TEMA BROJA

Prof. dr Katarina Bogićević
Prof. dr Draženko Nenadić

Evolucija, drvo sa mnogo grana / Darvin i teorija evolucije

Priroda će lagano odabirati

Čuveni genetičar Teodosije Dobžanski jednom je rekao: „Ništa u prirodi nema smisla, osim u svetlu evolucije.“ Ali šta je to evolucija, uopšte? U čemu je razlika između pojma „evolucija“ i „teorija evolucije (prirodnim odabiranjem)“? Zašto mnogi ljudi prihvataju prvu, ali ne i drugu?
Često čujemo pogrešno mišljenje da je evoluciju otkrio Čarls Darvin. Ali Darvin nije otkrio evoluciju, nije čak ni izmislio ime za nju (on je koristio izraz „nastanak sa modifikacijama“), baš kao što ni Tesla nije „izmislio“ struju.

Reč „evolucija“ u suštini znači razvoj, postepeni razvoj, za razliku od revolucije, koja znači naglu promenu. Može se odnositi na svaki razvoj, pa govorimo i o evoluciji jezika, evoluciji neke ideje itd. Pojam evolucije kao razvoja živih bića od jednostavnijih ka složenijima je već postojao mnogo vekova pre Darvina, ali nije bio opšte prihvaćen.
Darvinov značaj je u tome što je, prvo, dokazao da se evolucija odigrala (u svojoj knjizi „Postanak vrsta“ u kojoj  je naveo gomile dokaza iz prirode, za razliku od prethodnih pobornika evolucije koji su se zadovoljavali teoretisanjem) i drugo, najvažnije, pokazao je na koji način se odigravala evolucija, odnosno objasnio njen mehanizam, koji je nazvao prirodnim odabiranjem. Ovo prvo (pojam evolucije, odnosno promene živih bića) prihvatili su posle izlaska njegove knjige čak i mnogi religiozni ljudi, ali drugo (teorija evolucije) je mnogo revolucionarnije, jer govori da u procesu učestvuje samo Priroda, a ne i Stvoritelj. Nju mnogi ljudi odbacuju zato što pojam prirodnog odabiranja izbacuje svrhovitost ili svrsishodnost iz evolucije, a to znači: ne postoji cilj evolucije. Ribe ne „teže“ da izađu na kopno, živa bića se ne „trude“ da postanu složenija, bolja, lepša, a naročito - čovek nije svrha i najviši vrhunac evolucije. To je ono što većina ljudi ne može da prihvati.
(Ostatke toga vidimo i danas, čak i u nauci, npr. kada za ribe, vodozemce i gmizavce kažemo da su „niži kičmenjaci“, kao da su zapravo oni neuspeli sisari i ptice!)
Pre Darvina, niko nije ozbiljno tvrdio da organski svet nije podvrgnut nekoj višoj svrsi. Gotovo niko nije bio ateista, ali shvatanje Boga je bilo različito kod raznih mislilaca. Mnogi su smatrali da je cilj naučnika da otkrivaju zakone koje je Bog smislio da bi preko njih upravljao Prirodom. Posle Darvina, to se postepeno menjalo. Međutim, to ne znači da je sâm Darvin bio ateista. On se izjašnjavao kao agnostik, a to znači da je smatrao da ne možemo sigurno znati postoji li Bog ili ne.
Teorija evolucije je veoma jednostavna i lepa. Kažu da je, kad ju je prvi put čuo, poznati naučnik tog vremena, Tomas Henri Haksli uzviknuo: „Kako se ja toga nisam prvi setio!“ Pa ipak i danas, 160 godina posle objavljivanja revolucionarne Darvinove teorije, mnogi, a nažalost i obrazovani ljudi, ne razumeju o čemu se govori u toj teoriji. Na taj način oni ne razumeju mnoge ključne stvari koje se odigravaju u savremenoj nauci i medicini i postaju plen raznih pseudonaučnih teorija i šarlatana.

Ljudi su oduvek želeli da saznaju kako je nastao svet oko nas, uključujući nebeska tela, Zemlju i sve žive i nežive stvari na njoj. Svi narodi sveta imaju svoje priče i mitove o stvaranju, koje najčešće uključuju akciju bogova ili nekih drugih natprirodnih bića, ponekad izleganje kosmičkog jajeta i slično.
Judeo-hrišćanske kulture veruju u priču o Postanju kakva je ispričana na samom početku Biblije, gde se kaže da je Bog stvorio svet, živa bića i čoveka tokom šest dana. Čoveka je stvorio na kraju, prema svom liku. U toj priči je istaknuto da se životinje razmnožavaju „po vrstama svojim“ i posle svakog čina stvaranja se kaže „i vide Bog da je dobro“ – što podrazumeva da je sve što je Bog stvorio, uključujući vrste živih bića, nepromenljivo i savršeno, što je i normalno, jer je i Bog savršen. Posle je zbog ljudskih grehova došlo do Potopa, ali broj vrsta ni posle toga nije promenjen, jer je Noje uspeo da spase po jedan par od svake vrste životinja.

Donešen iz svemira?

Još od najstarijih vremena, mnogi mislioci su smatrali da živa bića nisu stvorena u jednom trenutku, već su nastajala tokom vremena, jedna od drugih. Do 18. veka takva mišljenja su bila sporadična i neuticajna. Tada se javlja nekoliko potpuno razrađenih teorija.
Benoa de Maje (1656-1738) je među prvima objavio svoju teoriju u knjizi “Telliamed” (naziv knjige je zapravo ime autora pročitano unazad),u kojoj se tvrdilo da se život razvijao od prostijih do složenijih oblika. Ova knjiga je napisana 1732/33, a objavljena posthumno 1748.
De Maje je bio neptunista i smatrao je da je nekada čitavu Zemlju pokrivalo more, koje se s vremenom sve više povlačilo. Na osnovu današnjeg i nekadašnjeg položaja Kartagine na severu Afrike, otkrio je da se more spustilo za oko jedan metar tokom 1000 godina. Ovi proračuni su sugerisali da je Zemlja stara oko 2 milijarde godina, a sâmo čovečanstvo 500.000 godina (rezultati dobijeni ovom čudnom metodom nisu daleko od podataka do kojih dolazi savremena nauka). U blizini mora vazduh je bio veoma vlažan, tako da su ribe mogle da opstanu i na suvom, pa su od peraja postepeno nastale noge. Od letećih riba nastale su ptice, a od algi drveće i žbunje. Sâm život je nastao panspermijom (donesen je iz svemira). Ovu teoriju su svi napali, čak i slobodoumni Volter.

Kada se Zemlja odvojila od Sunca...

Sredinom 18. veka i prirodnjak Žorž-Luj Lekler, grof de Bifon(1707-1788) je teoretisao o tome kako je Zemlja nastala i razvijala se. Bifon se smatra jednim od najznačajnijih začetnika prirodnjačkih istraživanja, a napisao je monumentalnu “Prirodnu istoriji” u 36 tomova, koja je (verovali ili ne!) bila pravi bestseler u 18. veku.
Bifonova ideja je bila da su planete, uključujući i Zemlju, fragmenti Sunca koji su otkinuti prilikom sudara sa nekom kometom. Kada se odvojila od Sunca, Zemlja se dugo hladila dok nije dostigla temperaturu na kojoj je život mogao da nastane. Od ohlađene vodene pare postali su okeani i mora. Na osnovu sopstvenih eksperimenata sa hlađenjem raznih materijala, Bifon je zaključio da je Zemlja stara oko 75.000 godina (što danas izgleda prekratko, ali je tada bilo revolucionarno jer je bilo znatno duže od opšteprihvaćenih 6.000 godina od trenutka Stvaranja).
Život je nastao spontano, a onda su životinje migrirale u razne krajeve i tamo se menjale, pod uticajem spoljašnjih faktora, kao što je klima. On je bio jedan od tvoraca biogeografije, jer je uočio da različiti regioni imaju različitu floru i faunu.
Predačke životne forme su se “degenerisale”, prema Bifonu, kao odgovor na promenljive uslove sredine. Smatrao je da je u početku bilo samo 38 vrsta četvoronožnih životinja, od kojih su nastale sve ostale.
Bifon je bio deista, što znači da je verovao u Boga i smatrao da je on učestvovao u stvaranju, ali da su se kasnije događaji odvijali prema prirodnim zakonima, koje je Bog smislio.

Živa bića iz nežive materije

I najzad, ovaj prikaz shvatanja o evoluciji iz 18. veka bio bi nepotpun bez pominjanja slavnog Erazma Darvina (1731-1802), dede još slavnijeg Čarlsa. On je u svojim delima - „Zoonomija“ i „Hram prirode“  - izneo smela evolucionistička shvatanja i pitao se: da li su sva živa bića nastala od jednog vlakna?
Početkom 19.veka pojavljuje se još jedna teorija evolucije, koja će, istorija će pokazati, pored Darvinove i Volasove, najduže opstati i izvršiti najveći uticaj na naredne generacije. To je teorija francuskog naučnika, Žana Batiste Lamarka (1744-1829). U svojoj knjizi iz 1809. “Zoološka filozofija”, Lamark je detaljno opisao kako se dešava evolucioni proces. Kao prvo, Bog je stvorio zakone koji su zatim regulisali kako se živi svet pojavio i razvijao (deizam). Živa bića nastaju spontano iz nežive materije pomoću „životne sile“ (nalik elektricitetu). Životna sila „tera“ organizme da se razvijaju. Evolutivne promene su se u Lamarkovom sistemu dešavale mehanistički, kao odgovor na stimuluse iz spoljašnje sredine. On je definisao dva glavna zakona prema kojima se odvijala evolucija.
Prvi zakon: upotreba i neupotreba. (Delovi tela koji se često koriste se razvijaju, oni koji se ne koriste zakržljavaju.)
Drugi zakon: nasleđivanje stečenih osobina. (Potomci nasleđuju osobine koje su tokom života stekli njihovi roditelji.)
Po Lamarku, evolucija se odvija pravolinijski, od najprimitivnijih do najsloženijih životinja. Odvojene linije su nastale spontanom generacijom, a onda se uspinju kao po stepenicama. Današnje vrste predstavljaju samo trenutni „presek stanja“. Najprostiji organizmi nastali su tek nedavno, i nisu se daleko „popeli“ - ljudi su najstariji jer su se najviše usavršili, znači - trebalo im je dosta vremena da dođu do tog stepena. Izumrlih bića uopšte nema, samo se trenutno ne pojavljuju ni u jednoj od linija.
Lamarkova teorija je bila popularna u opozicionim krugovima viktorijanske Britanije zbog svog insistiranja na mogućnosti promena, jer ako postoje promene u živom svetu, ako se životinje menjaju i „penju naviše“, onda su takve promene i u ljudskom društvu moguće - što dovodi do revolucija (siromašni se „penju“ naviše). Međutim, na “domaćem terenu”, u Francuskoj, teorija nije bila popularna za autorovog života, najviše zbog protivljenja Žorža Kivijea, koji je u to vreme bio neprikosnoveni autoritet za sva pitanja iz paleontologije i srodnih nauka. Kivijeu je smetalo što ova teorija negira izumiranja, koja je lično on otkrio i uveo u nauku.
Zanimljivo je da je Lamarkova teorija dugo imala poklonike, čak i više nego Darvinova, i da se kasnije razvio pravac neolamarkizam, koji je želeo da sačuva glavne postavke njegove teorije evolucije. Čak je i Darvin pred kraj života, po sopstvenom priznanju, bio “više lamarkista nego darvinista”.
Ono po čemu se još Lamarkova teorija razlikuje od Darvinove je što, po Lamarku, evolucija predstavlja povećavanje složenosti i nikako nije slučajna, već ima svoju svrhu.
Teoriji evolucije veoma je pomogao otac savremene geologije, Čarls Lajel (1797-1875). On je u svojoj knjizi „Principi geologije“ objasnio da je Zemlja oblikovana geološkim procesima, kao što je na primer taloženje sedimentnih stena, koji su se odvijali u prošlosti isto onako kao i danas - lagano, postepeno - što podrazumeva da je ona veoma stara. Iz ovoga sledi zaključak koji je povoljan po evoluciju: naime, ako se Zemlja postepeno menjala, onda su se i živa bića morala postepeno menjati da bi se prilagodila promenjenim uslovima - a, prema Lajelu, imala su i dovoljno vremena za to!

Nije bilo dovoljno vremena

Zašto teorije evolucije iz 18. i 19. veka nisu bile opšteprihvaćene?
Mnogi ljudi su i dalje težili da doslovno tumače Bibliju, odnosno da smatraju da je sve što je u njoj rečeno tačno. Svaka veza između čoveka i životinjskog carstva smatrana je nemogućom. Takođe, ako verujemo da je Zemlja stara oko 6.000 godina, onda nije bilo dovoljno vremena za postepene promene i evoluciju.
Jedan praktičan razlog zbog kojeg je teorija evolucije pre Darvina odbacivana bio je taj što za nju nije navođen nikakav konkretan dokaz. Sve je to bilo samo spekulacija i teoretisanje. Fosili ne pokazuju prelazne oblike, kakvi bi morali da postoje u slučaju evolucije. Ako pogledamo životinje iz prošlosti, na primer mumije ibisa iz Egipta, vidimo da one izgledaju isto kao današnji ibisi, iako su živeli pre više hiljada godina. Današnje vrste, na primer psi, iako su veoma raznovrsne, ne menjaju se i ne pretvaraju u druge vrste.
Teorija evolucije je povezivana sa nepopularnim shvatanjima - ateizmom i panteizmom (ateizam je verovanje da nema Boga, a panteizam da su Bog i priroda isto), sa radikalnim i revolucionarnim idejama i njome su se bavili neki sumnjivi ljudi sa kojima niste želeli da budete dovedeni u vezu. Takođe se smatralo da je evolucija opasna i da može da ima posledice po postojeći društveni poredak.

Život i rad Čarlsa Darvina (1809-1882)

Darvin se rodio 1809. godine u Šrusberiju, u Engleskoj, kao Čarls Robert Darvin, peto od šestoro dece uglednog i bogatog doktora. Sa obe strane, i očeve i majčine, Čarls Darvin potiče iz veoma interesantnih i progresivnih porodica. Dedu po ocu, doktora Erazma Darvina, smo već pomenuli jer je i sam imao neku vrstu evolucionih ideja. Osim što je lečio ljude, bavio se poezijom i pronalazaštvom - izumeo je mnoge uređaje, od kojih je jedan, za upravljanje kočijama, iskorišćen 130 godina kasnije za upravljanje automobilima. Inače, eksperimenti koje je Erazmo izvodio inspirisali su Meri Šeli da napiše roman “Frankenštajn”.
Čarlsov deda po majci, Džosaja Vedžvud poticao je iz porodice grnčara, ali on je taj zanatski posao podigao na sasvim novi nivo. Osnovao je fabriku u kojoj se proizvodilo posuđe od keramike i kamena po specijalnim receptima koje je on izumeo i koje se po svojoj lepoti i kvalitetu moglo takmičiti sa porculanskim, a bilo je znatno jeftinije. Kada je proizveo jednu liniju posuda specijalno za kraljicu, njegovi proizvodi su postali veoma popularni u Engleskoj a zatim i u celom svetu, i naravno, Džosaja se veoma obogatio.

Čarls 1825. godine kreće u Edinburg da studira medicinu, baš kao njegov otac i deda. On nije imao neku ljubav prema medicini, ali u to vreme izbor je bio prilično skučen, a Čarls je voleo prirodu, skupljao je insekte i smatrao da je medicina nešto najbliže tome. Edinburg je u to vreme imao najbolji medicinski fakultet u Velikoj Britaniji, a predstavljao je i centar geološke nauke u Britaniji i u Evropi.
Darvinu u Edinburgu nije baš dobro išlo, predavanja su mu bila dosadna, a sa praktične nastave je pobegao jer mu je pozlilo kada je video kako se vrše operacije bez anestezije. U Edinburgu, Darvin prvi put počinje da se bavi naučnim istraživanjem. Tu se prvi put susreo sa Lamarkovim idejama, a onda se setio da je nešto slično čitao i u knjigama koje je napisao njegov deda Erazmo.
Pošto je video da Čarls nema sklonosti prema medicini, otac ga je 1827. godine poslao u Kembridž da studira za sveštenika. U Kembridžu se upoznao sa dva profesora: jedan je Adam Sedžvik, profesor geologije, a drugi Džon Henslo, botaničar, sa kojim je Darvin postao naročito blizak i studenti su ga zvali “čovek koji šeta sa profesorom Henslouom” jer su provodili mnogo vremena zajedno razgovarajući i sakupljajući biljke.
Darvin je diplomirao 1831. godine. Tog leta ga Sedžvik vodi na geološki teren u Vels, a po povratku sa terena zatiče pismo profesora Hensloua u kome ga poziva da krene na put oko sveta na brodu “Bigl” kao prirodnjak.
“Bigl” je bio brod koji je kartirao obale Južne Amerike i njegov kapetan, Ficroj, koji je imao tek 27 godina, želeo je da ima društvo tokom putovanja koje je trebalo da traje dve godine. Zato je tražio saputnika koji je morao da bude prirodnjak i džentlmen, da bi bio prikladan da mu pravi društvo. Imao je i dobar razlog za to, jer je prethodni kapetan “Bigla” pao u depresiju i izvršio samoubistvo.
Posle mnogo peripetija, “Bigl” je krenuo na put poslednjih dana 1831. Umesto dve godine, putovanje je trajalo gotovo pet godina. Darvin je bio vrlo mlad kada je krenuo na put oko sveta i njegovo znanje je bilo prilično ograničeno, pogotovo zato što on i nije bio prirodnjak po obrazovanju.
Na brodu mu je bilo povereno da se bavi svim mogućim prirodnjačkim istraživanjima : geologijom, sakupljanjem biljaka, životinja i fosila. On je sve primerke koje je sakupio najpre morao da sačuva tako što je biljke presovao a životinje preparirao, konzervirao, potapao u tečnosti, pakovao u zaštitne materijale… sve to da bi ih što duže očuvao. Zatim ih je pakovao u sanduke i slao za Englesku, pošto na samom brodu nije bilo dovoljno mesta. To je vrlo dobro radio, a dokaz je što većina njegovih primeraka i danas postoji i u dobrom je stanju.

Darvin je imao vrlo malu kabinu. Povrh toga, stalno je patio od morske bolesti, što je priličan peh ako putujete brodom oko sveta. Ali je ipak uspevao da radi punom parom, mnogo je čitao i dopunjavao svoja znanja, a jedna od knjiga koju je poneo sa sobom bila je “Principi geologije” Čarlsa Lajela koju je dobio od kapetana Ficroja i koja mu je pomogla da se upozna sa osnovama geologije koja se tek rađala kao prava nauka.
Kada je istraživao u Patagoniji, u Južnoj Americi, Darvin je sakupio veliki broj fosila. Ove životinje su izgledale kao džinovske verzije današnjih, na primer fosilni Megatherium je izgledao kao džinovski lenjivac. Čarls shvata da su savremeni oblici (lenjivci, oklopnici) slični fosilnim i da su fosilni oblici živeli blizu mesta gde žive i današnji!
Na Galapagoskim ostrvima je sakupljao ptice rugalice i otkrio da su one srodne pticama iz Čilea, koji je najbliže kopno, ali da se razlikuju od ostrva do ostrva. Lokalni zatvorski čuvar mu saopštava da na osnovu oblika oklopa može da odredi sa kog ostrva je neka kornjača. Slično je važilo i za zebe.To ga je odvelo do pitanja: zašto svako ostrvo ima specifičnu faunu koja se neznatno razlikuje jedna od druge, a takođe i od faune sa kopna? Zašto Bog nije na svakom ostrvu stvorio istu (ili potpuno različitu) faunu? Slične vrste su očigledno nastale od zajedničkog kopnenog pretka, koji se na ostrvima prilagođavao lokalnim uslovima sredine.
Vraćajući se sa puta, Darvin je napisao da “ovakvi podaci potkopavaju stabilnost vrsta” i “izgleda kao da bacaju izvesnu svetlost na nastanak vrsta”.

Na osnovu zbirke ptica rugalica

Darvin se 1836. vraća u Englesku. Morao je naći odgovarajuće eksperte da prouče primerke koje je sakupio. Fosili kičmenjaka, na primer, stižu u ruke Ričarda Ovena, čuvenog paleontologa tog vremena, koga su zvali “engleski Kivije”, a koji je poznat po tome što je prvi dao ime dinosaurusima. Ptice proučava Džon Gould, poznati ornitolog. U to vreme Darvin upoznaje Čarlsa Lajela, koji će postati njegov veliki prijatelj.
Džon Gould će, nenamerno, podstaći Darvina da razmišlja o evoluciji. Naime, on je pregledao zbirku ptica rugalica koje je Darvin doneo sa raznih ostrva Galapagosa i rekao mu da su to posebne vrste, a ne samo varijeteti iste vrste, kao što je Darvin smatrao. Isto je važilo i za zebe sa tih ostrva, za koje Darvin nije čak ni označio sa kog ostrva potiču jer je smatrao da nema potrebe, pošto sve pripadaju istoj vrsti. (Zahvaljujući dnevnicima mornara i kapetana Ficroja uspeo je da odredi koja je nađena na kom ostrvu.)
U julu 1837. Darvin počinje da piše svesku o “transmutacijama vrsta” (još nije koristio termin “evolucija”) i crta zamišljeno rodoslovno stablo živog sveta i iznad piše “I think” (ja mislim). Ovo stablo je jedina ilustracija koja je postojala u prvom izdanju “Postanka vrsta”. U to vreme on već piše u svoje beležnice da se jedna vrsta mogla promeniti u drugu.
Darvin sve više razmišlja o promeni vrsta, ili kako on to zove transmutaciji, i razgovara sa raznim ljudima, uključujući farmere, odgajivače golubova i pasa. On od početka razmišlja i o čoveku u okviru životinjskog carstva.Kada je prvi put video orangutana u zoološkom vrtu, zabeležio je da se ponaša kao dete.

Važan trenutak u razvoju teorije evolucije bila je 1838. godina, kada je Darvin pročitao članak Tomasa Maltusa, napisan 1798. “Ogled o načelu razvoja stanovništva”. Maltus je bio matematičar i izračunao je da broj stanovnika raste geometrijskom, a količina hrane aritmetičkom progresijom, koja je mnogo sporija, tako da nikad neće biti dovoljno hrane za sve ljude. Čitajući taj esej, Darvin je shvatio da se i u prirodi dešava nešto slično. Pošto svaka vrsta stvara više potomaka nego što je moguće da prežive, a svi potomci se pomalo razlikuju među sobom, šta mislite, koji će preživeti? Po Darvinovom rečima “odjednom sam shvatio da će pod ovim okolnostima povoljne varijacije težiti da budu očuvane, a nepovoljne će biti uništene. Rezultat toga bi bio stvaranje nove vrste. Tu sam, najzad, imao teoriju na kojoj sam mogao da radim.” Pošto je Zemlja vrlo stara a stalno se dešavaju postepene promene (kao što je objasnio Čarls Lajel), Priroda će polako „odabirati“ najprilagođenije jedinke, i vrste će se postepeno menjati, dok ne nastanu nove.
Darvin je ubrzo uvideo sličnost između onoga što rade farmeri kada biraju najbolje životinje za parenje i odabiranja koje vrši priroda i smislio je izraze “prirodno odabiranje” ili “prirodna selekcija” i “veštačko odabiranje” za odabiranje koje vrši čovek.
Godine 1839. izlazi Darvinova knjiga koju je napisao na osnovu dnevnika koji je vodio tokom putovanja i nazvana je “Putovanje na Biglu”. Kod nas je prevedena kao “Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta”.
Iste godine ženi se svojom sestrom od ujaka, Emom Vedžvud. Iako su Ema i Čarls imali potpuno različito gledanje na religiju i iako ona nije verovala u evoluciju, imali su srećan brak tokom kojeg su dobili desetoro dece. Ema Vedžvud je bila jako bogata i njen miraz, uz nasledstvo od oca, omogućio je Čarlsu da ostatak života provede baveći se isključivo istraživanjima.

U saradnji sa Volasom

Narednih godina, 1842. i 1844. Darvin je napravio kratke skice svoje teorije (skica iz 1844. imala je 230 stranica) i ostavio ih u koverti za Emu, sa uputstvom da ih objavi ako on umre. U to vreme, osim Eme, niko ne zna za postojanje njegove teorije.
U periodu 1844-1859. piše i objavljuje razne naučne knjige u kojima ne pominje evoluciju, ali neprestano misli na nju. Na primer, nekoliko godina života posvetio je proučavanju jedne neobične grupe beskičmenjaka, koja se zove lopari ili Cirripedia i spada u zglavkare. Po svom izgledu, međutim, više liče na mekušce, jer imaju ljušturu od pločica pomoću koje se pričvršćuju za morsko dno i druge predmete. Ubrzo je postao vodeći svetski autoritet za tu grupu životinja.
Pisao je i knjige o geologiji i drugim temama. Darvin je bio veoma radoznao čovek, pa su mu razni naučni problem privlačili pažnju, ali pored toga je shvatio da mora postati ekspert za neku oblast ako želi da njegova teorija ima težinu i bude ozbiljno shvaćena od strane naučne elite. Darvin je i inače bio stidljiv čovek, koji nije voleo javne nastupe ni konfrontaciju sa drugim ljudima, pa mu je sigurno bilo teško da iznese jednu takvu teoriju koja se kosila sa onim u šta su mnogi ljudi strasno verovali. Nije lako otkrivao drugima svoje ideje pa, iako se dopisivao i lično družio sa stotinama naučnika, samo nekoliko njih, među njima Čarls Lajel i Džozef Huker, znali su za njegove ideje o evoluciji, a i oni samo donekle.
Tokom 1850-ih postaje potpuno ubeđen u evoluciju, ali svestan da svoje objašnjenje mora da potkrepi ogromnim brojem dokaza da bi ubedio i druge. Lajel ga je požurivao da objavi rad što pre, dok ga neko ne pretekne. Darvin 1856. počinje da piše kratak članak o svojoj teoriji, ali saopštava da planira da napiše “Veliku knjigu o vrstama” koja bi sadržala i poglavlje o čoveku. Nastavlja da sakuplja dokaze i podatke koje mu šalju naučnici širom sveta, među njima i Alfred Rasel Volas (1823-1913), koji se nalazi na ostrvu Borneo.
18. juna 1858. godine Darvin dobija pismo od Volasa u kojem mu mlađi naučnik šalje svoj članak “O tendenciji vrsta da formiraju varijetete, i o održavanju varijeteta i vrsta prirodnim sredstvima odabiranja”, sa molbom da ga pogleda i prosledi Lajelu. Bila je to prava noćna mora za svakog naučnika - u jednom kratkom članku Volas je izneo sve one ideje na kojima je Darvin radio više od dve decenije, izražavajući se maltene istim rečima. U svom pismu Lajelu, Darvin kaže „da je Volas imao moj rukopis, ne bi mogao da napiše bolji tekst!...Stoga bi sva moja originalnost, kolika god ona bila, bila uništena.“ Volas nije mogao znati za Darvinove ideje jer ih on još nigde nije objavio, pa čak ni nagovestio, o njima su samo znali njegovi najbliži prijatelji. Zbog toga se Darvin našao u jako neprijatnoj situaciji: Volas mu je poslao svoj članak i, ako on bude objavljen, Darvin će zauvek izgubiti pravo na prvenstvo, pravo da bude nazivan autorom jedne teorije na kojoj već toliko dugo radi. A sa druge strane, nije mogao objaviti svoj članak pre Volasovog jer bi to bilo ružno, kao da je namerno zadržao Volasov članak koji mu je poslat sa poverenjem, da bi sâm stekao prednost.
Darvinovi prijatelji, Lajel i Huker pronašli su solomonsko rešenje: da oba članka, i Darvinov i Volasov, budu zajedno pročitani na sastanku Lineovog društva u Londonu. Rad je izložio Lajel, pošto je Volas bio na Borneu, a Darvinu je par dana ranije umro sin i on je bio previše potresen da bi učestvovao. Iako su u ovim radovima iznesene revolucionarne ideje, oni nisu privukli veću pažnju prilikom ovog prvog izlaska u javnost.

Prevod i na srpski jezik

Darvin je tada prionuo da napiše svoju knjigu, koja je trebalo da bude apstrakt njegove teorije, pošto je odustao od velike knjige o vrstama. Knjiga je napisana za oko 18 meseci i neočekivano je postala popularna: svih 1250 primeraka prvog izdanja prodati su istog dana kada su izašli iz štampe! Knjiga koju je Darvin nazvao “Postanak vrsta” ili tačnije “Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili održavanje povlađivanih rasa u borbi za život” danas se smatra jednom od najvažnijih knjiga u istoriji čovečanstva.
Iako je stvarana u žurbi, “Postanak vrsta” (1859) ostaje njegov najpoznatiji i najuticajniji rad, napisana je relativno jednostavnim jezikom, namenjena obrazovanim laicima.
“Postanak vrsta” je izneo Darvinov osnovni argument o evoluciji kao prirodnoj pojavi i ponudio veliki broj dokaza o njenom postojanju, kako iz sveta prirode tako i iz rada odgajivača životinja. Takođe je predložio i poseban mehanizam evolucije – prirodno odabiranje.
Tokom Darvinovog života izašlo je 6 izdanja knjige. Šesto izdanje iz 1872. se smatra standardnim i ono se danas objavljuje i prevodi. Ubrzo pošto je izašlo prvo izdanje, već je počelo da se prevodi na strane jezike i tokom njegovog života prevedeno je na 11 jezika, među kojima i na srpski.

Uloga povoljnih varijacija

Šta je, zapravo, Darvin rekao: kako nastaju nove vrste?
Kao prvo, da bi nove vrste nastale, potrebno je da se kod pojedinaca jave slučajne varijacije. Zašto se te varijacije javljaju, u Darvinovo vreme nije bilo poznato, ali svi su ih bili svesni. Zatim, životinje ili biljke koje su imale povoljne varijacije (varijacije koje su im omogućavale da se bolje takmiče) preživljavale su i ostavljale više potomaka od onih koji nisu imali takve varijacije. Ovde je reč “povoljne” relativna i odnosi se na određene uslove životne sredine i određenu situaciju. Osobina koja je korisna u jednoj situaciji u drugoj nije, ili je čak štetna.
Povoljne varijacije su prenošene na potomke (još nije bilo poznato na koji način) i sakupljale su se kroz generacije. Tome je doprinosila geografska izolacija grupa sa određenim varijacijama, jer je sprečavala mešanje sa roditeljskom grupom i dovodila do sve veće divergencije, odnosno stvaranja i međusobnog udaljavanja pojedinih varijeteta ili podvrsta.

Nedotaknuti problemi

Međutim, teorija je imala nekoliko problema i nedostataka koje je i sâm Darvin uviđao i naveo u jednom poglavlju knjige.
Prvi problem je bio problem pojavljivanja i nasleđivanja varijacija. Kao što je već rečeno, principi nasleđivanja su u to vreme bili nepoznati, iako je svakome bilo jasno da deca liče na roditelje, ali pravila po kojima su se osobine nasleđivale nisu bila poznata. Zar se ne bi, usled parenja jedinke sa povoljnom osobinom i prosečne jedinke, povoljna osobina malo pomalo “uprosečila” ili “razvodnila”? Na primer, ako uzmemo da je visok rast povoljna osobina i jedinka je visoka 2 m, ali ako je partner visok 170 cm, njihova deca će biti visoka  negde između te dve vrednosti, i tako će se vrednost visine kroz generacije uprosečavati, umesto da se rađaju dvometraši.
Postojanje beskorisnih organa i struktura takođe je predstavljalo teškoću za Darvinovu teoriju. On je ipak tvrdio da su čak i očigledno beskorisne strukture mogle biti korisne u evolucionom kontekstu.
Evolucija kod neutralnih insekata (tj. insekata koji se ne mogu razmnožavati) bila je još jedan veliki problem za Darvina. Kako su se varijacije prenosile kod insekata ako oni čak nisu ni imali potomstvo? Odabiranje, rekao je Darvin, moglo je da utiče na čitave familije, a ne samo na jedinke.
Nedostatak fosila “prelaznih oblika” bio je još jedan ozbiljan nedostatak teorije. Zašto fosilni zapis pokazuje naglo pojavljivanje velikih grupa živih bića u nekim periodima (tj. u kambrijskom periodu)? Darvin je objasnio takve nagle pojave kao posledicu geoloških promena - zbog njih su slojevi stena sa ranijim fosilima mogli da potonu u okean. Nedostatak fosila objasnio je slabom istraženošću mnogih delova Zemlje.

Zakoni nasleđivanja

Darvinova teorija je bila dobro prihvaćena odmah po izlasku knjige (mada su naravno, postojali i oni koji su je napadali), ali je kasnije počela da tone u zaborav, potisnuta novijom verzijom Lamarkove teorije (neolamarkizmom) i drugim teorijama o nastanku vrsta. (Ovo ne treba mešati sa pojmom “evolucije” - on je u potpunosti prihvaćen i ostao je takav do danas, ali se naučnici razlikuju u mišljenju kako se evolucija odvijala).
Početkom 20. veka Darvinova teorija dostiže najnižu tačku i baš tada dolazi do njenog neočekivanog oživljavanja. Tri naučnika, nezavisno jedan od drugoga, otkrivaju rad nepoznatog češkog monaha, Gregora Mendela za koga se pokazalo da je u skromnom časopisu opisao zakone nasleđivanja!
U početku se smatralo da Mendelova istraživanja i novi uspesi u genetici (otkriće mutacija) ne idu u prilog Darvinovoj teoriji, ali su kasniji genetičari, naročito Tomas Hant Morgan, potvrdili da sitne promene koje se nagomilavaju ipak imaju veći značaj za evoluciju od krupnih skokovitih promena.
U prvoj polovini XX veka populacioni genetičari, terenski biolozi, paleontolozi i drugi prirodnjaci se udružuju stvarajući ideju koja se naziva “moderna sinteza” i koja u suštini oživljava Darvinovu teoriju, tumačeći je u svetlu novih naučnih otkrića.
Krajem 20. veka, međutim, moderna sinteza je pokazivala znake starenja, a ideje za otklanjanje njenih nedostataka i popunjavanje praznina predložene su iz različitih pravaca. “Najnovija sinteza” uključivala bi nove discipline koje nisu učestvovale u modernoj sintezi, kao što su: proučavanje društva, razvojna biologija ili “evo-devo”, epigenetika, molekularna biologija, mikrobiologija, genomika, simbiogeneza i horizontalni prenos gena.
U poslednjih 140 godina, koliko je prošlo od Darvinove smrti, nađeni su odgovori na mnoga pitanja i otkrivene stvari za koje Darvin nije znao, ali njegova teorija evolucije je i dalje osnova moderne biologije i prirodnih nauka uopšte.

Ovaj rad je finsiran preko Projekta NEEMO Fonda za nauku Republike Srbije broj 7746827 i Ugovora o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada NIO u 2022. godini, br. 451-03-68/2022-14/ 200126.

Prof. dr Katarina Bogićević
Prof. dr Draženko Nenadić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"