OTPAD U SVEMIRU
Vesna Bosanac
Vasiona kao deponija
Beskraj opasnosti
Od prvog trenutka kada je čovek otišao dalje od Zemljine atmosfere, svemir se „obogatio“ različitim delovima letelica, opreme i komadićima svega i svačega. Opasnost od „deponije“ ovog tipa preti satelitima, svemirskim stanicama, a možda i ljudima... ako se veći komadi otpada sruče na Zemlju.
„Nije dovoljno što ste zagadili Zemlju, eto krećete i na svemir“, rekli bi mnogi, i - bili bi u pravu. Svemirski otpad ili đubre obuhvata prirodne i veštačke objekte (delo ljudskih ruku) koji kruže svemirom. Meteoriti se nalaze u orbiti oko Sunca, dok najveći deo predmeta veštačkog porekla kruži oko naše planete. Zato se termin svemirski otpad uglavnom odnosi na ovo drugo.
Brži od metaka
Po proceni Američke agencije za istraživanje svemira (NASA), u Zemljinoj orbiti nalazi se oko 21.000 komada svemirskog otpada većeg od bejzbol lopte za rekreativce, što može da ugrozi satelite i svemirske letelice. Najveći deo manjih i većih komada otpada kreće se veoma brzo - čak sedam puta brže od metka. Pri takvoj brzini, i minijaturni predmet može lako da uzrokuje ogromnu štetu.
Prvo SAD pa Kina
Od 2.666 aktivnih veštačkih satelita koji kruže oko Zemlje, većina njih - 1.327 - pripada SAD. Sledeća na listi je Kina, sa 363 (podaci iz 2020. godine) |
Reč je o stvarima/objektima koji su napravljeni na Zemlji i lansirani u svemir, ali više ne služe prvobitnoj svrsi: pokvarene letelice, napušteni delovi lansirnih raketa, delići opreme i fragmenti raznih predmeta korišćenih u svemirskim misijama.
Komadi mogu biti velikih dimenzija, recimo odbačeni delovi raketa, ili sasvim mali, poput mrvice otkinutog sloja farbe. Najveća količina otpada nalazi se u niskoj Zemljinoj orbiti, oko 2.000 km iznad površine naše planete, a ponešto se kreće i u geostacionarnoj orbiti, 35.786 km iznad ekvatora.
Svakoga dana, jedna do dve tone neispravnih satelita, delova raketa i drugih stvari koje je napravio čovek a sada kruže svemirom kao otpad, dospeva u Zemljinu atmosferu. Četiri petine svega toga sagori i pretvara se u prašinu - ali svejedno ostaje jedan broj predmeta koji bi mogao da izazove tragediju. Međutim, stručnjaci procenjuju da je verovatnoća da pojedinca, stanovnika Zemlje pogodi komad svemirskog đubreta veoma mali; neuporedivo (više miliona puta) je verovatnije da pojedinca pogodi grom.
Manevri izbegavanja
Najveći komad otpada koji je nekontrolisano pao na Zemlju od 1991.godine bio je 18 t težak deo rakete. Koliko će dugo komad svemirskog otpada putovati natrag do Zemlje, zavisi odakle je krenuo: predmeti koji se nalaze na visini ispod 600 km kreću se orbitom nekoliko godina pre nego što ponovo uđu u Zemljinu atmosferu. Oni koji se nalaze iznad 1.000 km kruže orbitom vekovima.
S obzirom da se predmeti u Zemljinoj orbiti kreću brzinom do oko 8 km/sec, sudar i sa nečim mikroskopski malim može da ošteti svemirsku letelicu. Kada je reč o Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS), u slučaju da je rizik od sudara sa registrovanim komadom otpada veći od jedan na 100.000, posada izvodi manevar izbegavanja sudara, podižući ISS na veću visinu. Zapravo je reč o uobičajenom postupku: od 1999. do 2018.godine izvedeno 25 takvih manevara, a samo u 2020. bilo ih je tri, saopštila je NASA. Maleni otpaci udarali su više puta o svemirsku stanicu.
Početak sudaranja
Prvi sudar između jednog ispravnog satelita i komada svemirskog otpada dogodio se 24. jula 1996, kada se fragment gornjeg dela evropske rakete "arijana" sudario sa francuskim mikrosatelitom "cerise" koji je, mada oštećen, nastavio da radi. Prvi sudar u kome je uništen satelit u funkciji desio se 10. februara 2009. Tada se "iridijum 33", komunikacioni satelit u vlasništvu američke firme "Motorola" sudario sa "kosmosom 2251", pokvarenim ruskim vojnim satelitom za komunikacije, na oko 760 km iznad severnog Sibira, pri čemu su oba satelita uništena.
Slučajni ili namerno izazvani (s)udari, recimo ispaljivanje rakete kojom je trebalo uništiti pokvareni satelit od strane Indije (2019) i Kine (2007) mogli su da razore predmete na sitne delove i tako povećaju količinu otpada. Sve u svemu, s obzirom na zamašnu količinu svemirskog otpada, do sada je bilo začuđujuće malo razarajućih sudara.
Šta sa otpadom?
Svemirsko đubre bi u perspektivi moglo da blokira rad meteoroloških i drugih satelita. Da se to ne bi dogodilo i da od svemira ne bismo napravili deponiju, na sto su bačene razne mogućnosti: hvatanje svemirskog otpada mrežama, harpunima, razbijanje laserima, raketama... Idealno rešenje, ima mišljenja, glasi: izabaciti stare satelite iz orbite i gurnuti ih u duboki svemir.
Snažni pulsni laseri mogli bi da „gađaju“ svemirski otpad sa Zemlje i „navedu“ ga da uđe u Zemljinu atmosferu gde bi sagoreo ili pao u okean. Metoda označena engleskom skraćenicom LODR (Lasersko uklanjanje otpada iz orbite) koristila bi tehnološko rešenje poznato već petnaestak godina. Najveću prepreku predstavlja cena: oko milion dolara po komadu otpada.
Bezmalo milion!
Zemljinom orbitom kruži oko 2.000 aktivnih satelita i još više njih - oko 3.000 kojima je prošao vek trajanja, a ostali su u svemiru. Procenjuje se da tamo pluta više od 128 miliona komadića prečnika ispod 1 cm. Tu je i oko 900.000 predmeta prečnika 1-10 cm, a većih komada (prečnika od 10 cm i više) ima oko 34.000 (podaci iz januara 2019). |
Baloni od izuzetno tankog materijala bili bi napunjeni gasom, do veličine fudbalskog terena, i prikačeni za krupnije komade svemirskog otpada koje bi pomerili, tj.odvukli do Zemljine atmosfere. Teorijski, postupak bi mogao da omogući vraćanje nekih krupnih predmeta u atmosferu za samo par meseci, umesto za nekoliko stotina godina koliko bi inače trajalo.
Švajcarski izum je mali satelit sposoban da pronađe i zgrabi komade svemirskog otpada specijalnim „pipcima“. Potom bi se zajedno sa plenom stuštio ka Zemlji - u atmosferi bi sagoreli i letelica i otpad.
Ili, rakete napunjene vodom bile bi lansirane u svemir gde bi ispuštale tovar, stvarajući vodeni zid o koji bi otpad udarao, usporio kretanje i ispao iz orbite. Jeftino rešenje, s obzirom da bi mogle da posluže stare rakete.
Ruska korporacija "Energija" planira proizvodnju sonde čiji bi svemirski vek mogao da traje petnaestak godina (nuklearno jezgro), tokom kojih bi skretala pokvarene satelite dalje od Zemljine orbite. Otpad bi sagorevao u Zemljinoj atmosferi ili bi pao u okean. Tvrdi se da bi prostor u neposrednoj blizini naše planete mogao biti očišćen za samo 10 godina, eliminisanjem oko 600 „mrtvih“ satelita.
U teoriji, kada bi se više tona mikročestica volframa izbacile u nisku Zemljinu orbitu, na trajektoriju suprotnom onom po kojem se kreće ciljani svemirski otpad, moglo bi se usporiti kretanje manjih komada otpada, prečnika ispod 10 cm. Oni bi potom dospeli u nisku orbitu i za par decenija pali i sagoreli u Zemljinoj atmosferi. Otpad bi u sadašnjoj situaciji mogao da ostane u svemiru više stotina godina. Glavni prigovor ovom predlogu je izvesno štetno dejstvo volframa po zdravlje ljudi kada jednom dospe u atmosferu naše planete.
Američka agencija za unapređeno odbrambeno istraživanje "DARPA" (US Defense Advanced Research Project Agency) investira u svemirsko vozilo-đubretar, opremljeno sa 200 ogromnih mreža koje bi, raširene, skupljale svemirski otpad. Đubre bi se bacalo u okeane na Zemlji ili bi se „odgurnulo“ van orbite kojom se kreću aktivni sateliti.
Najveći nedostatak postojećih predloga je što podrazumevaju vraćanje otpada u Zemljinu atmosferu (gde ne može sve u potpunosti da sagori) i potonji pad u okeane, ionako već veoma zagađene. Zato se i dalje čeka celovito rešenje: uklanjanje svemirskog otpada i njegovo uništavanje na smislen način koji ne bi štetio prirodnoj sredini na Zemlji.
Vesna Bosanac
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
