TEMA BROJA

Oliver Klajn

Šume / Daleki istok

Od planina preko mora drveća

Tian šan označava niz planinskih venaca u pograničnom pojasu Kine, Kirgistana, Uzbekistana i Kazahstana. Može se prevesti kao „nebeske planine“. Na visini od preko 2000 m su šume smreke.
Na krajnjem severozapadu Kine je autonomna oblast Šinđiang. U tom delu zemlje, u okviru Tiana šana, posebno je zastupljeno drvo čiji je stručni naziv Picea Schrenkiana, poznato i kao azijska ili Šrenkova smrča. Ovo zimzeleno i blago nagnuto drvo obično je visoko 40-60 m. Šišarke menjaju boju tokom vremena: najpre su ljubičaste a, kada sazru, postaju braon. Veruje se da ova šuma postoji duže od 4000 godina. Smreke na južnim i severnim padinama Tian šana čuvaju do dve i po tone vode i važan su izvor građevinskog materijala za industriju, pre svega u proizvodnji papira.

Planinski venac Manji Hingan dobrim delom se nalazi u severoistočnoj provinciji Heilonđang koja se graniči sa Rusijom. Geolozi procenjuju da ovaj planinski venac postoji šezdeset miliona godina. Na njemu je šuma sa kineskim crvenim borovima. Ime ove biljke je, po binomnoj nomenklaturi, Pinus tabuliformis. Čak 60 procenata svih stabala ove vrste u svetu je na severoistoku Kine, od čega ih je najviše na Manjem Hinganu. Plod kineskog crvenog bora su jestivi orasi.
Čangbai planine prostiru se u još dve provincije. U šumama na tim planinama može se naći japanski crveni bor, odnosno Pinus densiflora. Osim u Kini, zastupljen je u Japanu, Koreji i Rusiji. Visina mu je 20-35 m. Najviše mu odgovora isušeno i donekle kiselo tlo.

Kišne šume

Na krajnjem jugu ostrva Hainan je grad Sanja. U blizini su šume nacionalnog parka Đianfeng greben. To je najveća kišna šuma u Kini. U njoj je preko 2800 različitih vrsta biljaka, od čega je više od 300 vrsta drveća. Mahom su to krupna stabla obmotana vinovom lozom. To stvara neobične forme i podseća na džinovsku mrežu.
U jugozapadnoj provinciji Junan je Baima planina.U pitanju  je rezervat prirode sa prašumom, u kojoj su 13 zaštićenih biljnih vrsta. Izdvaja se Junanski bor, odnosno Pinus yunnanensis. Boja kore je mešavina braon i sive. Prečnik stabla je oko 1m a dostiže visinu od 30 m. Široka i gusta  krošnja ima oblik kupe. Osim u Junanu, ovaj bor raste u još tri provincije, na visini do 3000 m. U Junanu je i kišna šuma Sišuangbana. Tu se može naći ugrožena vrsta Parashorea chinensis. Izložena je čestim naletima insekata koji dovode do toga da padne plod. Obično, raste do 40 ma mada pojedine jedinke dostižu i 60m.

Osim u Junanu, Parashorea chinensis raste u susednom Guangsiju. Ovog drveta ima i na severu Vijetnama. U provinciji Guejdžou je Libo kras, tako nazvan po okrugu u kojem se nalazi. Mnoge endemske vrste žive u okolini. Na ovom lokalitetu, pored retkog ginko drveća, ima kineskih lala. Reč je o vrsti Liriodendron chinese. Ovo  tipično kinesko listopadno drvo obitava u dvanaest provincija južne i centralne Kine i u Vijetnamu. Popularno je u zemljama zapadne Evrope, SAD, Kanadi i Australiji  gde se gaji radi ukrasa. Može da izraste do 40 m. Odgovara im vlažno tlo a imaju okruglu, poluotvorenu krošnju. Grane su braonkaste a kora sive boje.

Pogled ka Mongoliji

Planinski venac Veći Hingan je u autonomnoj oblasti Unutrašnja Mongolija, u kojoj je velika šuma sa arišom koju je osamdesetih godina prošlog veka zahvatio požar. Tada je izgorelo preko milion hektara. Stručno ime Hinganskog ariša je Larix gmelini. Listopadni je četinar. Osim u Kini ovaj ariš je prisutan u Sibiru, Mongoliji i Severnoj Koreji. Sredenje je veličine. Ima nekoliko pupoljaka i kratke izdanke. Inače, zeleno
igličasto lišće ujesen, pred opadanje, dobija maltene narandžastu boju.
U provinciji Sečuan, nedaleko od grada Jibin nalazi se “more“ bambusa sa imenom Šuhan. To je zapravo ogromna bambusova šuma koja se prostire na 27 planina. Te biljke imaju poseban značaj za Kineze jer simbolizuju plemenitost. Od njih se pravi nameštaj ali i štapići za jelo. Šuhan more ima 58 vrsta bambusa. Posebno pažnju privlači „bambus krljušti“, stručno nazvan Phylostachys heteroclada. 

Sveto drvo šintoizma

Car Keiko je vladao Japanom tokom poslednjih decenija prvog i početkom drugog veka. U njegovo doba izgrađen je izuzetno značajan šintoistički hram Acuta. Tu se, prema verovanju, čuva legendarni mač kusanagi. Oko hrama je 20 hektara šume. Uglavnom se radi o zimzelenim biljakama sa širokim lišćem.
Posetilac može da vidi skrivenu semenicu sakaki, Celeyera japonica, kako glasi taksonomski naziv raste, sve do severne Indije. Visina im je oko 10 m a lišće ovalno, dugačko i glatko. Sakaki je sveto drvo šintoizma. U šumi se može naći kamforovo drvo staro više od milenijuma. Slično je i sa šintoističkim hramom Šimogamo, u Kjotou. U okolini je drevna i sveta  šuma Tadasu, u kojoj je oko 40 vrsta listopadnog drveća na nešto više od 12 hektara.  Japanska zelkova je poznata kao ukrasna ili bonsai biljka. Nije brest već dosta liči na tu biljku. Taksonomski nazvana Zelkova serrata, veoma brzo raste, do 30 m. Potrebni su joj puno sunčeve svetlosti i isušeno tlo. Po hladnom vremenu dolazi do izumiranja grančica. Razmnožava se kalemljenjem, semenom i ukorenjenim stablom. Od japanske zelkove nastaju stilske i pokretne komode a prave se i bubnjevi. Živi i preko 500 godina.
Na obodu planine Fudži je šuma Aokigahara, što znači “more drveća“. Prostire se na 30 km2 po tlu nastalom od magmatskih stena. Šuma je stvorena nakon vulkanske erupcije u 8. veku ne. Izrazito japansko drvo je i  Siboldijeva čuga. Ima gustu i kupastu krošnju i šišarke tamnobraon boja.
U Aukigahari ima dosta  autohtonih vrsta. Takvi su: omanji komine javor, japanska trešnjina breza, i Chengiopanax sciadopylloides koji Japanci koriste u ishrani.

Najveća zimzelena šuma

Na poluostrvu Mijura, južno od Jokohame i Tokija, je šuma Koađiro. U njoj je konara, odnosno jolham hrast, listopadno drvo koje izrasta do 25 m. Osim u Japanu, u Koreji, Kini i na Tajvanu. Živi na uzvišenjeima.
Na ostrvu Kjušu kod zaliva Karacu  je borova šuma Niđinomacubara. Nastala je u 17. veku kada ju je posadio lokalni feudalni moćnik Terazava Hirotaka. Trebalo je da bude bude barijera protiv vetrova i plime. Prostire se na više od četiri kilometara. Niđinomacubara se sastoji od japanskih crnih borova, visokih do 40 m. Japanski crni bor je otporan na so i zagađenje. Gaji se često kao baštensko i bonsai drvo.
Ostrvo Čedžu pripada Južnoj Koreji. Nalazi se u Korejskom zalivu. Na tom ostrvu je najveća šuma zimzelenog drveća  Torreya nucifera. U šumi je oko 2800 jedinki, starosti 500-800 godina. Visina im se kreće u rasponu 7-14 m dok im je prečnik stabla 50-110 cm. Cvetaju u aprilu. Jestivi plodovi koji imaju primenu u medicini sazrevaju ujesen. Torreya nucifera  je dobila status spomenika prirode.

Oliver Klajn

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"