KNJIGE

I naučnik i rodoljub

Za hleb, pa do ratišta

(Mihailo Idvorski Pupin - Tekstovi u američkoj štampi 1912-1920. godine. Priredili: prof. dr Đorđe N.Lopičić  i Miroslav Stanković, Novi Sad, Gradska biblioteka, 2018)

Među nemalim brojem knjiga koje opisuju život i rad Mihaila Pupina (1854, Idvor - 1935, Njujork) evo i jedne izdate na stotu godišnjicu kraja Velikog rata, a koja otkriva šta je i kako Pupin pisao o istorijskim prilikama u kojima se našla Kraljevina Srbija uoči i tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Na oko četristo strana, na srpskom i engleskom jeziku, objavljeni su publicistički radovi koji su se pojavili u američkim listovima i časopisima, pisani od stranog Mihaila Pupina i američkih novinara.  U njima je ovaj veliki naučnik, rodom iz Banata a naučnim radom vezan za Univerzitet Kolumbija, objašnjavao američkim čitaocima ciljeve i herojsku borbu srpskog naroda tokom ratnih zbivanja na Balkanu. O tome se u SAD veoma malo znalo. Zahvaljujući onome o čemu je Pupin pisao i tome kako su njegovo delovanje doživeli američki novinari, tamošnji čitaoci mogli su da steknu pravu sliku o prilikama u kojima se Kraljevina Srbija tada nalazila.

Kao počasni konzul Kraljevine Srbije u SAD i kao jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi, Pupin je suočio tamošnju javnost sa istinom o borbi srpskog naroda u jednom kritičnom istorijskom vremenu po njega. Širom Amerike, održao je veliki broj predavanja, sastanaka i javnih nastupa, pre svega pred tamošnjim političkim, naučnim i kulturno-prosvetnim institucijama i udruženjima. Ta borba je, delom i posle ovakvih tekstova u štampi, u američkoj sredini pobudila izuzetne simpatije prema Srbima, što je nedugo potom ishodilo političkom podrškom i materijalnom pomoći.
U Pupinovim tekstovima ogledaju se i vrednosti očuvanja i negovanja nacionalnog identiteta što se, dok je rat trajao, ispoljilo solidarnošću tamošnjih iseljenika poreklom iz Srbije i šireg javnog mnenja. Ne sme se zapostaviti ni činjenica da je Mihailo Pupin okupio hiljade srpskih dobrovoljaca, američkih i kanadskih državljana, koji su otplovili preko Atlantika da bi pomogli srpskoj vojsci.  Objavljeni tekstovi deo su srpske diplomatske istorije jer se u njima ogleda sva Pupinova tananost uveravanja drugih u ono što jeste politička istina i njegova duboka promišljenost da se drugima predstavi ideja o oslobodilačkim ciljevima jedne male zemlje.   
O tome svedoče i izvodi iz knjige, koje po izboru objavljujemo.

“Čvrsto verujem da je austrijsko spletkarenje dovelo do otkrića Karnegijeve komisije koja je predstavila ponašanje Srba i Grka u balkanaskim ratovima kao varvarsko. Ja ne smatram te izveštaje pouzdanim, naravno. Niko ko je upućen ne može ih smatrati pouzdanim. Ali, poslužili su da ocrne Srbe pred celim civlizovanim svetom.
Što se tiče odnosa prema svim zemljama i provincijama koje nastanjuju Srbi, Austrija se ponaša nepodnošljivo arogantno i bezobrazno. Bosna, Hercegovina, Dalmacija, Hrvatska, Slovenija i Banat, svi su propatili zbog austrijske nadmenosti i pohlepe. Donekle je zbunjuće nazivati starosedeoce ovih zemalja Srbima - oni su Srbi u širem smislu. U ovom smislu je i mladi student od čije su ruke pali nadvojvoda i vojvotkinja bio Srbin, ali on je nesumnjivo poreklom Bosanac a ne Srbin... Mogu da tvrdim sa apsolutnim ubeđenjem da ovaj napad na nadvojvodu nije izbeveden na nagovor srpske prestonice. U Beogradu i celoj Srbiji svako inteligentan, a naročito studenti, shvataju da bi njihovoj zemlji u očima celog sveta nanela štetu odgovornost da im takvo delo bude stavljeno na ruke.“

(Mihajlo I. Pupin, “Njujork Tajms”, 29. juna 1914)   

“S obzirom na to da bi njegovi izumi mogli biti korisni neprijateljima njegove zemlje Srbije, prof. Mihajlo I. Pupin, sa Univerziteta Kolumbija, koji je počasni srpski generalni konzul u Sjedinjenim Državama, rekao je članovima Nacionalne akademije nauka sinoć, na redovnom jesenjem sastanku, da do kraja rata neće objavljivati tajnu prijemnika koji bi se koristio u bežičnoj telegrafiji i telefoniji, i koji bi eliminisao problem statičkih smetnji.
Prof. Pupin tvrdi da je ovaj novi instrument upravo ono što bi omogućilo bežični prenos komunikacije između bilo koje dve tačke na površini zemlje. Uz njega bi, kako kaže pronalazač, prijemnik mogao da snima samo one zvučne talase koje operater želi da čuje.”

(novinar “Vašington posta”, 18. novembar 1915)

“U austrijskom konzulatu juče je rečeno da su hiljade Srba iz svih krajeva Sjedinjenih Država telegrafom kontaktirali sa konzulatom prijavljući se u dobrovoljce i tražeći uputstva o najboljem načinu da iz Njujorka stignu na mesto događaja. Važno je reći da su mnoge molbe za uputstva poslali austrijski Srbi koji žele da se vrate u Evropu i pomognui Srbiji u borbi protiv Austrije.
Profesor Pupin je izjavio juče da mnogi stanovnici ove zemlje koji nisu slovenskog porekla žele da pomognu Srbiji i naveo je kao primer sastanak Mađara u Pasejiku, u Njujorku, koji su nedavno doneli rezoluciju, izrazivši u njoj razumevanje za srpsku vladu, navodeći da bi joj pružili pomoć.” (novinar  “Njujork Heralda”, 31. jul 1914)
“Sada je javna tajna da je Austrija prisilila Bugarsku na njenu katastrofalnu avanturu uperenu protiv Srbije i Grčke; bugarske patriote ovo priznaju i proklinju zlu sreću koja je postavla bivšeg austrijskog oficira na presto Bugarske. Ali tevtonska agresija postigla je svoj vrhunac kada je Austrija zamahnula svojom zastrašujućom vojnom silom na Srbiju; tada su svi progledali, i svi su osetili da su hasburgovci i hoencolerni spremni da udare na svakoga ko bi se usudio da se usprotivi njihovim trapavo zamaskiranim spletkama.”

(Mihajlo I. Pupin, “Njujork Herald Tribjun, 23. avgust 1914)

“Ista ta odlučnost udara u srcu svakog Srbina kod kuće. Ti ljudi nikada neće biti poraženi. Oni će ili svi, do poslednje žene ili deteta, pomreti ili pobediti. Ja sam ubeđen da će se desiti ovo drugo, čak i ako kajzer pošalje svoje vojne divizije i krupnu artiljeriju na njih. Planine su jaka uporišta, a Srbi su hrabri borci... Duh koji pokreće njihovu borbu je jači, snažnije ih pokreće. U Srbiji je svako ljudsko biće sposobno da nosi oružje u prvim borbenim redovima, bio to muškarac ili žena... Oni si poput Horacija, koji se brani od Etruraca na mostu preko Tibra, očiju uprtih u belo stepenište svoje kuće na brdu.”

(Razgovor sa Mihajlom I. Pupinom, objavljen u “Bruklin Dajli Iglu”. 21. februar 1915)

“Prošle nedelje uhvatio sam odraz srpskog duha. Tog dana video sam desetoricu crnogorskih Srba koji su tek stgli u grad iz Montane da bi išli da se bore protiv Turaka. Kada su krenuli, nisu mogli tačno da odrede koliko novca će im biti potrebno da stignu do ratišta. Ali poneli su sve što su uspeli da skrpe na gomilu.  Kada su stigli, tu je već odnekud stigao neki Srbin, ali nije mogao dalje. I on je, kao i oni, krenuo sa istom namerom, ali mu je manjkalo novaca. Desetorica drugih Srba su ga saslušali. Onda je jedan progovorio: “Imam kartu i 42 dolara. Trebaće mi dva dolara da kupim hleb za putovanje od Havrea do Crne Gore. Uzmi tih 40. Hajde i ostali, dodajte našem bratu da plati put do fronta”. To su smesta učinili i svi zaplovili zajedno.”

(Mihajlo I. Pupin, “Njujork pres”,  27. oktobar 1912)

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"