TEMA BROJA

Prof dr. Katarina Bogićević
Prof. dr. Draženko Nenadić

Evolucija, drvo sa mnogo grana / Fosili kao dokazi

U potrazi za „karikom koja nedostaje“

Prelazni fosili su fosili koji predstavljaju prelazne oblike između dve srodne grupe, predačke i potomačke. Darvinova teorija pretpostavlja da su sve vrste životinja i biljaka nastale od jednog ili od malog broja primitivnih organizama, koji su se zatim granali kao stablo i koji su i danas povezani srodničkim odnosima. Često se još koristi i zastareli, nenaučni izraz, „karika koja nedostaje“ ili „missing link“. Ovaj izraz potiče od jedne vrlo stare predstave koja je dugo vladala u prirodnim naukama - da su živa bića poređana u vidu neprekinutog lanca ili lestvice, što se zove Veliki lanac bića (Great Chain of Being). Na vrhu te lestvice ili lanca nalazi se Bog, ispod njega arhanđeli, anđeli pa ljudi, niže od ljudi su životinje i to najpre sisari, pa ptice, gmizavci, ribe, beskičmenjaci, a na samom dnu su biljke i minerali. Zašto su minerali ubrojani u živa bića? Pa verovatno zato što je postojala ideja, koja je došla preko alhemije, da se minerali mogu menjati iz jednog oblika u drugi, napredujući prema zlatu, pa se pretpostavljalo da i oni sadrže neku vrstu života u sebi.

Ideja o Lancu bića potiče iz antičke Grčke, od Aristotela, a veliki značaj dobija u srednjem veku. Smatralo se da Lanac bića odražava kompletnost, kontinuitet i savršenstvo Božjeg stvaranja, gde se svako živo biće nalazi tačno na mestu koje mu je određeno i ne postoji nijedno biće koje bi odsustvovalo. Zadatak naučnika (odnosno prirodnih filozofa, kako se to tada nazivalo) je da rekonstruišu taj Lanac i pronađu u prirodi karike koje nedostaju, odnosno samo su trenutno nepoznate, pošto ne mogu da postoje rupe u Božjem delu. Žan Batist Lamark, koji je prvi stvorio jednu smislenu teoriju evolucije, takođe je verovao u postojanje ovakvog poretka u prirodi, u kome se primitivnija bića bore da napreduju i da postignu veću složenost i savršenstvo. (Ovo je „dinamična“ verzija Lanca bića - on i dalje postoji, ali živa bića ne miruju na jednom mestu već mogu da napreduju i da se uspinju do sledeće stepenice ili karike).
Od samog pojavljivanja Darvinove teorije, fosili su korišćeni kao dokazi koji govore i za i protiv evolucije, tako da su se na njih pozivali i Darvin i njegove pristalice, kao i protivnici evolucije, među njima i današnji kreacionisti. Još pre Darvinove knjige, kritikujući Lamarkovu teoriju evolucije, Žorž Kivije, najveći paleontolog tog vremena i, može se reći, prvi ozbiljni paleontolog na svetu uopšte, dokazivao je da fosilni nalazi protivreče evoluciji, odnosno da nema dokaza da se fosilne vrste menjaju tokom svog postojanja. Naprotiv, one su uvek iste i nepromenljive a u jednom trenutku izumiru, usled neke katastrofe i tada ih zamene potpuno drugačije vrste.
Sa druge strane, Čarls Lajel je tvrdio da se fosili sačuvaju samo povremeno i pod izuzetnim okolnostima, pa tako njihovo odsustvo u stenama ništa ne dokazuje. Za Lajela, sam progresivni redosled u fosilnom zapisu, od jednostavnijih ka složenijim bićima kako se napreduje kroz geološko vreme, govori o postepenim promenama, a ne katastrofama.

Najveća predstava na Zemlji

U vreme kada je „Postanak vrsta“ objavljen, fosilni zapis je bio slabo poznat. Paleontologija je bila mlada nauka, kojom su se ljudi ozbiljno bavili tek nekih pedesetak godina i to samo u najrazvijenijim i najbogatijim zemljama sveta, pa je prirodno da se u to vreme još malo toga znalo i mali deo sveta je bio istražen.
Sâm Darvin je o tome napisao sledeće: „Nedostatak prelaznih fosila je najočigledniji i najozbiljniji prigovor protiv moje teorije“, ali ga je pripisao izuzetnoj nesavršenosti geološkog zapisa. Ipak, naglasio je da, iako ne postoje prelazni fosili, oni fosili koji postoje i koje nalazimo ne protivreče teoriji evolucije, već su u saglasnosti sa njom. Na primer, opšti raspored fosila po geološkim periodima, koji je prvi uočio Vilijam Smit, savršeno se uklapa u objašnjenja koja daje teorija evolucije. Fosilni zapis pokazuje sličan obrazac razvoja u svakom geografskoj oblasti; takođe, postoji tendencija ka većoj složenosti i raznovrsnosti. Brzina promene je različita - neki se oblici menjaju brzo, neki sporo; neki izumiru, a neki opstaju - izumrli se više ne pojavljuju. I pored toga, Darvin se nadao da će se prelazni oblici pojaviti čim naučnici počnu da ih traže. I zaista, dve godine posle izlaska njegove knjige, pojavio se prvi prelazni oblik, Archaeopteryx, klasičan primer prelaska između dinosaura i ptica. Od tog vremena pronađeno je još mnogo prelaznih fosila.
U drugoj polovini 19. veka naučnici koji su podržavali teoriju evolucije počeli su da tragaju za prelaznim fosilima. Javnost je naročito bila zainteresovana za prelazne oblike između majmuna i čoveka, i svako otkriće nove vrste fosilnih hominina (grupe koja uključuje ljude i njihove neposredne pretke) završavalo je na naslovnim stranama časopisa. A tako je ostalo i do danas.
Pre nego što počnemo da govorimo o prelaznim fosilima koji su nađeni od Darvinovog doba pa do današnjice, hteli bismo da naglasimo nešto što je Ričard Dokins lepo objasnio u svojoj knjizi „Najveća predstava na Zemlji“. Kreacionisti se često ponašaju kao da su fosili, i naročito prelazni oblici, ključni dokazi za evoluciju, i da, ako dokažu da ne postoje prelazni oblici između pojedinih grupa,  dokazali su da se evolucija nije ni dogodila. Ali fosili su samo bonus, njihovo postojanje je, što bi se reklo, šlag na torti, jer ga realno ne očekujemo, naročito ne kod kičmenjaka, čija je verovatnoća očuvanja u fosilnom stanju veoma mala. Jak dokaz protiv evolucije bilo bi otkriće makar jednog fosila u pogrešnom geološkom sloju. Kada su Dž. B.S Haldejna zapitali: šta bi oborilo teoriju evolucije, dao je čuveni odgovor: „Fosili zečeva u prekambrijumu.“ To je fosilni nalazak koji se izrazito protivi teoriji evolucije, po kojoj su zečevi nastali relativno kasno u istoriji Zemlje i, naravno, ne postoji ni jedan jedini takav nelogičan nalazak.

Pernati dinosaurus

Tomas Haksli, Darvinov pristalica se, između ostalih, naročito trudio da pronađe prelazne fosile. On je jedan od prvih koji je primetio sličnost građe između jedne grupe dinosaura i ptica i pretpostavio da su ptice nastale od dinosaura. O tome je govorio svojim studentima 1863. godine, samo četiri godine posle „Postanka vrsta“. Dve godine pre toga (1861) nađen je jedan interesantan fosil u kamenolomu u Bavarskoj, Solenhofenu, koji je dobio ime Archaeopteryx - drevno pero, ili drevno krilo. Posle njega nađeno je još 11 fosila koji su pripisani istoj vrsti. Ovaj prvi skelet, koji je poznat pod imenom Londonski primerak, kupio je Prirodnjački muzej iz Londona i opisao ga je Ričard Oven kao najstariju pticu. Archaeopteryx je živeo u gornjoj juri, pre oko 150 miliona godina, i predstavljao je idealan prelazni fosil između gmizavaca, odnosno dinosaura i ptica. Imao je zube u vilicama i slobodne prste na krilima, kao dinosaurus, ali i perje i krila, kao ptica. Danas se smatra da je Archaeopteryx zapravo pernati dinosaurus a ne prava ptica, ali to samo pokazuje teškoću pri klasikfikaciji ovakvih prelaznih oblika.

Druga grupa prelaznih fosila koja je relativno rano otkrivena je obuhvatala evolucioni niz konja, koji čini čitav niz rodova konja koji predstavljaju postepenu evoluciju od sićušnog eocenskog oblika, Eohippusa, do današnjeg konja. Ovaj niz se zasniva na fosilnim ostacima nađenim u Severnoj Americi, gde se najveći deo evolucije konja odigrao. Napravio ga je američki paleontolog Otnijel Marš.
Ovaj niz fosila prikazuje kako je evolucija konja tekla u nekoliko važnih pravaca: jedan je bio povećanje rasta, zatim molarizacija premolara, gde premolari postaju vrlo slični molarima, zatim povećanje visine zuba - što predstavlja adaptaciju na ishranu čvrstom hranom, odnosno travom i smanjivanje broja prstiju na nogama, što omogućava brže trčanje. Tomas Haksli je, prilikom posete Americi i Maršu, video ovaj niz i kasnije ga je popularizovao u Britaniji. Čak je nacrtao i jednu karikaturu na kojoj se vidi sićušni predak čoveka, koga je nazvao Eohomo, kako jaše prvog konja, Eohippusa. Naravno, ovo je šaljiva rekonstrukcija, Haksli nije mislio da su preci čoveka bili patuljasti.
Ali, posebne probleme Darvinovoj teoriji su stvarali: nedostatak fosila u prekambrijskim stenama i nedostatak prelaznih oblika između čovekolikih majmuna i ljudi.

Kao da ih je Bog stvorio

Jedan od najvećih problema koje je i sam Darvin priznavao je nedostatak fosila u prekambrijskim stenama. Po njegovoj teoriji, živa bića su se lagano razvijala od primitivnih organizama, koji su vremenom postajali sve složeniji, ali fosilni zapis je bio prazan do kambrijuma (do pre 542 miliona godina unazad), a onda se u kambrijumu, iznenada, tako reći niotkud, pojavljuju gotovo sva životinjska kola koja danas postoje. Ovo je govorilo u prilog Stvaranju, kao da je te sve životinje odjednom stvorio Bog i zato nisu imale pretke u prekambrijumu. (U stvari, kad kažemo „iznenada“, ne znači da su se pojavili u istom trenutku, već tokom 20 miliona godina, ali ipak, njihovi preci nisu bili poznati.)

U godinama koje su usledile posle teorije evolucije, u drugoj polovini 19. veka, prekambrijski fosili su ipak nađeni. Prvi koji ih je pronašao i opisao bio je Čarls Volkot, koji je poznat po pronalasku Berdžes škriljaca, u Kanadi. On je najpre proučavao stromatolite iz roda Cryptozoon, što znači „skriveni život“. Stromatoliti su slojevite tvorevine u obliku glavice kupusa. Volkot je prvi pravilno zaključio da oni predstavljaju ostatke delatnosti živih bića, kao što su današnje mikroskopske alge, ali je najpoznatiji paleobotaničar tog vremena osporio tu odredbu i Cryptozoon dugo nije prihvatan kao fosil. Kasnije je Volkot identifikovao prvi pravi fosil, ostatak organizma a ne trag životne aktivnosti, koji je nazvao Chuaria, u obliku malih crnih diskova, koje je on interpretirao kao zdrobljene ljušture, a za koji se kasnije ispostavilo da predstavlja algu akritarhu.
Ovi fosili su dugo bili nepriznati od strane stručnjaka, sve dok sredinom 20. veka i drugi naučnici ne počinju da pronalaze fosile u raznim prekambrijskim stenama, čak i onim starim 3,5 milijarde godina. Takođe su nađeni savremeni stromatoliti, pa je potvrđeno da je i Cryptozoon nastao dejstvom fosilnih bakterija.
U stenama starim oko 500-600 miliona godina nađeni su, najpre u Australiji a zatim i u drugim krajevima sveta, ostaci višećelijskih organizama koji nisu imali skelet, već su očuvani kao otisci, tzv. Edijakara fauna.
Zašto u prekambrijskom periodu ima tako malo fosila? Pre svega, zato što životinje u prekambrijumu još nisu razvile skelete, a meki organizmi se izuzetno retko fosilizuju. Drugo, to su bili najčešće mikroskopski organizmi, koje je teško naći osim ako ih ne tražimo na tačno određenom mestu (a i tad treba imati dosta sreće). I najzad, same prekambrijske stene su ili erodovane još pre mnogo miliona godina, ili zakopane ispod stotina metara mlađih stena, a u svakom slučaju, metamorfisane i izmenjene do neprepoznatljivosti. Teško je u takvim stenama naći fosile, koji se ne razlikuju mnogo od mehurića vazduha ili mineralnih grudvica!

Oduševljenje darvinizmom

Ali, naravno, najveći izazov teoriji evolucije i ono što je javnost najviše interesovalo bilo je nalaženje prelaznih oblika između čovekolikih majmuna i čoveka.
Darvin nije bio prvi koji je govorio o čovekovom poreklu, mada se to danas često implicira. Mnogi ljudi, naučnici, filozofi, pisci u prošlosti su spekulisali o tome, još od prvih otkrića čovekolikih majmuna u Africi i Aziji. O tome je govorio i de Maje u 18. veku u svojoj knizi „Talijamed“, u kojoj tvrdi da je čovek nastao pre 500.000 godina. U evoluciju čoveka i njegovu veliku starost verovali su i Erazmo Darvin, Čarlsov deda, Robert Čembers i Tomas Haksli. Čarls Lajel je u početku smatrao da ne postoje fosilni ostaci čoveka, što bi po njemu bilo dokaz o Stvaranju, ali kasnije je promenio mišljenje, kada je video nalaske artefakata iz Francuske, pa je 1863. godine napisao knjigu „O starosti ljudskog roda“.

Tomas Haksli je prvi koji je objavio knjigu o poreklu čoveka, pre Darvina, 1863. koja se zvala „Man's Place in Nature“ (Mesto čoveka u prirodi) i zasnivala se na predavanjima koja je držao pred radničkom publikom. Iste godine je izašla i Lajelova knjiga, a zatim je, nekoliko godina kasnije (1871) o tome pisao i Darvin. Hekel na osnovu embrioloških dokaza govori kako je čovek nekada imao rep i prema tome izgledao slično kao i ostale životinje. On je čak pretpostavio da će jednoga dana biti nađen prelazni oblik između majmuna i čoveka koji je nazvao Pithecanthropus alalus, odnosno majmuno-čovek koji ne ume da govori, pa je čak nagovarao svoje studente da krenu u Aziju i nađu ovog čovekovog pretka. Hekel izaziva veliko protivljenje svojih kolega, ali široke narodne mase dolaze na njegova predavanja i oduševljene su darvinizmom.
Par godina pre nego što je izašla Darvinova knjiga o postanku vrsta, pronađeni su prvi fosilni ostaci čoveka, u Nemačkoj, u dolini reke Neander, blizu Dizeldorfa. Godinama pre toga pronalaženi su ostaci alatki koje je pravio praistorijski čovek, ali njihova starost bila je osporavana. Smatralo se da čovek nije mogao živeti u isto vreme kao izumrle životinje, kao što su pećinski medvedi ili mamuti, već da nađene alatke pripadaju nekom mlađem periodu. Njihov prvi pronalazač Buše de Pert bio je zapravo carinik a ne naučnik i njegovim su se nalascima stručnjaci podsmevali. On je zato odlučio da pozove naučnike iz Engleske na čelu sa Čarlsom Lajelom, da oni provere da li kosti i artefakti potiču iz istog sloja. Posle toga priznato je da su ljudi postojali u geološkoj prošlosti, iako još nisu bili nađeni njihovi materijalni ostaci, odnosno fosilne kosti.
Ostatke neandertalca prvi je pronašao srednjoškolski profesor Johan Fulrot. Ovi nalasci su izazvali burne rasprave među naučnicima - da li je neandertalac zaista predstavljao neku drevnu vrstu čoveka, ili prosto čoveka koji je imao neku bolest kostiju, pa je zbog toga njegov skelet drugačije izgledao od savremenog čoveka. Kosti neandertalca su pripisivane ruskom kozaku, članu nekog varvarskog germanskog plemena, idiotu... Čak je i najveći nemački autoritet iz oblasti antropologije, Rudolf Virhov negirao da se radi o novoj vrsti čoveka i smatrao da je u pitanju rahitična osoba, kojoj su kosti izobličene usled bolesti. Lajel je bio jedan od prvih naučnika koji je došao lično da vidi mesto na kome je nađen neandertalac i priznao da se zaista radi o primitivnom čoveku. Nakon toga je i napisao knjigu „Geološki dokazi o starosti ljudskog roda“.
Tek kada su neandertalci nađeni i na drugim mestima, utvrđeno je da se zaista radi o jednoj novoj i nauci do tada nepoznatoj vrsti čoveka, koja je živela tokom poslednjeg geološkog perioda, pleistocena, u ledenom dobu Evrope.
Haksli je prvo mislio da su neandertalci „karika“ između čovekolikih majmuna i ljudi. Ali pokazalo se da neandertalci imaju kapacitet mozga sličan ljudskom, te da zbog toga ne mogu biti prelazni oblik.

Majmuno-čovek

Kasniji nalasci su doprineli jačanju ideje da je čovek zaista evoluirao tokom geološkog vremena. Iako neandertalac nije bio pravi prelazni oblik između ljudskih predaka nalik na majmune i ljudi, on je svakako predstavljao izumrli oblik čoveka. Nakon toga je jedan mladi naučnik, Ežen Diboa odlučio da pronađe pravu „kariku koja nedostaje“ između čovekolikih majmuna i ljudi. Diboa je rođen 1858. u Holandiji i bio je pristalica teorije evolucije i to njene lamarkističke verzije. Studirao je medicinu, dobio je čak zaposlenje na fakultetu, ali njegova prava strast je bila da dokaže da su ljudi nastali evolucijom i da nađe „kariku“.
Treba znati da Darvinove pristalice nisu bile složne oko toga gde je čovek prvo nastao. Darvin i Haksli su smatrali da je čovek nastao u Africi, zato što danas tamo ima najviše čovekolikih majmuna i zato što su šimpanze i gorile sličnije čoveku. Alfred Volas i Lajeli Hekel smatrali su da je čovek nastao u Aziji i da je predački oblik bio sličniji orangutanima i gibonima. Ova mišljenja su bila čisto teoretske prirode - nisu postojali nikakvi fosilni niti drugi dokazi za njih.
Diboa je bio pristalica Hekela i hteo je da dokaže da su ljudi nastali u Aziji, zato 1887. napušta Holandiju i sa svojom mladom suprugom kreće u Indoneziju, u oblasti koje su tada bile holandske kolonije, da pronađe fosile. Pošto nije mogao da dobije novac da bi se bavio iskopavanjima, zaposlio se kao vojni doktor. Od 1887. do 1895. tragao je za ostacima prelaznih oblika, prvo na ostrvu Sumatri a zatim na Javi. Posle nekoliko godina bezuspešnog traganja pronašao je na ostrvu Javi ostatke slične ljudskim (deo lobanje, butnu kost i zube), kojima je dao ime Pithecanthropus erectus, ali su često poznati i kao „čovek sa Jave“. Pithecanthropus znači „majmuno-čovek“ i to je ime koje je Hekel smislio za hipotetičkog pretka čoveka. Diboa je dajući ovo ime hteo da kaže da je našao prelazni oblik čije je postojanje Hekel predvideo. Erectus znači uspravan, jer je na osnovu građe  butne kosti zaključio da je ovaj majmuno-čovek hodao uspravno. Ipak, lobanja mu je imala neke primitivne, majmunske osobine a i mozak mu je bio manji od ljudskog. To se slagalo sa Darvinovom idejom da su ljudi prvo postali uspravni, što im je omogućilo da im ruke budu slobodne da nose stvari i prave i koriste alatke, pa tek su onda razvili mozak.
Kada se 1895. vratio u Evropu, Diboa je preduzeo turneju na kojoj je držao predavanja i pokazivao fosile, kao što je to bio običaj. Njegove kolege su bile radoznale, ali većinom se nisu slagali sa njegovim zaključcima da se radi o prelaznom obliku. Neki naučnici su pitekantropusa ubrajali u ljude, a neki u majmune. Diboini nalazi su odbačeni i on se, razočaran, povlači i nikom ne pokazuje svoje fosile sve dok 1920-ih i 30-ih godina ne budu pronađeni novi ostaci slični pitekantropusu na Javi i u Kini. Dugo se smatralo da pitekantropus zapravo ne predstavlja pretka čoveka, već bočnu granu u razvoju hominina, koja nema žive potomke.

Prvi pravi prelazni fosil

Fosili hominina u Africi prvi put su nađeni 1925. Do tada su nalaženi samo u Evropi i Aziji i izgledalo je da je Darvin pogrešno smatrao Afriku „kolevkom čovečanstva“. Te godine je Rejmond Dart, u Južnoj Africi, dobio lobanju sa unutrašnjim kalupom mozga, koja je pripadala malom detetu, gotovo bebi. Fosil je ubrzo dobio nadimak „Beba iz Taunga“, a Dart je zaključio da ima veći mozak od mladih šimpanzi i gorila a znatno manji nego čovek. Fosil je nazvan Australopithecus africanus, i možemo reći da je to prvi pravi prelazni fosil između čoveka i njegovih majmunolikih predaka, jer su svi prethodni fosili pripadali primitivnim ljudima a ne prelaznim oblicima. Rejmond Dart je smatrao da su australopitecini pravili oružje, jer je našao neke obrađene kosti, ali se kasnije pokazalo da su te kosti bile oglodane od strane hijena a ne obrađene. Pošto Dart nije bio stručnjak i pošto je njegov fosil nije odgovarao mišljenju da se prvo razvio mozak, pa zubi, nije u početku ozbiljno shvatan. Ali 1936. Robert Brum, učenik Dartov, pronalazi još jednu vrstu Australopithecusa, A.robustusa, koji je bio srodan africanusu, ali snažnije građen.

Lomljenje fosila radi para

Za to vreme nastavljaju se istraživanja i u Aziji. Dejvidson Blek pronalazi 1927. dva zuba iz pećine Žukutjen u Kini, a zatim još ostataka koji su pripadali obliku vrlo sličnom Pithecanthropusu. Ovaj novi rod hominina nazvan je Sinantrhopus ili popularnije „pekinški čovek“, a kasnije se pokazalo da i on pripada vrsti Homo erectus, mada je Ežen Diboa, pronalazač čoveka sa Jave, uporno odbijao da prizna da su ta dva oblika po bilo čemu slična. Zanimljivo je da je i Blek, kao i njegovi saradnici, u Kinu došao iz istog razloga kao i Diboa na Javu - da dokaže da su ljudi nastali u Aziji a ne u Africi.
Na ostrvu Java, fon Kenigsvald pronalazi, tokom 1930-ih, još ostataka „pithecantropusa“. Fon Kenigsvald je, inače, da bi motivisao svoje radnike da obrate pažnju na fosile, obećao da će za svaku kost koju nađu, makar se radilo o najmanjem fragmentu, dati određenu sumu novca. Radnici su na to počeli da lome fosilne kosti da bi od jednog istog nalaska izvukli što više koristi!

Najstarija ljiudska vrsta?

Od 1950-ih najviše fosila hominina se nalazi u istočnoj Africi. U to vreme u Africi počinje da radi bračni par Liki, Luis i Meri, koji su postali najvažniji istraživači fosilnih hominina i osnovali neku vrstu naučne dinastije, jer su i njihov sin, snaha i unuka nastavili njihovo delo. Tokom 1961. Meri Liki pronalazi vrstu Homo habilis u istočnoj Africi. Ova vrsta se smatrala najstarijom ljudskom vrstom, jer se pojavila pre oko 1,8 miliona godina, pri čemu je pripadnost ljudima definisana kao sposobnost izrađivanja alatki (njegovo ime znači „vešti čovek“). Habilis je živeo istovremeno sa nekim australopitecinima ali je, za razliku od njih, imao nešto veći mozak i izrađivao je alatke. Likijevi i Donald Johanson pronalaze razne vrste australopitecina, od kojih je najpoznatija popularna Lusi, pronađena 1972. godine, najkompletniji nalazak fosilnih hominina u to vreme, koja je pripisana vrsti Australopithecus afarensis. Lusi je bila stara 3,2 miliona godina i smatrana je direktnim pretkom čoveka, mada se danas tako ne misli.
1990-ih i 2000-ih pronađeni su novi rodovi hominida, stari do 6-7 miliona godina (Ororrin, Ardipithecus, Sahelanthropus).
Potraga za najstarijim čovekovim pretkom se i dalje nastavlja. Biolozi su, na osnovu analiza albumina u krvi, u međuvremenu utvrdili da je do razdvajanja čoveka i šimpanze došlo pre oko 6-7 miliona godina.
Čovekoliki majmuni su se razvili krajem oligocena u Africi, a tokom miocena Afrika je bila „kontinent majmuna“. Ljudi su prvo postali dvonožni (pre 6-4 miliona godina) pa je onda došlo do povećanja mozga (pre 2-1 miliona godina); ranije se smatralo da je bilo obrnuto (najviše zbog Piltdown Man-a), ali je Darvin, kao i u mnogim drugim zaključcima, i ovde bio u pravu, i to potpuno intuituivno, jer u njegovo vreme nije bilo nikakvih dokaza za to.
Sva ova otkrića pokazala su da je ljudsko stablo razgranato a ne pravolinijsko, baš kako Darvinova teorija predviđa. Postoje mnoge bočne grane, a nije sve baš onako jednostavno kao na onim karikaturama gde imate pravolinijski razvoj od majmuna do čoveka.

„Progresivne ribe“, ribozemci...

Od Darvinovih vremena do danas pronađeno je mnogo tzv. prelaznih fosila i pronalaze se neprestano, tako da je fosilni zapis, naročito za neke grupe, iznenađujuće dobar. Postoje fosili koji pokazuju prelaze između svih važnijih grupa životinja. Na primer, fosil životinje sa mešavinom osobina ribe i vodozemca (predak kopnenih kičmenjaka), otkriven je 2004. godine u Kanadi i nazvan je Tiktaalik. Njegova starost je procenjena na oko 375 miliona godina. Osim njega, postoji čitav niz „progresivnih riba“ i „primitivnih vodozemaca“ sa osobinama koje se postepeno menjaju, tako da je između njih zaista teško povući razdvajajuću liniju. Paleontolozi ih ponekad u šali nazivaju „fishapods“ (na srpskom bi se moglo reći „ribozemci“).

Kit kao kopnena životinja

Među vodozemcima postoje i oni oblici koji su stekli osobine potrebne za život izvan vode. To su bili preci gmizavaca, a jedan od fosila sa ovim prelaznim karakteristikama je Seymouria (starost oko 300 miliona godina).
Naročito je dobro poznat prelaz između jedne grupe gmizavaca, therapsida, koju zovemo sisaroliki reptili i sisara. Na fosilnim ostacima se može detaljno, korak-po-korak, pratiti evolucija donje vilice i kostiju srednjeg uha, diferencijacija zuba i razvoj drugih osobina karakterističnih za sisare.
Danas su poznati i prelazni fosili između suvozemnih sisara i sisara koji su potpuno prilagođeni životu u vodi (kitovi, delfini). Prvi kitovi iz roda Pakicetus (pre oko 52 miliona godina) bili su tipične kopnene životinje. Imali su duge lobanje i mesožderske zube. Spolja gledano, uopšte nisu ličili na kitove. Međutim, anatomija glave i, posebno, ušnog regiona veoma podseća na građu tog dela lobanje kod današnjih kitova a razlikuje se od svih postojećih grupa. Nešto mlađi oblik kita, takođe iz Pakistana, Ambulocetus, čija se starost procenjuje na oko 50 miliona godina, imao je kraće zadnje noge, a prednje noge su mu bile modifikovane u peraja, tako da možemo da zaključimo da je više bio vezan za vodu od Pakicetusa. Na osnovu izotopske analize njegovih kostiju utvrđeno je da je pio i slatku i slanu vodu, pa je verovatno živeo u estuarima ili nekim sličnim prelaznim sredinama. Kod još mlađih oblika izotopi koji odgovaraju slanoj vodi preovlađuju, što govori da je pio morsku vodu kao današnji kitovi.
Tokom evolucije nosni otvori se sa vrha njuške povlače ka vrhu lobanje, da bi na kraju kod današnjih kitova završili iznad očiju. Druga karakteristika je da karlični pojas zakržljava i odvaja se od kičme, pošto više nije potrebno da pruža potporu telu na suvom. Ako ste gledali kako plivaju kitovi ili delfini, sigurno ste primetili da oni ne pomeraju kičmu i telo levo-desno, kao ribe, nego gore-dole, baš kao i kopneni sisari, od kojih vode poreklo, na primer, kao pas dok trči. Pošto se telo kreće pokretanjem kičme i repa gore-dole, prednje noge gube funkciju plivanja i dobijaju ulogu u stabilizaciji tela.
Kod Dorudona, kita starog 40 miliona godina, zadnje noge su toliko zakržljale da praktično nemaju nikakvu funkciju. Nalazile su se verovatno unutar tela a ne izvan njega. (Ponekad se i kod savremenih kitova mogu naći rudimenti zadnjih nogu unutar tela.) Basilosaurus, ogromni kit star 30-40 miliona godina, imao je rudimente zadnjih nogu i na njima se može videti kost astragalus, koja je veoma slično građena kao ista kost kod parnoprstih kopitara. Na osnovu analize DNK smatra se da su kitovima najbliži srodnici među kopnenim životinjama nilski konji, koji spadaju u parnoprste kopitare, tako da biologija potvrđuje zaključke do kojih su došli paleontolozi.

Ovaj rad je finsiran preko Projekta NEEMO Fonda za nauku Republike Srbije broj 7746827 i Ugovora o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada NIO u 2022. godini, br. 451-03-68/2022-14/ 200126.

Prof dr. Katarina Bogićević
Prof. dr. Draženko Nenadić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"