MAGAZIN ZA NAUKU, ISTRAŽIVANJA I OTKRIĆA
Planeta Br. 103 | DUBOKI SVEMIR
»  MENI 
 Home
 Redakcija
 Linkovi
 Kontakt
 
» BROJ 103
Planeta Br 103
Godina XIX
Januar-Februar 2022.
»  IZBOR IZ BROJEVA
Br. 105
Maj. 2022g
Br. 103
Jan. 2022g
Br. 104
Mart 2022g
Br. 101
Jul 2021g
Br. 102
Okt. 2021g
Br. 99
Jan. 2021g
Br. 100
April 2021g
Br. 97
Avgust 2020g
Br. 98
Nov. 2020g
Br. 95
Mart 2020g
Br. 96
Maj 2020g
Br. 93
Nov. 2019g
Br. 94
Jan. 2020g
Br. 91
Jul 2019g
Br. 92
Sep. 2019g
Br. 89
Mart 2019g
Br. 90
Maj 2019g
Br. 87
Nov. 2018g
Br. 88
Jan. 2019g
Br. 85
Jul 2018g
Br. 86
Sep. 2018g
Br. 83
Mart 2018g
Br. 84
Maj 2018g
Br. 81
Nov. 2017g
Br. 82
Jan. 2018g
Br. 79
Jul. 2017g
Br. 80
Sep. 2017g
Br. 77
Mart. 2017g
Br. 78
Maj. 2017g
Br. 75
Septembar. 2016g
Br. 76
Januar. 2017g
Br. 73
April. 2016g
Br. 74
Jul. 2016g
Br. 71
Nov. 2015g
Br. 72
Feb. 2016g
Br. 69
Jul 2015g
Br. 70
Sept. 2015g
Br. 67
Januar 2015g
Br. 68
April. 2015g
Br. 65
Sept. 2014g
Br. 66
Nov. 2014g
Br. 63
Maj. 2014g
Br. 64
Jul. 2014g
Br. 61
Jan. 2014g
Br. 62
Mart. 2014g
Br. 59
Sept. 2013g
Br. 60
Nov. 2013g
Br. 57
Maj. 2013g
Br. 58
Juli. 2013g
Br. 55
Jan. 2013g
Br. 56
Mart. 2013g
Br. 53
Sept. 2012g
Br. 54
Nov. 2012g
Br. 51
Maj 2012g
Br. 52
Juli 2012g
Br. 49
Jan 2012g
Br. 50
Mart 2012g
Br. 47
Juli 2011g
Br. 48
Oktobar 2011g
Br. 45
Mart 2011g
Br. 46
Maj 2011g
Br. 43
Nov. 2010g
Br. 44
Jan 2011g
Br. 41
Jul 2010g
Br. 42
Sept. 2010g
Br. 39
Mart 2010g
Br. 40
Maj 2010g.
Br. 37
Nov. 2009g.
Br.38
Januar 2010g
Br. 35
Jul.2009g
Br. 36
Sept.2009g
Br. 33
Mart. 2009g.
Br. 34
Maj 2009g.
Br. 31
Nov. 2008g.
Br. 32
Jan 2009g.
Br. 29
Jun 2008g.
Br. 30
Avgust 2008g.
Br. 27
Januar 2008g
Br. 28
Mart 2008g.
Br. 25
Avgust 2007
Br. 26
Nov. 2007
Br. 23
Mart 2007.
Br. 24
Jun 2007
Br. 21
Nov. 2006.
Br. 22
Januar 2007.
Br. 19
Jul 2006.
Br. 20
Sept. 2006.
Br. 17
Mart 2006.
Br. 18
Maj 2006.
Br 15.
Oktobar 2005.
Br. 16
Januar 2006.
Br 13
April 2005g
Br. 14
Jun 2005g
Br. 11
Okt. 2004.
Br. 12
Dec. 2004.
Br 10
Br. 9
Avg 2004.
Br. 10
Sept. 2004.
Br. 7
April 2004.
Br. 8
Jun 2004.
Br. 5
Dec. 2003.
Br. 6
Feb. 2004.
Br. 3
Okt. 2003.
Br. 4
Nov. 2003.
Br. 1
Jun 2003.
Br. 2
Sept. 2003.
» Glavni naslovi

TEMA BROJA

 

Zoran Živković

Daleki svemir / Nauka i fantastika

Ogled o kretanju kroz vreme u SF žanru

 

Šta izvesno znamo o kretanju kroz vreme?
Ne mnogo, zapravo. Jedino to da, pod normalnim okolnostima, napredujemo postojanom stopom od dvadeset četiri časa dnevno u smeru od prošlosti ka budućnosti.
Ove normalne okolnosti mogu se, bar načelno govoreći, narušiti u dva slučaja: ako preinačimo stopu ili smer. Stopa se može promeniti čak i u stvarnosti, a smer, po svemu sudeći, samo u SF žanru.
Razmotrimo najpre stopu
.

Tema broja

Do budućnosti je moguće i brže stići, uglavnom na dva načina. Odloženim oživljavanjem i (uistinu) brzim kretanjem.
Hibernacija usporava fiziološke procese u organizmu; pored ostalog I starenje. Zamrznutu osobu moguće je oživeti posle, recimo, deset godina, pri čemu će ona biološki ostariti samo godinu dana.
Cena ovog bržeg prispeća u budućnost jeste gubitak “prespavanog” vremena. Ono, po svoj prilici, protiče bez snova. Ne razlikuje se od smrti, zapravo, samo što je vaskrsnuće uključeno u cenu aranžmana. Ili je, u najmanju ruku, dostupno fakultativno. U svakom slučaju, po želji. Ako nešto ne zakaže, naravno. Nema potpunog jemstva. Ali utešno je to da, ukoliko nešto pođe naopako, o tome bar nikada nećete doznati…
Kod kretanja velikim brzinama (što bližim svetlosnoj, to bolje: dejstvo vremenske dilitacije) postiže se isti učinak - stiže se daleko u budućnost uz sasvim mali utrošak lokalnog vremena. Preimućstvo ovog načina jeste aktivno oživljavanje lokalnog vremena. U vašem “lokalnom svemiru” (svemirskom brodu, na primer) sve se zbiva sasvim normalno: postoji uobičajeno budno stanje, kao i uobičajeno spavanje (ovoga puta sa snovima, računajući tu i one ružne, ako ste već skloni njima ili ako imate nečistu savest). Kada biste odatle mogli da posmatrate “spoljnji” svet, izgledalo bi vam da se događaji tamo zbivaju mahnito brzo. I obrnuto, onima “spolja” činilo bi se da se kod vas sve odigrava nepojamno usporeno. Ali ovo međusobno uhođenje nije moguće. Dva vremenska toka nespojivo su razdvojena. U stvarnosti, naime.

Tema broja

Zoran Živković

Da li ubrzana stopa kretanja kroz vreme pruža neke književne pogodnosti? Svakako. Ljudsku dramu.
Ponajpre melodramu. Ima li melodramski uzbudljivije situacije od susreta bliskih rođaka u potpuno pogrešnim vremenskim fazama! Na primer: mlada majka se, odmah po rođenju kćeri, otiskuje na dilitacijsko putovanje koje će potrajati samo jednu godinu njenog lokalnog vremena, ali će zato, po povratku, zateći svet s koga se otisnula stariji punih dvadesetak godina, tako da na njemu sreće svoju kćer sada kao vršnjakinju. (Ursula Legvin, “Semlejina ogrlica”) Zamisao deluje, u književnom pogledu, postojano privlačno, iako je ovde teren već prilično istražen, budući da je činilac oneobičavanja srazmerno jednostavan.
Krajnji slučaj kod ubrzanog kretanja kroz vreme jesu okolnosti koje nastaju u (samo žanrovski dopustivim) tačkama dostizanja, odnosno promašivanja brzine svetlosti. Da li bi se onda vreme sasvim zaustavilo, čak počelo da teče unazad? Da li bi tu došlo do regresije (odnosno ‘progresije’, već prema tome iz kog se ugla gleda) od starosti ka mladosti, pa i dalje, ka rođenju (Den Simons, Hiperion). Šta sledi pre (odnosno, u ovom obrnutom sledu, posle) rođenja: smrt? Može li se smatrati da je čovek bio mrtav pre no što se rodio? Oneobičavanje je ovde znatno nesputanije, ali nije izvesno da srazmerno raste i ljudska drama. Naprotiv. Treba imati mere. Krajnosti su nesiguran oslonac.
Žanr dopušta i mogućnost da tokovi sa različitom stopom kretanja u budućnost ipak ne ostaju zasebni, već se dodiruju, prepliću. Šta biva kada se susretnu spori i brzi tok? Kakav uticaj mogu da vrše jedan na drugi? Da li bi sporiji bio povlašćen u odnosu na brži? (Rodžer Zelazni, Veliki i spori kraljevi) Ili je, možda, obrnuto posredi? (Frenk Herbert, Jeretici Dine) Zamisao nije lišena žanrovske uzbudljivosti, ali može delovati pomalo nategnuto, neuverljivo. Bar kao pogodno tle za kvalitetnu ljudsku dramu.
Konačno, koji je poslednji trenutak do koga se, jednom od dva ubrzana načina, može dospeti u budućnost? Postoji li, napose, takav trenutak? Kraj vremena? Šta ako ono nije linearno, nego ciklično? Šta ako umesto napredovanja, gde je jedino umesno govoriti o kraju, imamo večno vraćanje, pretapanje kraja u novi početak? Ovde se stupa na područje krajnjih pitanja, kosmologije, a ta ljudska drama, ipak, postaje sporedna.
Ili možda nije? Nije dokraja izvesno. Čitanje romana Olafa Stejpldona (Poslednji i prvi ljudi, Zvezdotvorac) ili nekih priča Artura Klarka (Prolaznost) - napisanih pod uticajem Olafa Stejpldona - sasvim izvesno ne ostavlja čitaoca ravnodušnim. Ali, ono što tu uzbuđuje nije toliko ljudska drama koliko vizija što seže bezmerno daleko izvan ljudskih okvira. Ostaje otvoreno pitanje da li ovakve vizije mogu imati književnu vrednost kao i ljudske drame.
Toliko što se tiče stope. Da vidimo kako stoji sa promenom smera. Dakle, kretanje od budućnosti ka prošlosti.
Reklo bi se, na prvi pogled, da u stvarnosti nema ničeg što bi potkrepilo ovu zamisao. Nisu, naime, bar koliko nam je poznato, primećeni nikakvi vremeplovci koji stižu iz budućnosti. Ni sada niti u bilo kom ranijem razdoblju.
Ovo, doduše, još ništa ne znači. Možda svet vrvi od vremeplovaca, ali ih mi ne primećujemo zato što oni ni neposredno ni posredno ne obznanjuju svoje prisustvo, odnosno ne utiču na prošlost. Zašto to ne čine? Moguće je zamisliti tri načelna razloga: ne žele, ne smeju ili ne mogu.
Ako smeju i mogu, a ipak ne žele, onda se tome može razabrati samo jedan uzrok. Ponašaju se kao nepristrasni posmatrači koji izbegavaju da na bilo koji način uplivišu na predmet posmatranja. Bili bi to, zapravo, idealni istoričari: ukazuje im se prilika da neposredno izučavaju prošlost koju nikako ne žele da oskrnave vlastitim uplitanjem. (Arkadiji i Boris Strugacki, Teško je biti Bog. “Istoričari” u ovom romanu nisu, doduše, vremeplovci, ali istovrsni spoljni posmatraći svakako jesu, tako da se u suštini ništa ne menja.) Ovde i te kako ima dramskog naboja, ali on je donekle pojednostavljen: sve se, zapravo, svodi na to da li je moguće sačuvati potpunu ravnodušnost prema posmatranom vremenu. Podsticaj da se uzme udela u njemu može biti veoma jak. To je pogodno tle za uzbudljivu priču, ali ona uglavnom ostaje sižejno jednostavna.

Tema broja

Naslovna strana
“Špringerovog” izdanja “Prvog kontakta”

Zoran Živković (Beograd 1948), pisac i književni teoretičar, univerzitetski profesor, izdavač, urednik i prevodilac, dobro je poznato i priznato književno ime na raznim stranama sveta. Živković je najprevođeniji savremeni srpski pisac a njegovo prozno delo (22 romana i zbirka priča) visoko je vrednovano u svetskim okvirima. Dobitnik je Svetske nagrade za fantastiku (World Fantasy Award) 2003, za roman „Biblioteka”. Njujorški izdavač Cadmus Press štampao je Živkovićeva Sabrana dela u 32 toma, 11 u tvrdom povezu. Vrsnom znalcu dela SF žanra, posebno Artura Klarka, stiglo je priznanje i od prestižnog izdavača naučne literature:

Špringer verlag je u ediciji Nauka i fantastika objavio knjigu Zorana Živkovića First Contact and Time Travel (Prvi kontakt i putovanje kroz vreme: odabrani eseji i priče), iz koje donosimo esej o kretanju kroz vreme, blizak temi o kojoj pišemo u ovom broju.

Ako žele i mogu, a ne smeju, onda se može pretpostaviti da postoji izvesna zabrana koja ih u tome sprečava. Svrha zabrane mogla bi biti čuvanje budućnosti koja se nepredvidljivo i nepopravljivo može poremetiti ukoliko bi se tanano tkanje prošlosti makar i neznatno promenilo. Čak i najbezazleniji uzroci u ovom vremenu mogu u nekom potonjem izazvati veoma krupne posledice. (Sindrom “lepota leptirovih krila”; teorija haosa) Da bi se to izbeglo, uvode se mehanizmi ili institucije koje manje ili više delotvorno štite prošlost. (Pol Anderson, “Vremenska patrola”, ili Isak Asimov, Kraj večnosti) Ni ovo nije lišeno ljudske drame, ali je žanrovski unekoliko prostodušno, staromodno.
Konačno, ako žele i smeju, a ne mogu, onda iza toga najverovatnije stoje paradoksi koji, kako izgleda, neizbežno prate pokušaje da se promeni prošlost. Najpoznatiji među njima jeste sledeći.
Čovek se vraća u prošlost i tu nehotice ili hotimice izaziva smrt jednog roditelja pre no što je sâm začet, osujećujući na taj način vlastito rođenje. Ali ako se uopšte nije rodio, onda nije ni mogao da se vrati u prošlost i spreči vlastito rođenje uklanjanjem jednog roditelja, tako da se ipak rodio i vratio u prošlost gde je osujetio svoje začinjanje, što znači da se ipak uopšte nije rodio… I tako dalje. Reductio ad absurdum.
Ovo besmisleno mešanje uzroka i posledice stoji, po svemu sudeći, kao konačna brana petljanju po prošlosti iz budućnosti, ali ne sprečava nastajanje dela čijim zapletima vremenski paradoksi nisu nikakva prepreka. Oni se tu naprosto ne uzimaju u obzir. Do kakvih je onda samo neverovatnih ishoda moguće doći! (Robert Hajnlajn, “Svi vi zombiji…”) Nevolja je, međutim, u tome što ovde nema prave drame: uglavnom samo jalovo žanrovsko domišljanje i nadmudrivanje. Ko će da zamisli zapetljaniju stvar. Puki Gedankenexperiment.
Šta, na kraju, preostaje?
Jasno, žanrovski izazov je veći ako se prihvati promena ne stope nego smera kretanja kroz vreme. Idealno - treba naći način da se utiče na prošlost, a izbeći zamku paradoksa koje uticanje podrazumeva. Da li je tako nešto moguće? Nije, kako izgleda, ako se pretpostavi da postoji samo jedan matični vremenski tok.
Ukoliko se pak zamisli da ovih tokova ima više (bezbroj), onda se pomenuti paradoks može elegantno prevazići. Na mestu gde se prošlost menja nastaje račvanje: na jedan krak - onaj iz koga polazi vremeplovac što vrši upliv “unazad” u vremenu - promena ne utiče (taj tok se već odigrao onako kako se odigrao), ali je zato drugi, novi krak potpuno njome uslovljen. Preinačenje prošlosti ne menja, dakle, budućnost, već stvara novi vremenski tok koji uporedno postoji (Ursula Legvin, “Ribar unutrašnjeg mora”).
Posredi je prvorazredna žanrovska zamisao o svojevrsnom hronostablu sa doslovce nebrojenim račvanjima i granjanjima. Okosnicu snažnog dramskog naboja ovde čini pitanje da li zbivanja u jednoj grani mogu da utiču na događanja u drugoj, odnosno da li je moguće prelaženje iz toka u tok? Isto tako, u kakvom su odnosu različite verzije iste ličnosti na različitim vremenskim granama? Očito, ni ovaj vid motiva hronomocije nije pošteđen opasnosti od paradoksa, ali to ne mora da bude presudno u književnom pogledu. Naučna fantastika nije ogled iz teorijske fizike, već prozno delo. A prozna dela trpe paradokse. U umerenim dozama, razume se, i ponajpre ako su zgodno smišljeni.

 

Zoran Živković

 



 

 

 

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"

 

 

 

  back   top
» Pretraži SAJT  

powered by FreeFind

»  Korisno 
Bookmark This Page
E-mail This Page
Printer Versie
Print This Page
Site map

» Pratite nas  
Pratite nas na Facebook-u Pratite nas na Twitter - u Pratite nas na Instagram-u
»  Prijatelji Planete

» UZ 100 BR. „PLANETE”

» 10 GODINA PLANETE

free counters

Flag Counter

6 digitalnih izdanja:
4,58 EUR/540,00 RSD
Uštedite čitajući digitalna izdanja 50%

Samo ovo izdanje:
1,22 EUR/144,00 RSD
Uštedite čitajući digitalno izdanje 20%

www.novinarnica.netfree counters

Čitajte na kompjuteru, tabletu ili mobilnom telefonu

» PRELISTAJTE

NOVINARNICA predlaže
Prelistajte besplatno
primerke

Planeta Br 48


Planeta Br 63


» BROJ 105
Planeta Br 105
Godina XIX
Maj-Jun 2022.

 

 

Magazin za nauku, kulturu, istraživanja i otkrića
Copyright © 2003-2022 PLANETA