PISMA
Oliver Klajn
Tibetanski jezici
Pravopis star dvanaest vekova
Tibetansko carstvo je usvojilo pismo sredinom 7. Jezik kojim se govorilo od tog trenutka do polovine 11. stoleća naziva se starotibetanski. Iz te drevne jezičke forme proistekao je veliki broj jezika. Svi oni su objedinjeni pod nazivom tibetski jezici. Među njima se izdvajaju oni koji se pišu na istom pismu.
Tonmi Sambota koji je smislio tibetansko psimo / Novine na tibetanskom |
Džongka je zvanični jezik države Butan. Ladački se govori u indijskom regionu Ladak. Sikimski je jezik naroda Butia u indijskoj državi Sikim a džirel u Nepalu. Ovi govori se izražavaju na tibetanskom pismu. U Pakistanu postoji balti koji se, uporedo, iskazuje na arapskom i tibetanskom pismu. Pored toga egzistiraju jezici izvan tibetanskih koji upotrebljavaju njihovo pismo. Naravno, i današnji standardni, odnosno lasanski tibetanski koji je zvanični u Tibetskoj autonomoj regiji i koji se u svojoj pisanoj formi iskazuje na ovom sistemu pisanja.
Songcen Gampo je bio vladar koji je osnovao carstvo i uveo budizam u ovu azijsku zemlju. On će poslao budućeg visokog državnog zvaničnika Tonmija Sambotu sa grupom mladih ljudi u Indiju. Zadatak Sambote je bio da tamo proučava pisma. Iako u svojim dečačkim godinama, Sambota je, tokom dugogodišnjeg boravka u Indiji, proučavao gramatiku, leksikografiju, književnost i filozofiju.
Isposnica Pabonka gde je Sera osmislio pismo
Tibetanski alfabet |
Kada se vratio u Lasu, započeo je posao osmišljavanja novog pisma. Otišao je u isposnicu budističkog manastira Sera. Njegova tvorevina se zasnovala na vrlo rasprostranjenom pismu devanagari, koje je nastalo u Indiji u prvim vekovima nove ere a na kojem se danas piše preko 120 jezika. Za uzor odabrao je formu sistema pisanja koja je tada upotrebljavana u Kašmiru.
Tonmi Sambota je bio i pod uticajem gupta pisma, koje je nazvano po istoimenom carstvu i korišćeno je za pisanje na sanskritu. U početku su bila 30 suglasnika i 4 samoglasnika. Među konsonantima je bilo 6 znakova koji su odgovarali tibetanskim glasovima. Sambota je svoje pismo predstavio caru. Car je tada odlučio da se nekoliko godina povuče sa vlasti kako bi u pećini izučio pismo, gramatiku i sve ostalo što je Sambota saznao tokom svoje misije u Indiji.
Ubrzo su nastala prva književna dela i značajni pravni dokumenti na tibetanskom jeziku. Posebno važni su bili prevodi budističkih dela. Od tri pravopisna standarda, kao zvaničan se izdvojio onaj koji se zasnivao na prevođenju budističkih svetih tekstova (još uvek je aktuelan pravopis iz 9. veka), Otuda dolazi do priličnih razlika između savremenog izgovora i pravila pisanja koja su stara više od jednog milenijuma. Utvrđeno je da je pre Sambotine misije i podrške koju je dobio od cara verovatno postojalo jedno ili više tibetanskih pisama ali su saznanja o tim pretečama zasad dosta štura.
Tibetanski svitak / Primer tibetanskog pisma |
Prvi dvojezični tibetansko-sanskritski rečnik pojavio se u 9. stoleću. Sistem pisanja ovog dalekog naroda je abugida, tj. suglasnik i vokal predstavljaju celinu u kojoj je konsonant dominantan. U ovkiru svakog slova je a. Za ostale samoglasnike se mogu koristiti dijakritički znaci, iznad ili ispod slova. Smer pisanja je s leva na desno. Slogovi su odvojeni tačkom. Neretko tačka razdvaja reči jer su mnoge od njih jednosložne. Redove razdvaja dugačka crta. Ima 30 osnovnih slova koja su poređana u 8 redova i 4 kolone. Ovaj raspored je učinjen po sličnosti zvukova koje slova označavaju. U prvom redu su grleni zvuci, u drugom oni koji nastaju u nepcu, u trećem i četvrtom su zubni suglasnici a u petom labijalni. Kolone se dele prema dužini i visini zvuka. Ide se od kratkih i visokih zvukova u prvoj do dugih, niskih i nazalnih u četvrtoj koloni. U šestom redu ovog pisma zvukovi se razlikuju utoliko što sve odlikuje nizak ton. U sedmom redu prva dva slova karakteriše ujednačen zvuk a druga dva su visoki tonovi kao i oni u osmom redu koji ima samo dva slova.
Tonmi Sambota izmišlja novo pismo / Statua Songcena Gampoa koji je omogućio stvaranje pisma |
Poslednji znak se kod Tibetanaca doživljava kao univerzalni zvuk. Specifičnost ovog pisma je varijanta po kojoj se suglasnici mogu pisati u gornjem i donjem indeksu. Tako nastaje niz suglasnika bez vokala između njih. U drugim jezicima na kojima se piše ovo pismo neretko se koriste dodatne ili izmenjene grafeme. Forma pisma koja se primenjuje za štampu i formalne dokumente naziva se učen. Pored tibetanskog, ona ima primenu u džongka jeziku u Butanu. Manje zvanična i kurzivna verzija je ume. Učen znači sa glavom a ume bez glave. Tibetanci imaju dugu tradiciju kaligrafije. Ona je stvarana olovkom od trske.
Oliver Klajn
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
