejstvu nepoznatih patogena sa nesagledivim posledicama po njih? Da li bi nepozvani išli ka planeti na kojoj postoji civilizacija za koju znaju ili bi logičnije bilo da prethodno uspostave kontakt? Ako bi planeta bila manje povoljna za život i bez biosfere (kao npr. Mars), koliko bi vremena trebalo da se ona izmeni i učini povoljnom za normalan boravak čitave populacije (tzv. teraformiranje)? Šta ako ima veću masu i gravitaciju od one na matičnoj planeti (što je nepovoljan faktor koji se ne može promeniti)? Sa sve daljim širenjem u kosmos, iseljenički kosmički brod bi komunikaciono zaostajao za matičnom planetom onoliko koliko treba radio ili laserskim signalima da pređu svetlosne godine rastojanja. Informacije koje bi primala posada odnosile bi se na prošlost; a ako bi se uspostavila naseobina na nekoj planeti, ona bi bila prepuštena samo sebi. Njen nivo bi bio uvek iza nivoa matične civilizacije i sve bi više kasnio a možda bi i pošao nekim potpuno drugačijim pravcem razvoja.
Nezamislive prepreke
Ima i jedna činjenica koju niko nije uzeo u obzir, a to je da se trenutno bliske zvezde vremenom razilaze na svom putu oko centra Galaksije. Npr. Alfa kentaura trenutno ide ka Suncu i za oko 40.000 godima biće udaljena oko 3 svetlosne godine a potom će da se udaljava i, verovatno, nikada se više neće približiti u toku obilaska Galaksije u trajanju oko 230 miliona godina! To znači da bi naseobine vremenom bile komunikacijski sve udaljenije a rastojanje preko 100 svetlosnih godina bi za komunikaciju zahtevalo emitere snage 1,5 TW. Ako bi radio ili laserske emisije bile uže usnopljene, trebalo bi da se usmere ka mestu gde će biti i matična planeta sa prijemnikom kad stigne signal do nje. To bi mogla da ublaži pretpostavka da su moguće komunikacije brže od svetlosti (o čemu se trenutno ne zna ništa) ali je pitanje koliko bi bile brže i koliki bi utrošak energije zahtevale. Prepreke su takve da je nezamislivo da neka civilizacija naseli galaksiju koja ima više od 100.000 svetlosnih godina u prečniku a da ostane koherentna jer bi komunikacija između udaljenih naseobina bila gotovo nemoguća.
Civilizacija trećeg tipa, po Kardaševu, koja se raširila po celoj galaksiji i raspolaže energijom ravnom emisiji energije milijardi zvezda, je ljudskom umu najblaže rečeno skoro nezamisliva. Izvesno širenje po galaksiji bi se moglo zamisliti do npr. 100 svetlosnih godina. Možda bi neke naseobine doživele i propast a neke planete bi bile i napuštene jer, možda, postoje i potpuno nepoznate prepreke za galaktičko širenje neke intiligentne vrste. Ali, sve su to samo pretpostavke. Ipak ne bi trebali da se plašimo prepostavke da bi mogla da se dogodi nekakva invazija vanzemaljaca sa ciljem da osvoje i nasele Zemlju, jer je predstavljala samo projekciju takvih događaja iz ljudske prošlosti u kosmos, bez percepcije o složenosti i veličini svemira.
Ima li međuzvezdano putovanje viši smisao?
Ako je, po Seganu i Šklovskom, prosečno rastojanje između civilizacija (sposobnih za komunikaciju na međuzvezdanom rastojanjima a potom i za putovanja do njima najbližih zvezda) od oko 200 do 700 svetslosnih godina, ostaje znatan neistražen prostor između naseljenih delova svemira. Za duga kosmička putovanja pogodnije bi bile kosmičke letelice bez posade, koje bi imale veštačku intiligenciju i neki oblik svesti usmeren na zadatak istraživanja svetova kraj kojih bi prolazile - ali je pitanje: kako bi slale informacije ka matičnoj planeti sa rastojanja od nekoliko stotina svetlosnih godina s obzirom da to zahteva izvore energije izuzetne snage? Možda bi bile programirane da se, posle nekoliko desetina hiljada godina, vrate u sopstveni planetarni sistem i predaju dobijene podatke, uključujući i to da su registrovale planetu na kojoj postoje biosfera i tehnička civilizacija i da tako jedna civilizacija sazna za postojanje druge.
Druga mogućnost je da se veliki teleskopi u kosmosu (izgrađeni na asteroidima od lokalnog materijala, sa veličinama ogledala od nekoliko stotina metara) toliko usavrše da mogu da vide neku planetu druge zvezde toliko uvećanu da se mogu uočiti tragovi tehničke civilizacije. Ako bi se takva civilizacija raširila na susedne planete i druga tela u tom planetarnom sistemu, onda bi se tragovi njenog prisustva mogli uočiti i na njima, pogotovu ako su izloženi ekološkom inženjeringu planetarnih razmera, tzv. teraformiranju. Kako obaviti sa njima komunikaciju i, ako postoji način, da li je uopšte započeti?
Najjači motiv za međuzvezdano putovanje bi mogla biti želja za uspostavljanjem kontakta između dve civilizacije i da se obavi ono što se naziva intelektualna razmena. Ako jedna civilizacija posmatra drugu, logično bi bilo da pretpostavi da i ona gleda nju. Naravno, sa zakašnjenjem od nekoliko vekova, tj. videle bi prošlost svog suseda u kosmosu. Samim svojim postojanjem i delovanjem davale bi inforomacije posmatraču; istina, sa nekoliko vekova zakašnjenja. Ako bi npr. na asteroidima ili manjim prirodnim satelitima od lokalnog materijala napravili džinovske solarne elektrane u velikom broju, mnoštvo takvih objekata bi moglo da se džinovskim teleskopima registruje i druga civilizacija bi imala obrazac kako da učini isto. Da bi se dalje odvijalo približavanje postojanja svesti o međusobnoj spoznaji, teško je reći ali verovatno bi to bio proces koji bi trajao možda i nekoliko milenijuma dok se ne bi našao način (za sada se ne zna kako) da se pošalje poruka: “Mi znamo za vas”, i da počne intelektualna razmena npr. u vidu podataka o saznanjima o čitavoj galaksiji. Konačno, obe civilizacije bi donele odluku da se sretnu negde između, šaljući interstelarne kosmičke brodove bez posade na put koji će trajati nekoliko hiljada godina i da prvi susret bude između dve veštačke intiligencije. Takav susret bi bio na obostranu korist, što je u naučnoj fantastici malo zastupljeno.
Da li su vanzemaljci ipak bili na Zemlji?
Obzirom da se nijedna mogućnost ne može unapred isključiti, to se odnosi i na posetu stranog entiteta Zemlji. Nije nezamislivo da su veoma složene vanzemaljske međuzvezdane letelice, verovatnije bez biološke posade ali sa veštačkom inteligencijom, posle milenijumskog putovanja, bile na Zemlji u istraživačkoj misiji. Jedino šta bi ih moglo zanimati je sam život. Posle uzimanja genetskih uzoraka pomoću sondi-robota od mikro-organizama i uginulih organizama u cilju da što manje utiču na biosferu koju proučavaju, krenuli bi na dug put nazad - da predaju uzorke i saznanje do kojeg su došli. Ako bi imali način da šalju poruke brzinom većom od brzine svetlosti, onda bi imalo smisla da ostanu u Sunčevom sistemu i nadziru Zemlju, a možda i razvoj čovečanstva prateći takav prirodni eksperiment sa odgovornošću da se u njega ne mešaju. Ako takvu mogućnost nemaju, posmatranje sa vremenskim zakašnjenjem bi mogli da obavljaju i iz svog planetarnog sistema pomoću džinovskih teleskopa ili pomoću tzv. ”gravitacionog sočiva”, tj. fokusiranjem svetlosti udaljene planete jakim gravitacionim poljem neke njima bliske zvezde-belog patuljka (ideja koju bi trebalo razraditi).
U svakom slučaju, ljudska vrsta zaslužuje da sama pronađe svoj put razvoja (bez obzira na to kakve loše poteze po sebe činila) i logično je da bi to svest razvijenija od naše i u etičkom pogledu i svakako na neki način mudrija od nas to ispoštovala. Put do spoznaje postojanja života, razuma i tehničkih civilizacija kao i svojim mestom u vasioni čovečanstvo će morati da pređe sopstvenim snagama i naučnim razvojem. Sva dosadašnja razmatranja su, u suštini, samo misaoni eksperimenti. Potrebni su konkretni dokazi, pre svega o postojanju planeta oko susednih zvezda i to direktno otkrivenih registrovanjem svetlosti matične zvezde koje one odbijaju neposredno metodom tranzita. Dug će biti put do spoznaje činjenica, posmatraće se jedna po jedna zvezda, počev od Alfe Kentaura, što uskoro treba da počne da radi teleskop JWST. Potom bi se odredile pozicija i veličina te planete što je moguće preciznije, do granica mogućnosti teleskopa. Potom slede druge bliže zvezde:Tau Ceti, Epsilon Eridana… Pa zvezde slične Suncu klase G, na udaljenosti do 20 svetslosnih godina: Eta Kasiopeje, 82 Eridana, Delta Pauna… Potom bi usledilo još oko 30 takvih zvezda do udaljnosti od 50 svetlosnih godina, po planu za kosmički teleskop JWST.
Ta istraživanja bi mogla da traju više godina ali bi se stekla neka predstava o tome koliko takvih planeta ima, koliki im je broj u tzv. zonama života, za koje se sumnja da imaju biosferu. To bi postaklo slanje novih i znatno većih teleskopa, pogotovu sa korišćenjem rakete nosača “Starship” koji može da digne u orbitu 100-300 t tereta, prečnika ogledala do 10 m a i većeg ako bi se razvijalo u kosmosu iz više segmenata. Iste mogućnosti ostaju i za slanje radio-teleskopa.To će slediti i druge države učesnice u prestižnoj kosmičkoj trci pa se mogu dogoditi i sasvim neočekivana otkrića. Ipak, glavni prelom u ljudskoj svesti bio bi otkriće planete sa biosferom a potom i sa tehnosferom druge civilizacije - možda i razvijenije od naše i sa znanjem o našem postojanju, ali dovoljno mudre da nas ostavi da sami sebi otkrijemo njihovo postojanje.
Dragan Lazarević
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|