MAGAZIN ZA NAUKU, ISTRAŽIVANJA I OTKRIĆA
Planeta Br. 100 | 100 BROJEVA „PLANETE”
»  MENI 
 Home
 Redakcija
 Linkovi
 Kontakt
 
» BROJ 100
Planeta Br 100
Godina XVIII
April-Maj-Jun 2021.
»  IZBOR IZ BROJEVA
Br. 99
Jan. 2021g
Br. 100
April 2021g
Br. 97
Avgust 2020g
Br. 98
Novembar 2020g
Br. 95
Mart 2020g
Br. 96
Maj 2020g
Br. 93
Nov. 2019g
Br. 94
Jan. 2020g
Br. 91
Jul 2019g
Br. 92
Sep. 2019g
Br. 89
Mart 2019g
Br. 90
Maj 2019g
Br. 87
Nov. 2018g
Br. 88
Jan. 2019g
Br. 85
Jul 2018g
Br. 86
Sep. 2018g
Br. 83
Mart 2018g
Br. 84
Maj 2018g
Br. 81
Nov. 2017g
Br. 82
Jan. 2018g
Br. 79
Jul. 2017g
Br. 80
Sep. 2017g
Br. 77
Mart. 2017g
Br. 78
Maj. 2017g
Br. 75
Septembar. 2016g
Br. 76
Januar. 2017g
Br. 73
April. 2016g
Br. 74
Jul. 2016g
Br. 71
Nov. 2015g
Br. 72
Feb. 2016g
Br. 69
Jul 2015g
Br. 70
Sept. 2015g
Br. 67
Januar 2015g
Br. 68
April. 2015g
Br. 65
Sept. 2014g
Br. 66
Nov. 2014g
Br. 63
Maj. 2014g
Br. 64
Jul. 2014g
Br. 61
Jan. 2014g
Br. 62
Mart. 2014g
Br. 59
Sept. 2013g
Br. 60
Nov. 2013g
Br. 57
Maj. 2013g
Br. 58
Juli. 2013g
Br. 55
Jan. 2013g
Br. 56
Mart. 2013g
Br. 53
Sept. 2012g
Br. 54
Nov. 2012g
Br. 51
Maj 2012g
Br. 52
Juli 2012g
Br. 49
Jan 2012g
Br. 50
Mart 2012g
Br. 47
Juli 2011g
Br. 48
Oktobar 2011g
Br. 45
Mart 2011g
Br. 46
Maj 2011g
Br. 43
Nov. 2010g
Br. 44
Jan 2011g
Br. 41
Jul 2010g
Br. 42
Sept. 2010g
Br. 39
Mart 2010g
Br. 40
Maj 2010g.
Br. 37
Nov. 2009g.
Br.38
Januar 2010g
Br. 35
Jul.2009g
Br. 36
Sept.2009g
Br. 33
Mart. 2009g.
Br. 34
Maj 2009g.
Br. 31
Nov. 2008g.
Br. 32
Jan 2009g.
Br. 29
Jun 2008g.
Br. 30
Avgust 2008g.
Br. 27
Januar 2008g
Br. 28
Mart 2008g.
Br. 25
Avgust 2007
Br. 26
Nov. 2007
Br. 23
Mart 2007.
Br. 24
Jun 2007
Br. 21
Nov. 2006.
Br. 22
Januar 2007.
Br. 19
Jul 2006.
Br. 20
Sept. 2006.
Br. 17
Mart 2006.
Br. 18
Maj 2006.
Br 15.
Oktobar 2005.
Br. 16
Januar 2006.
Br 13
April 2005g
Br. 14
Jun 2005g
Br. 11
Okt. 2004.
Br. 12
Dec. 2004.
Br 10
Br. 9
Avg 2004.
Br. 10
Sept. 2004.
Br. 7
April 2004.
Br. 8
Jun 2004.
Br. 5
Dec. 2003.
Br. 6
Feb. 2004.
Br. 3
Okt. 2003.
Br. 4
Nov. 2003.
Br. 1
Jun 2003.
Br. 2
Sept. 2003.
» Glavni naslovi

TEMA BROJA

 

100. broj „Planete”

 

Aleksandar Jovanović, redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu *

Baštinik svekolikog sećanja

...Po vokaciji „klasičar“ (veli da je antička arheologija „najbliža“ njegovom shvatanju istorije), Aleksandar Jovanović se slavnim prethodnicima približio „razmeđenim interesovanjem“ za brojne probleme (ne samo) antičke arheologije i umetnosti, koje je uobličio u niz zanimljivih i prihvaćenih predmeta i kurseva, novim čitanjem i tumačenjem arheoloških svedočanstava. Arheologija zaista ima jednu dimenziju koja ruši sve međe. Ima u njoj, veli, istorije, klasične filologije, istorije umetnosti, književnosti, numizmatike, epigrafike, folklora, religije, mitologije.
Kada je o rimskoj kulturi, numizmatici i antičkim kultovima na tlu današnje Srbije reč, ali i mnogo čemu drugom, prof. A. Jovanović je neuporedivi autoritet. To je već jedan „legendarni moment u njegovom liku “ ( M. Vujović ) o kome rečito govore monografije: Rimski nakit u Dardaniji (1987), Rimske nekropole na tlu Jugoslavije (1984), Tlo Srbije zavičaj rimskih careva (2006), studija o rimskim gradovima (u rukopisu), „ marginalije “ i „ usputnice “ u Ogledima iz antičkog kulta i ikonografije (2007), brojni radovi u zbornicima i časopisima, odigitrijski inspirativni za sve koji žele da nastave njegovim putem.
- Srbija kao zavičaj rimskih careva i rimski gradovi na tlu Srbije su poznate istorijske teme koje sam ja samo objedinio na jedan arheološki način. Blisko mi je zajedništvo arheologije i istorije koju je negovao Nikola Vulić (arheologiju je shvatao kao „ posestrimu istorije“) a sledio Garašanin, kaže.



U uvodu knjige o rimskim carevima Jovanović piše da iza jednog prozaičnog kriterijuma (zavičajnog porekla) „stoji pokušaj da se spozna nedreći genius loci (genius loci) ovoga tla, baštinika svekolikog sećanja“ (2006:23), na kome je ugledao svet i Konstantin Veliki, „pohodnik Božjeg znaka“, „namirnik i razmeđivač istorije“ (249).
Tlo Srbije - zavičaj rimskih careva (izdanje na srpskom i engleskom), predmet istoimenog kursa studentima arheologije na Filozofskom fakuletetu Univerziteta u Beogradu, kruna je Jovanovićeve naučne i nastavničke karijere. Jovanović nema velikih senzacionalnih otkrića, kao što ih je imao profesor Srejović, ali svaki njegov rad, pa i beleška samo, senzacija je za sebe. Svaka napomena uz oglede o rimskim podanicima koji su se odenuli „u carski grimiz i purpur“, prebogata je faktima o njihovoj vladavini i odnosu prema zavičaju kome su se „na jedan antejski način vraćali“ da tu nađu „večiti smiraj i uspomenu“. Višeslojna semiotika novca koji su kovali opsesivna je za svakog znalca antičke numizmatike. Iz obilja znanja kojim raspolaže profesor Jovanović još mnogo takvih knjiga mogu da se iznedre. A svaka njegova knjiga, pisana lepim, metaforičnim, svežim beogradskim stilom, kakvim su pisali M. Kašanin i Svetozar Radojčić, Medaković i Srejović, čita se i kao naučno štivo i kao lepa književnost.

„Planeta” broj 31, novembar/decembar 2008.

 

Matica srpska

Košnica srpske kulture


U Matici srpskoj ma gde ona bivala: u Tekelijanumu ili Platoneumu, Kosorovićevoj ili Farnbahovoj kući, u svom domu u Glavnoj ulici ili u zadužbinskom zdanju Marije Trandafil, kao u košnici, svako je imao svoju ulogu: predsednik, potpredsednici, sekretar (uvek su birani iz reda najuglednijih pojedinaca), dobrotvori i bogati građani (materijalno je podržavali), intelektualci - prinose stručnim znanjem i kreativnošću. Danas je u Matičine projekte od kapitalnog značaja za srpsku kulturu uključeno oko 2000 saradnika. „Matica je vrlo živa i dinamična ustanova, kao da iza sebe nema 186 godina. Ili baš ta duga tradicija hrani i održava tu njenu vitalnu energiju“, kaže na kraju mandata predsednik (Čedomir) Popov.

„Planeta” broj 31, novembar/decembar 2008.


Zaboravljeni Tekelija

-Sava Tekelija je izuzetna ličnost u srpskoj istoriji, ali se o tome ne govori, kaže dr Dušan Nikolić (tada sekretar MS). U Dnevniku on piše da Dositej treba da ide u Srbiju preko Istre i izvidi kako oni mogu da pomognu. Prošle godine smo obeležili dvestogodišnjicu Dositejeve smrti i zaboravili ko je Dositeju rekao šta treba da uradi. Tekelija mu je verovatno dao novac za tu misiju. Takođe je zapisano i da je Karađorđu poslao „Božu Grujića da pomogne oko pravnih stvari“. Sava se bavio pitanjem postojanja država i stvaranju srpske države imao je jednu od ključnih uloga.

„Planeta“ број 50, mart/april 2012.

 

 

 

Akademik Miljenko Perić, redovni profesor Fakulteta za fizičku hemiju Univerziteta u Beogradu

Netačni računi (bez)vrednih molekula

Akademik Miljenko Perić (1949), redovni profesor Fakulteta za fizičku hemiju (Kvantna hemija i molekulske strukture, Spektri i strukture), najmlađa je zvezda u sazvežđu znamenitih fizikomičara Beogradskog univerziteta. Taj skup čine njegovi slavni prethodnici: Miloje Stojiljković, utemeljivač fizičkohemijskih studija [samo šesnaest godina pošto  je fizička hemija ozvaničena kao nova nauka  (Zeitschrift für Physikalische Chemie, Leipzig, 1887)], Pavle Savić, Slobodan Ristić,  Slobodanka Veljković, Milenko Šušić, Slobodan Ribnikar, ali i  profesori  Tehnološkog  fakulteta (N. Pušin, P. Tutundžić, A. Despić, M. Ristić).  Većina su bili članovi  Srpske akademije, Pavle Savić i Aleksandar Despić i njeni čelnici. Miljenko Perić je prvi kvantni hemičar kome je SANU otvorila svoja vrata.
U najvišu naučnu ustanovu prof. Perić je ušao kao svetski autoritet u ab initio istraživanjima strukture i spektra molekula, naučnik sa liste najcitiranijih hemičara i jedan od najistaknutijih nastavnika na Univerzitetu u Beogradu. Kao najmlađi diplomac, magistar i doktor fizičke hemije. I nikako na poslednjem mestu, kao intelektualac najdublje radoznalosti, velike erudicije i tananog razumevanja nauke i umetnosti. U tom smislu 
vredan je, npr., pomena ovaj  njegov lični sud, ne samo o jednom antičkom istoriografu i prevodu njegovog dela na srpski: “Kada pročitate Tacita  književnici dvadesetog veka u koje ne ubrajam Mana (bliži mi je kraju devetnaestog),  Markes, Borhes, ne volim Kuelja i slične pisce, pa i dela koja su na mene ostavila uverljiv utisak (Kunderina Šala, Bog malih stvari Arundati Roj)”, veli prof. Perić, “dobijaju sasvim drugačiju dimenziju. Prevod  Anala Ljiljane Crepajac je izvanredan, a ona nije akademik. Kada ga uporedite sa nemačkim lako se čita, nemački je gotovo nemoguće. Poklopili su se veliki pisac i veliki prevodilac. Anali su najbolja knjiga koja je ikada napisana.”

Danas na pitanje odakle je, odgovara: iz Goražda ili Bona.
“To su dva grada za koja me sećanja najviše vežu”, veli. “Zenica je bila mali grad, Goražde veliko selo. Sve je u njemu  bilo rustikalnije, primitivnije, moji drugovi iz razreda dolazili su u školu u gumenim opancima. Nije imao sportsku dvoranu, diskoteke, nije bilo televizije, ali je bilo popularno čitati Tolstoja i Dostojevskog, Igoa, Karla Maja. Morao sam da znam tri stvari – da igram fudbal i šah (majstorski kandidat), da plivam.”
U očevoj rodbini nije bilo učenih ljudi ali jeste iseljenika (Argentina, Novi Zeland), u majčinoj jeste. Jedan Miljenkov ujak je bio profesor Pravnog fakulteta, drugi građevinski inženjer, bliski majčin rođak je doktorirao na Šekspiru u Engleskoj. Odluka da studira fizičku hemiju na PMF u Beogradu, ne samo da nije bila pogrešna, nego se ispostavilo, kaže, “da takve odluke ne mogu biti pogrešne”. Ideja profesora Slobodanke Veljković i Damjane Vukanović da mladom asistentu, sa tek navršenih dvadeset i dve, povere prvi teorijski predmet na Institutu - Molekulske strukture i hemijska veza  (danas Kvantna hemija i molekulske strukture) pokazala se takođe dalekovidom. Perićev naučni talenat je u ovoj oblasti našao svoju najdublju inspiraciju i dosegao najviši vrhove.
...Slavu je stekao primenom kvantnomehaničkog ab initio postupka u proučavanju strukture i spektra molekula, kojim se računi izvode bez ikakvih apriornih pretpostaviki o sistemu i bez ikakvih aproksimacija, sa visokom tačnošću koja omogućava pouzdanu interpretaciju i predviđanje eksperimentalnih rezultata. Posebno proučavanjem pobuđenih elektronskih stanja molekula (valentno-ridbergovska sprega), vibraciono-elektronske (vibronske) sprege (“Rener-Telerov efekat”) i relativističkih efekata (spin-orbitna i magnetna hiperfina sprega). U istraživanjima vibronske sprege i relativističkih efekata M. Perić je  trenutno u prvih deset od top 30 autora.

 

“Planeta” broj 45, mart/april 2011.

 

Akademik Predrag Piper, slavista, Filološki fakultet, Beograd

Akademik Predrag Piper, slavista, Filološki fakultet, Beograd


Slovenska teolingvistika je jedna od relativno novijih disciplina savremene lingvističke slavistike, čijem razvoju su i srpski lingvisi dali lep doprinos. Njen osnovni predmet su načela i lingvokulturološke specifičnosti komuniciranja u sferi sakralnog. Dugo je na periferiji ili čak istraivačkog horizonta lingvistike bila činjenica da su ljudi u osnovi verujuća bića (što jedni razvijaju, a drugi potiskuju u sebi i drugima) i da čovekova verujuća suština moe imati izuzetno raznolike slovesne oblike u različitim čestim ili čak svakodnevnim komunikativnim funkcijama.
Druga relativno novija disciplina, koju bih izdvojio zbog njene aktuelnosti i dinamičnog razvoja poslednjih decenija u okviru lingvističke slavistike, jeste ekološka lingvistika (ili ekolingvistika). U središtu njenog predmeta su odnosi između velikih i malih jezika, razvoj jezika u nepovoljnom lingvističkom okruenju, ugroenost malih jezika koji su s tim u vezi. O tome pišem u knjizi Srpski između velikih i malih jezika (treće, dopunjeno izdanje 2010).
(...)Poslednjih godina najviše sam radio, u koautorstvu sa akademikom Ivanom Klajnom, na Normativnoj gramatici srpskog jezika, koja je ovog proleća predata u štampu...
Nezahvalno je, a i jednostarno, izdvajati jedno u svom radu kao najvanije, ali ako je to ovde neophodno, izdvojio bih, kao najznačajnije u oblasti teorijske lingvistike, teoriju semantičkih lokalizacija, koju razvijam, s prekidima, od kraja sedamdesetih, a koja je najpotpuniji izraz dobila u mojoj knjizi Jezik i prostor (1998, 2001), a pojedine njene aspekte izložio sam i u više drugih radova, npr. Linguage in space and space in linguage (1988)..., a razvijana je i primenjivana i u radovima drugih lingvista.

 

“Planeta” broj 59, septembar/oktobar 2013.

Dvesta godina od rođenja Josifa Pančića

Služba zemlji i nauci


Belićeve su reči da su Vuk i Daničić, pored tolikih darova srpskom narodu, dali i jedan koji „ne zaostaje iza ostalih“ - poslali su u Srbiju, još neispitanu jestastvenički, Josifa Pančića. Pančić jeste bio dar Srbiji, ali je i Srbija ovom „retkom čoveku“ bila dar s neba, koji se daje samo izabranima.
Dočekan u srpskoj prestonici s podozrenjem, zbog Vukovih loših odnosa sa zvaničnicima, on je vrlo brzo stekao poverenje vlasti. Kao lekar i doktor botanike, svestranog znanja i velike radne energije Pančić je u maloj kneževini, u kojoj se na Kalemegdanu još vijorila turska zastava, našao obećanu zemlju za sve svoje talente, zemlju kojoj će posvećeno služiti do zemnog kraja, i na samrtničkoj postelji (pismo Srpskoj kraljevskoj akademiji).
... U prirodnim naukama u svemu je gotovo bio prvi: osnivač, začetnik, preteča. Na Liceju i Velikoj školi je predavao jestatsvenicu, agronomiju, geologiju, mineralogiju, fizičku geografiju. Osnovao je prvi jestastvenički kabinet, prve zbirke minerala, prvi herbar i prvu botaničku baštu i za svoje predmete sam pisao udžbenike...I kao pionir u istraživanju flore i faune, ne samo srpskih zemalja, već i središnjeg Balkana „morao je da radi sve sam i sve od samog početka“ (J. Belić).
Na putovanja po Srbiji, tu putujuću školu patriotizma, Panćić je vodio i svoje učenike. Proučavao je biljke i životinje, stene i minerale, rude i istorijske starine, a uvek naročitu pažnju obraćao jeziku kojim narod govori i kako imenuje živi svet . Upoznao je i proučio svaki njen kutak. Flora Srbije i njen Dodatak , kako je već primećeno, dovoljno je „monumetalno delo“ da “njegova slava nikad ne potamni“.

„Planeta“ broj 62, mart/april 2014.

150 godina od rođenja Jovana Cvijića

Cvijićevi apostol

Od početka svog nastavničkog i naučnog rada na Velikoj školi, 1893, Cvijić se trudio da u svojoj nauci, u svim njenim granama, stvori visokoškolovane kadrove. Najpre ih je dovodio kao asistente u Geografski zavod, a potom slao na specijalizaciju u inostranstvo. Ponosio se time što je oko sebe okupljao darovite naučne istraživače. Ali, sa kadrovima nije imao mnogo sreće. Neki njegovi dobri saradnici, pa i oni najdarovitiji, rano su umrli, drugi su izginuli u ratovima 1912-1918.
- Kad sam bio njegov đak, Cvijić mi je s tugom pričao o tome kako je nekad imao 12 dobrih naučnika, saradnika, i da je od toga malo ostalo - piše Vasa Čubrilović. Potvrdio mu je to, dugo posle Cvijićeve smrti, njegov kartograf Antonije Lazić i pri tome nabrojao svih dvanaest saradnika koji su do 1920. ili umrli ili poginuli.
Mi danas ne znamo ko su bili Cvijićevi apostoli. Vojislav Simonović je bio asistent u Zavodu pre Erdeljanovića, ali je veoma mlad umro. Milorad Vasović je doneo ovaj spisak Cvijićevih prvih učenika: Mihailo Bogićević, Sima Milojević na geomorfologiji, J. Erdeljanović, Svetozar Tomić, Radimir Ilić, Todor Radivojević, Mihailo Dragić, Borivoje Drobnjaković, Petar Šobajić i Špiro Soldo. Erdeljanović i Drobnjaković su se potom opredelili za etnologiju, Dragutin Deroko i Radoje Dedinac za kartografiju, A. Lazić za kartografsku ilustraciju. Izostavljeni su Borivoje Ž. Milojević, Vojislav Radovanović i Jefto Dedijer, a nema ni rano preminulog Pretra Jankovića i Riste Nikolića.

Spomenik Ota Loga

Spomenik Jovanu Cvijiću u Beogradu nalazi se na Studentskom trgu, između dva velika srpska putnika - Dositeja Obradovića i Josifa Pančića, rad sjajnog vajara Ota Loga. „Izborom ovog počasnog mesta dobijeno je izuzetno trojstvo ličnosti koje, svaka u svom vremenu, obeležavaju sasvim određene stanice i raskrsnice našeg duhovnog sazrevanja“, zabeležene su reči Dejana Medakovića na otkrivanju spomenika.
Cvijić je na spomeniku prikazan „kao neumorni putnik, kao planinar koji je za trenutak zastao na nekom tek osvojenom visu. Umetnik je zabeležio njegov orlovski pogled po obzorju, pred kojim su se otvarale i iščezavale mnoge zavičajne zagonetke, a rasprostirala, kao po dlanu, sudbina našeg naroda“.
Izgovorio je tada akademik Medaković i da Cvijićev odnos prema Evropi „nije bio kolebljiv ili snishodljiv. Kao malo ko Cvijić je tačno znao koje smo mesto stekli u razvoju evropskog duha, opominjao je šta nam valja činiti da ga zadržimo ili čak unapredimo“.

Je li bilo cenzure Psihičkih tipova?

Poznato je da srpsko izdanje druge knjige Balkanskog poluostrva, o psihičkim tipovima Južnih Slovena, Cvijić nije stigao da priredi za štampu. Učinili su to na zahtev Cvijićeve supruge njegovi učenici Jovan Erdeljanović i Borivoje Drobnjaković. Drobnjaković je preveo francuski tekst a Erdeljanović redigovao prevod. Knjiga je izašla u Zagrebu 1931.
U pismu Ljubici Cvijić, iz Dobrote, kod Kotora, 21. VIII 1931, Erdeljanović piše:
„Meni je štamparija javila da je cenzura u 16. tabaku izostavila nekoliko stavova i da Vaša intervencija po ovoj stvari nije uspela.
Kako mi je žao, što su na ovaj način misli g. Cvijića znatno okrnjene i što će to tako u srpskom izdanju morati da ostane možda zauvek“.
U sledećem pasusu, Erdeljanović javlja gospođi Cvijić da je on, „prema označenju cenzure udesio, kako treba u 16. tabaku da se složi“, pa joj šalje da ona to najpre vidi i moli da zatim sve revizije uputi štampariji „Privrednik“ (Arhiv SANU 14.460-VII-a-63).
U predgovoru ovom izdanju Erdeljanović ništa ne kaže o voljom cenzure izostavljenim stavovima. Znači li to da i danas preštampavamo cenzurisano izdanje? I da ne znamo šta je iz autentičnog rukopisa izbačeno?

 

„Planeta“ broj 70, septembar/oktobar 2015.

Brodogradnja

Decenije iskušenja i uspona

Druga polovina 20. veka se smatra zlatnim periodom brodogradnje u Srbiji, koji je obeležila jaka brodograđevna industrija, čija je proizvodnja obilovala kvalitetom i kvantitetom najrazličitijih brodova. Sve ove brodove su projektovali i izgradli svršeni studenti i profesori Katedre za brodogradnju Mašinskog fakulteta u Beogradu. Od 1948. godine do danas Katedra je iznedrila više od 400 diplomiranih inženjera brodogradnje. Svojom stručnošću i entuzijazmom ostavili su izuzetan trag u brodograđevnoj industriji Jugoslavije i Srbije. I danas to čine, sticajem raznih okolnosti, rasuti po svetu, od Tasmanije do Kanade, od Meksika do Kine.
Devedesete godine prošlog veka su donele teška vremena za srpsku brodogradnju. Posle 2000. godine počinje privatizacija svih domaćih preduzeća, koja nije zaobišla ni nekad veoma uspešna srpska brodogradilišta. U ovom procesu neka su prošla bolje, a neka lošije tako da danas, od nekada 11 rečnih brodogradilišta, rade 2 koja su potpuno operativna - druga su u stečaju.

U tako nepovoljnim uslovima, bez velike gradnje brodova, Katedra za brodogradnju se još više okrenula svom najkvalitetnijem „proizvodu“, svojim studentima, budućim inženjerima brodogradnje. Industrija brodogradnje je globalna industrija i mora se ići u korak sa vremenom. Svi kursevi studijskog programa su osavremenjeni i obrađuju najaktuelnije probleme brodogradnje, ne zenemarujući pri tome tradiciju škole koja je građena decenijama.

(“Planeta”, broj 74, jul/avgust 2016.)

Neutrini i vasiona

Detektori u potrazi za sićušnim česticama

Sve se moglo drugačije dogoditi. Kada je materija prvobitno formirala vasionu, u skladu sa postojećom teorijama, trebalo je da je prati jednaka količina antimaterije, zaključak je koji je izgleda pogrešan. Jer, kada bi bio ispravan, nas uopšte ne bi bilo. Najnoviji rezultati nekoliko eksperimenata osmišljenih da bi se proučavalo ponašanje neutrina, čestica koje jedva da imaju interakcije s ostatkom vasione, možda će doprineti tome da počnemo da shvatamo zašto je tako.
Neutrini i njihov par u antimateriji, antineutrini, postoje u tri vrste: elektron, muon i tau. Nekoliko eksperimenata je pokazalo da neutrini mogu spontano da prelaze iz jedne vrste u drugu, što je pojava poznata kao osciliranje. T2K eksperiment, koji se realizuje u Japanu, posmatra te oscilacije dok se neutrini kreću između J-PARC  akceleratora u mestu Tokai i detektora neutrina u Kamioki,  udaljenog 295 km. Pušten je u rad februara 2010, ali je zbog snažnog zemljotresa koji je pogodio Japan 2011, nekoliko godina biti zatvoren.

Godine 2013. tamošnji istraživački tim objavio je da su 28 muon-neutrina, koji su krenuli iz polazne tačke J-PARC, postali elektron-neutrini do trenutka kada su stigli do Super-Kamiokande detektora. Bila je to prva potvrda da se metamorfoza zaista dešava.
Zatim je obavljen eksperiment sa muon-antineutrinima da bi se utvrdilo da li postoji razlika u načinu osciliranja običnih čestica i njihovih antimaterijskih  parova. Po koncepciji poznatoj kao CP simetrija naboja, te stope osciliranja bi trebalo da su jednake.

„Planeta“ 75, septembar/oktobar 2016.

 

CERN

Naše komponente u LHC

ATLAS eksperiment u CERN-u ima svoje saradnike u 37 zemalja. Kao i CMS eksperiment, u kome su takođe učestvovali srpski naučnici. Svaki učesnik dao je sopstveni unutrašnji doprinos (inkind contribution). I to hardverski, i snosio troškove učešća - mi smo dobili zadatak 2003. godine da uradimo dva diska od nerđajućeg čelika, dimenzija 9 m u prečniku, debljine cm, teških oko sto tona svaki. Za taj posao angažovani su stručnjaci Kompanije „Lola“ u Železniku, u saradanji sa timom naučnika iz Instituta za fiziku. Ta dva točka transportovao je konovoj od osam duplih kamiona, preko Italije i Švajcarske, do Ženeve. Rukovodstvo CERN-a bilo je zadovoljno besprekorno obavljenim poslom.

Slučaj je hteo da naš disk, sa logom Instituta za fiziku, bude psolednja komponenta ugrađena u ATLAS detektor...

“Planeta“ broj 53, septembar/okotobar 2012.

HAARP

Antene od jonosfere


Centralno postrojenje projekta HAARP nalazi se u mestu Gejkon, na Aljasci. U fizičkom pogledu, sastoji se od velikog antenskog sitema... Sistem zaista počiva na zamislima Nikole Tesle koji je smatrao da se može realizovati prenos energije bežičnim putem (...)
Profesor dr Bogdan Maglić, sa Univerziteta u Koloradu, na predavanju održanom 23. januara 1998. u Beogradu u Galeriji nauke i tehnike SANU, govorio je o projektu HAARP u vezi sa temom „Nove Tesline tehnologije – kontrola jonosfere“. Njegovo izlaganje je dobilo na značaju kada je strateg i fizičar Dejvid Pit, kanadski savetnik za razvoj nauke, u knjizi U traganju za Nikolom Teslom istakao koliko je važno da se istraži Teslin udeo u oblasti istraživanja niskofrekventnih elektromagnetnih zračenja.

„Da bi se shvatila opasnost od navedenog projekta, trebalo bi da se podsetimo na opseg frekvencija u okviru kojeg se može uticati na mozak i izazvati promene njegovih različitih mentalnih stanja. Naime, na mozak aktivno utiču sva zračenja u opsegu od 1 do 50 herca. Beta talasi (13-30 Hz) utiču na tzv. beta stanja mozga, odnosno normalno dnevno budno stanje; alfa talasi (8-12 Hz) na stanje spokoja i potpune relaksacije; teta talasi (4-7 Hz) na stanje pospanosti (dremeža) i delta talasi (1-3 Hz) utiču na mozak u stanju dubokog sna“.

“Planeta” broj 54, novembar/decembar 2012.

 

Akademik Milan Damnjanović, nanofizika, Fizički fakultet, Beograd

Simetrija kvazi jednodimenzionalnih sistema

Simetrija, zajedno sa njenim narušenjem, leži u pozadini svih fizičkih zakona, otkrivajući i dajući superstrukturačističku osnovu same prirode. Očitavanje ove veze je često komplikovano, ali uvek dovodi do proboja u razumevanju pojava i objedinjavanja razumevanja naizgled raznorodnih pojava, čime se smiterija nameće kao sveopšta suština postojanja i promena (...) Verujem da u ovom specifičnom, delom metodološkom aspektu istraživanja, spadamo u vodeće svetske grupe. Pre tri godine je je revijalni prikaz simetrije nanontuba, a to je tema koju smo mi uveli i razvili, objavila najvažnija svetska grupa sa Masačusteskog instituta za tehnologiju. Sam pristup je povezan i sa matematičkom teorijom grupa pa, ako treba da izdvojim glavnu publikaciju, rekao bih da je to monografija Linisjke grupe (Line Group in Physics, Springer, Berlin 2010), koja sumira naše rezultate iz protekle dve decenije,fokusirajući ih na fiziku nanotuba.

“Planeta” broj 55, jul/avgust 2013.

Arhitektura

Preokret ka prirodi

Firma Maison Edouard François projektovala je „M6B2 Tower of Biodiversity“ kako bi pokazala da visokospratnice mogu da se koriste za stvaranje ekoloških gradova sa puno biljnog i životinjskog sveta. Koristeći se izuzećem ograničenja visine od 37 m u Parizu, tim građevinara je stvorio 50 m visoku zgradu iznad svojih suseda u „River Gauche“, na južnoj obali reke Sene. Nadovezujući se na prethodna istraživanja vezana za korišćenje biljaka u arhitekturi, tim je za 16-spratnu kulu stvorio fasadu sa dvostrukim slojem. Spoljašnji sloj je napravljen od mreže nerđajućeg čelika koja deluje kao okvir po kojem biljke mogu da se penju. Zbog rešetkaste ograde biljke su izložene vetru koji, kada duva, njihovo seme širi po gradu. Unutrašnja fasada je prekrivena recikliranim zelenim titanijumskim panelima koji sijaju kada udari sunce tako da kula postaje svetionik. Spoljna zelena boja treba da podseća na mahovinu. „Njegova titanijumska obloga generiše talasasti izgled koji mu daju suptilan, fluktuirajući karakter", objasnili su iz firme. „Kula je stoga ne samo sredstvo za razvoj okoline već i sredstvo za širi razvoj, a i pariskom pejzažu daje zeleniji izgled."Mreža se proteže i preko krova zgrade i pokriva vrt koji se nalazi na vrhu. Balkoni između dve fasade su oko cele zgrade kako bi se stvorio zakrivljeni okvir.

Betonski stubovi podržavaju konstrukciju i podižu je da bi se stvorio duplo viši ulaz. Okružena je staklom koje omogućava dosta prirodnog svetla, a ugaoni plavi panel montiran na plafon odražava unutrašnjost. Kula je deo kompleksa koji čine tri manje stambene zgrade, rasadnik i prodajni centar, sa javnim vrtom između. Oni su obloženi tamnom metalnom fasadom, uključujući panele i zaobljene šindre i imaju krovne bašte. „Ovi manji objekti su jednostavniji i imaju metalne fasade od cinka i aluminijuma", rekle su arhitekte. „Oni su smešteni u uglovima bloka, omogućavajući pešacima da hodaju kroz miran, zaštićen vrt ispunjen niskim rastinjem, kao van grada." Puzavice su u okviru prvog dela strategije projekta koji se odnosi na životnu sredinu. A u planu je i da se u narednih 20 godina uvedu i četinari i hrastovi.

“Planeta” broj 76, januar/februar 2017.

Opservatorija

Kuća na zvezdanom putu

Astronomska opservatorija u Beogradu navršila je 7. aprila (26. marta po starom kalendaru) 125 godina postojanja, rada i razvoja. Reč je o jednoj od najstarijih i najuglednijih naučnih ustanova ne samo u Srbiji već i u čitavoj jugoistočnoj Evropi (...)  U Galeriji nauke i tehnike SANU tim povodom priređena je izložba pod simboličnim nazivom „Kuća na zvezdanom putu“ (autori: mr Vojislava Protić-Benišek sa grupom saradnika)... taj svetao istorijski put (...) nisu obeležili samo napori naših astronoma da prate aktuelna svetska kretanja u ovoj oblasti nego i prekidi u radu i razaranja u dva svetska rata.

„Planeta“ broj 52, jul/avgust 2012.

Biologija

Biljke kao rezervoari

Svima dobro poznata i popularna predstava o pustinji jeste: spržena divljina sa visokim peščanim dinama, bez ikakvog znaka života. Međutim, pustinje mogu biti i veoma hladne, sa različitim podlogama - peskovitim, kamenitim, šljunkovitim, glinovitim, slanim itd. Većina poseduje raznovrstan živi svet. One prekrivaju čak petinu kopnenog dela Zemlje. To su relativno siromašni i neproduktivni predeli sa manje od 25 cm padavina godišnje i zbog toga su uslovi života u njima veoma restriktivni. Nedostatak vegetacije izlaže nezaštićenu površinu tla procesima denudacije (ogoljivanja).
Nepovoljni uslovi u pustinjama svode se na nedostatak vode ili na veoma otežano snabdevanje vodom. U prvom slučaju, postoji prava, fizička suša, u oblastima sa minimalnim količinama padavina. To su suve. U drugom slučaju, fizička suša ne postoji, pošto je zemljište vlažno, ali je usled vrlo niskih temperatura rad korenovog sistema biljaka otežan, te vladaju uslovi fiziološke suše. To su hladne pustinje. Za hladne pustinje važno je istaći da razređenost biljnog pokrivača nije uslovljena samo fiziološkom sušom već čitavim kompleksom nepovoljnih uslova, od kojih su na prvom mestu veoma kratak vegetacioni period i vrlo niske temperature tokom čitave godine, kao i mala ukupna godišnja suma temperature.

Za pustinjsku vegetaciju karakteristična je veća ili manja proređenost biljnog pokrivača, tako da u suštini predstavlja vegetaciju otvorenog tipa: biljke su među sobom udaljene pa je površina podloge njima samo delimično pokrivena. U krajnjem slučaju, u pustinjama vegetacija može da potpuno odsustvuje. U pustinjama je onemogućen opstanak šuma, tako da se pustinjska vegetacija karakteriše samo žbunastim i zeljastim biljkama.
Na pokretnom supstratu, kakav je npr. živi pesak, razvija se vegetacija pustinjskog tipa. Na kamenitoj i stenovitoj podlozi biljke se isto tako razvijaju proređeno, samo u pukotinama stena i između kamenja - a mahovine i lišajevi i neposredno na golom kamenu, ako opšte klimatske prilike tu mogu biti povoljne.
Razređenost biljnog pokrivača mogu, osim suše, izazvati i drugi faktori. Tako postoje slane pustinje, na veoma zaslanjenoj podlozi (morske obale, isušeni morski baseni, slatine itd).

“Planeta” broj 80, septembar/oktobar 2017.

Obnovljivi izvori

Šporet na vetar

Da li je danas moguće ostvariti stopostotno učešće OIE na globalnom nivou, tj. prestati sa koriscenjem fosilnih energenata ? Najkraći odgovor mogao bi da bude:  da. Sledece pitanje moglo bi da bude: kako i pod kojim uslovima ? Pod uslovima da se više vidova OIE (hidro i solarna energija, energija vetra, bioenergija, geotermalna energija i toplotne pumpe) objedine i koriste zajedno gde god da je to moguce. Na primer, hidroenergija, energija vetra i solarna energija mogle bi da budu zastupljene zajedno u severnim krajevima, a energija vetra više u južnim krajevima sveta.   
Prema podacima iz 2016. trenutno u svetu OIE učestvuju u globalnim energetskim potrebama sa 19,2%, a u proizvodnji električne energije sa 23,7%. Ukupne  investicije iznose oko 300 milijardi dolara na godišnjem nivou, sa tendencijom daljeg rasta. Na nacionalnom nivou, zasad 30 država pokrivaju svoje energetske potrebe iz OIE sa 20% . Island i Norveška već većinski pokrivaju svoje energetske potrebe iz OIE, a Danska sa 42%, pretežno iz vetro-parkova.

Prelazak sa fosilnih energenata (ugalj, nafta, gas) na OIE nije ni lak ni jednostavan. Industrija i ostale privredne grane koje su zasnovane i koje su se čitavo stoleće razcvijale na fosilnim energentima sada treba da se prestroje na nove energente koji su dosta neravnomerni i intermitentni (sunčevi zraci postoje samo danju a vetar je često nepredvidiv). Tu je i pitanje finansija: cena proizvedenog kWh iz OIE je još uvek viša od cene kWh proizvedenog iz fosilnih energenata. Tek 2030. očekuje se da će se cene izjednačiti.
Procenjuje se da su, za prelazak na OIE, potrebna godišnja ulaganja veća od 1000 milijardi dolara! Potrebno je sprovesti niz mera da bi prenosna i distributivna mreža prihvatila ovaj novi i dosta nepouzdan izvor energije.  

“Planeta” broj 77, mart/april 2017.

Ihtiologija

Život ispod leda

Kako je životinjama zimi, ispod debele kore leda na površinama reke, jezera i mora? Pojam termokline označava tanki sloj vode u kojem se temperatura mnogo brže menja sa dubinom nego u slojevima iznad ili ispod termokline. Tokom leta, sloj termokline se nalazi dublje nego zimi, kada je taj sloj gotovo ispod površine leda i kada je voda najgušća pri temperaturi od 4 °C, što omogućava da toplija voda potone na dno, a najhladnija ostane neposredno ispod leda.
Voda se smrzavanjem i prelaskom iz tekućeg u čvrsto stanje širi i stoga bi, da se ponaša kao i većina ostalih supstanci, potonula na dno jezera pa bi jezero tokom zime bilo smrznuto od dna do površine, a to bi bilo pogubno za život u vodi. Međutim, led se ponaša drugačije - prelaskom u čvrsto stanje i širenjem, postaje manje gust od vode i stoga pluta na površini.

Led koji nastaje hlađenjem vode na površini stvara zaštitni sloj između vode i hladnog vazduha iznad površine, pa vodu ispod leda održava toplijom od vazduha. Sloj snega na ledu može samo poboljšati izolaciju i dodatno usporiti stvaranje leda. Iako slojevi snega i leda imaju ulogu toplotnog izolatora, oni znatno smanjuju količinu svetla koja dolazi do vode, a time i količinu fitoplanktona, što u kombinaciji s niskom temperaturom gotovo potpuno zaustavlja procese fotosinteze, a time i stvaranje hrane i kiseonika u vodi. Sreća okolnost je da hladnija voda zadržava više kiseonika tako da specifična hemija vode zaista ide na ruku živom svetu ispod leda.

“Planeta” broj 82, januar/februar 2018.

Fizika

Traganje za jednačinom prirode

Ako je opis dosadašnjeg razvoja vasione tačan, čemu fizičari sada teže? Kažu da u prirodi vladaju jednostavni zakoni, ali eksperimenti to gledište još nisu sasvim potvrdili. Sve čestice su sveli na tri familije, ali im se ne dopadaju četiri osnovne sile koje ih međusobno drže?
-Fizičari nastoje da nađu jednu interakciju koja pokriva sve četiri. Standardni model je predvideo tu mogućnost. Fizičari hoće da dođu do jedne teorije o svemu što postoji oko nas i da se ona izrazi u jednoj jedinoj jednačini.
(...)
Idemo u tom pravcu i vidimo da nismo pogrešili jer, što dublje silazimo u suštinu materije, uviđamo da to jeste put do jedinstvene jednačine i da se svi više približavamo istini koju težimo da otkrijemo. Sada kao arheolozi skidamo sloj po sloj. Cilj koji se zove ujedinjenje interakcija prosto pretpostavlja zaključak da je postojala jedna sila i navedene čestice.

“Planeta” broj 53, septembar/okotobar 2012.

 

Prof. Jasmina Vujić, Department of Nuclear Engineering, University of California at Berecley, USA

Održivost nukelarnih sistema četvrte generacije

-Skladištenje i prerada istrošenog radioaktivnog goriva jeste veliki problem, ali se i tu dosta meša politika. Prerada istrošenog nuklearnog goriva omogućava izdvajanje uranijuma-235 i plutonijuma-239, koji onda mogu da se iksoriste za nuklearne bombe. Naravno, sile „nuklearnog kluba“ ne žele da se poznavanje ove tehnologije širi nekontrolisano. Istrošeno nuklearno gorovio je izuzetno dragoceno i ja ga nikad ne bih nazvala „otpadom“. Kao što je prikazano na donjoj slici (na str. 19), jedan standardni gorvini element tipa PWR koji je sadržao oko 500 kg uranijuma pre ozračavanja u reaktoru, posle nekoliko godina provedenih u reaktorskom jezgru još uvek sadrži oko 475 do 480 kg uranijuma (94 do 96%), oko 5 kg plutonijuma – Pu (1%) i oko 15 do 20 kg fisionih proizvoda – FP, uključujući sekundarne aktinide – MA (oko 3 do 5%). To znači da je moguće reciklirati oko 96% istrošenog goriva. Preostalih 4% se može odložiti u podzemno skladište ili se može uraditi transmutacija dugoživećih fisionih prizvoda u brzim reraktorima, čime se njihova radiološka toksičnost znatno smanjuje.
Održivost nuklearnih sistema četvrte generacije odnosi se na njihovu sposobnost da podmire sve potrebe za energijom današnje, ali i budućih generacija, uz bolje korišćenje prirodnih resursa i zaštitu prirodne sredine. To uključuje zatvaranje gorivnog ciklusa, preradu i recikliranje istrošenog goriva i upotrebu 238U ili 232Th za proizvodnju novog nukelarnog goriva (breeding).
To takođe znači: korišćenje nuklearnih umesto elektrana na fosilna goriva, zamenu benzina i dizela u automobilskoj industriji jeftinim vodonikom koji bi se poroizvodio na nuklearnim leketranama, proizvodnju vode za piće od morske vode i korišćenje „toplotnog viška“ sa elektrana za zagrevanje ljudskih naselja. Smanjivanje količine i radioaktivnosti radioaktivnog gorva takođe znači i darstično smanjenje borja permanentnih podzemnih skladišta i pojeftinjenje odlaganja otpada.

Radi se i na većem korišćenju nuklearnih reaktora u komercijalnom prevozu preko okeana (više od 80% svetske trgovine obavlja se morskim putevima).
...Na Univerzitetu Berkli odavno radimo na razvoju modernih reaktora četvrte i pete generacije. ENHS, koji ste pomenuli, je veoma interesantan dizajn malog prevozivog reaktora, hlađenog tečnim olovom. Nema pokretnih delova i pumpi, sam proizvodi onoliko goriva koliko potroši – znači ne treba da se dodaje novo gorivo i može da proizvodi električnu energiju 30 i više godina bez zaustavljanja. Nažalost, u SAD ne postoji mogućnost a izgradnju bilo kakvog novog prototipa reaktora, zbog zžasno dugog i skupog perioda dobijanja dozvola i licenci. Radimo na nizu novih tipova reaktora – kao što su reaktori sa loptastim gorivom hlađeni fluoroidnim soliam, reaktori sa tečnim protočnim gorivom koje se kontinuirano reciklira i sl.
Bez mogućnosti da se izgrade prototipi ovih reaktora, što je danas jedino moguće u Rusiji i Kini, naši reaktori su i dalje samo reaktori na papiru.
-Srbija je trenutno na putu da uništi i ono malo dobrog što je imala – i u obrazovanju, i u nauci, i u zdravstvu, a posebn0o u energetici. Institut za nukelarne nauke „Vinča“ se sistematski uništava i pretvara u „zelenu Vinču“, odnosno cepa se na manje delove. Vrlo malo istraživanja u oblasti nukelarnih nauka se danas odvija u Institutu.
Srbija je, zahvaljujući neverovatnim dugogodišnjim greškama u odlukama vladajućih struktura, dovedena u zavisnost u svim oblastima, uključujući i proizvodnju hrane (poljoprivreda nam je danas na prosjačkom štapu), tako da je povratak u svetski vrh u oblasti nuklearnih tehnologija, gde je Institut „Vinča“ nekada bio, samo pusti san.

“Planeta”, broj 88, januar/februar 2019.

Paleontologija

Najstarija slika života Zemlje

Fosilni ostaci koji su nađeni na jugu Australije (Ediakara brda) poslužili su za izdvajanje posebnog geološkog perioda pod nazivom ediakara period. Fosili koji potiču iz ovog perioda poznati su kao ediakara fosili i predstavljaju najstarije kompleksne životne forme (metazoe) koje su živele na samom kraju prekambrijumske epohe, odnosno pre oko 575–542 miliona godina. Ovi organizmi pojavili su pre nego što se dogodila čuvena kambrijumska eksplozija i predstavljaju značajne podatke o ranoj evoluciji složeniih višećelijskih organizama.
Pored nalazaka iz Australije, fosili ediakara perioda za sada su poznati sa oko 40 lokaliteta širom sveta, a najbolje očuvani potiču iz istočne Kanade (Njufaundlend), južne Australije, Rusije (Belo more) i Namibije.
Ediakara brda se nalaze na jugu Australije, 600 km severno od grada Adelaida. Fosilonosne slojeve čija dužina iznosi 140 km otkrio je australijski geolog Sprig (Sprigg). Njihovo proučavanje je od izuzetnog značaja jer oni pripadaju najstarijem biotopu naseljenom živim svetom.

Fosilonosni slojevi ovog lokaliteta su raspoređeni u dva glavna nivoa, od kojih je svaki debeo po desetak metara, a izgrađeni su od finih peščara i glinaca. Starost nađenih fosila mogla je biti sa sigurnošću određena jer je prelaz i ka nižim ka višim slojevima postepen a slojevitost nije poremećena. U dolomitičnim krečnjacima, koji se nalaze iznad ovih slojeva, nađeni su fosili karakteristični za donji kambrijum ostalih delova sveta i ni po čemu ne liče na čudne organizme koji se nalaze u slojevima ispod njih. Na osnovu toga, starost Ediakara faune je pouzdano određena kao gornjoprekambrijska.

“Planeta” broj 80, septembar/oktobar 2017.

 

Dr Ljiljana Blagojević, vanredni profesor Arhitektonskog fakulteta, Beograd

Tumačenje srpskog modernizma

U mom pristupu naučnom istraživanju, arhitektura se istražuje kao složena disciplina koja spaja prakse i veštine umetnosti arhitektonskog projektovanja i teorije i znanja iz mnogih oblasti, u rasponu od egzaktnih nauka, te matematike, geometrije i filozofije do društvenih nauka uopšte. Savremeni pristupi naučnog istraživanja arhitekture u polju društveno-humanističkih nauka, pored uobičajenih razumevanja arhitekture kao umetnosti, odnosno tehnike, usmerili su moja istraživanja u poslednjih deset godina ka teoriji arhitekture i razumevanju složenosti odnosa arhitekture i društva. U tome, posebnu pažnju posvetila sam razvijanju metodološkog pristupa primenjene teorije i teorijskim interpretacijama savremene i moderne arhitekture.
Pošto sam pre tačno deset godina objavila naučnu monografiju o međuratnoj modernoj arhitekturi u Srbiji Modernism in Serbia: The Elusive Margins of Belgrade Architecture, 1919-1941 (Cambridge, Mass.; MIT Press in association with Harvard University Graduate School of Disign, 2003), započela sam istraživanja promenjenog odnosa arhitekture, kulture i društva u posleratnom periodu. Iz toga je kao rezultat proizašla istorijsko-teorijska interpretacija posleratnog modernizma u arhitekturi i urbanizmu istražena na primeru Novog beograda, objavljena kao naučna monografija Novi Beograd: osporeni modernizam (Beograd, 2007).
... Svojim najvećim prinosom nauci smatram uključivanje moderne arhitekture i urbanizma u Srbiji u međunarodni akademski diksurs, u oblasti istorije i teorije arhitekture i njena tumačenja u kontekstu savremene teorije.

“Planeta” broj 56, septembar/oktobar 2013.

Dr Marko Vojinović, viši naučni saradnik Instituta za fiziku,
Grupa za proučavanje gravitacije, čestica i polja

Kvantovanje na petljama

Marko Vojinović se tokom usavršavanja, dva puta po tri godine, na Grupi za matematičku fiziku Unverziteta u Lisabonu, opredelio za kvantnu gravitaciju na petljama, pravac koji je u poslednjih dvadeset godina doživeo veliku ekspanziju, u broju radova i u broju istraživača koji se njime bave, a kod nas do početka njegovog rada uopšte nije bio zastupljen. Na tom polju, kako je navedeno u referatu prilikom njegovog izbora u više zvanje, “dr Marko Vojinović se fokusirao na fundamentalni problem konstrukcije konzistentne kvantne teorije gravitacije, što je centralni i najvažniji problem moderne fundamentalne teorijske fizike visokih energija”.
-Kvantna gravitacija na petljama je, kaže, počela sa razvojem 1986. godine, nakon što se uočilo da u Aštekarovoj (Abhay Ashtekar) formulaciji Ajnštajnove teorije relativnosti mogu da se pronađu rešenja u formi Vilsonovih (Kenneth Wilson)  petlji. To je otvorilo put za pronalaženje čitave nove klase rešenja u obliku grafova, koji se dobijaju presecanjem većeg broja Vilsonovih petlji. Rezultujući objekti se zovu spinske mreže, i predstavljaju prirodnu strukturu za kvantovanje teorije. Prostor i vreme tada dobijaju ćelijsku strukturu (poput mehurova sapunice), koja je diktirana osobinama spinskih mreža.



Kvantna gravitacija na petljama je od svog početka do sada izrasla u veoma razvijen pristup proučavanju kvantne gravitacije i danas postoji nekoliko stotina istraživača širom sveta koji istražuju i unapređuju ovu teoriju.
Marko je svojim radovima dao veliki doprinos ovoj liniji istraživanja. Posebno su značajni njegovi radovi: Poincare 2-group and quantum gravityCategory Theory in Spincube Model of Quantum Gravity, izlaganje na međunarodnom simpozijumu  Fizika visokih energija, kosmologija i gravitacija u Kijevu, oba iz 2012, koji se bave kategorijskom generalizacijom spin-foam modela na tzv. spincube modele kvantne gravitacije. Ovim postupkom se efikasno rešava problem kombinovanja gravitacije sa ostalim interakcijama i fermionskom materijom, što je takođe prvi rezultat te vrste.
U spin-foam modelima koji su dosad izučavani u literaturi bilo je efektivno dokazano da fermionsku materiju nije nikako moguće uključiti u formalizam teorije, i ovo je bio veliki problem svih razmatranih spin-foam modela. Kategorijska generalizacija spin-foam modela na spincube modele na neočekivan ali elegantan način prevazilazi ovaj problem, i samim tim predstavlja mnogo bolju osnovu za izgradnju realistične teorije kvantne gravitacije.
-Drugi rad predstavlja prvu primenu spincube modela na problem kosmološke konstante i daje netrivijalan doprinos njegovom rešavanju. Istovremeno, spincube model otvara i mogućnost unifikacije gravitacije sa ostalim interakcijama, mogućnost koja je bila potpuno nedostižna u svim dosadašnjim modelima kvantne gravitacije.

“Planeta”broj 97, septemebar/oktobar 2020.

 

 



Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"

 

 

 

  back   top
» Pretraži SAJT  

powered by FreeFind

»  Korisno 
Bookmark This Page
E-mail This Page
Printer Versie
Print This Page
Site map

» Pratite nas  
Pratite nas na Facebook-u Pratite nas na Twitter - u Pratite nas na Instagram-u
»  Prijatelji Planete

» UZ 100 BR. „PLANETE”

» 10 GODINA PLANETE

free counters Flag Counter

6 digitalnih izdanja:
4,58 EUR/540,00 RSD
Uštedite čitajući digitalna izdanja 50%

Samo ovo izdanje:
1,22 EUR/144,00 RSD
Uštedite čitajući digitalno izdanje 20%

www.novinarnica.netfree counters

Čitajte na kompjuteru, tabletu ili mobilnom telefonu

» PRELISTAJTE

NOVINARNICA predlaže
Prelistajte besplatno
primerke

Planeta Br 48


Planeta Br 63


» BROJ 100
Planeta Br 100
Godina XVII
Januar-Februar-Mart 2021.

 

 

Magazin za nauku, kulturu, istraživanja i otkrića
Copyright © 2003-2021 PLANETA