PČELE
Dr Ana Paunović
Med, nektar, ubod
Pčele - 150 miliona godina u proizvodnji meda
Pčela je bilo koja vrsta letećih insekata, nadfamilije pčela (Apoidea). Sastavni su deo ekosistema planete Zemlje milionima godina Na svetu postoji oko 20.000 različitih vrsta pčela, u sedam familija. Veličina im se kreće od 2 mm do 4 cm. Pčela uspe da zamahne krilcima 11.400 puta u minutu, zbog čega i čujemo zujanje. I pored toga što je veličine zrna susama, pčelinji mozak je sposoban za veoma kompleksne funkcije i odgovorne zadatke.
Prema nedavnim naučnim istraživanjima, medonosne pčele znaju da je planeta okrugla, i računaju uglove da bi se orijentisale. Pčela je jedina otrovna životinja koju je čovek domestifikovao, ili bar naučio da donekle upravlja njenom prirodom. Svetski dan pčela obeležava se 20. maja, na dan kada je 1734. godine u Breznici (današnja Slovenija) rođen Anton Janša, slikar i pionir modernog pčelarstva.
Pčele pri nepovoljnim uslovima opstaju u mračnom prostoru koji je zaštićen od spoljašnjih uticaja (toplote, hladnoće, vlage). Takva mesta u prirodi se nalaze u šupljinama drveća, stena, u zemlji. Pčele koje žive u takvim sredinama nazivaju se divlje pčele. One se anatomski, morfološki i po instinktima ne razlikuju od pčela koje uzgaja čovek.
Najveći broj vrsta pčela živi u kolonijama – pčelinjim zajednicama koje uključuju: maticu, pčele radilice i trutove. Jedna pčelinja zajednica ima samo jednu maticu;iako su i matica i pčele radilice ženke, samo matica može da se razmnožava.
Matica (kraljica) može da živi do pet godina, u retkim slučajevima do sedme godine. Ona je jedina pčela u košnici koja polaže jaja. Najveća produktivnost matice je u vreme leta, kada polaže i do 2.500 jaja dnevno. Matice imaju žaoku, ali je gotovo nikad ne koriste; uglavnom su u ćeliji i nisu u opasnosti. Jedna matica vlada među 20.000 do 80.000 pčela.
Obična osa (Vespula vulgaris)
i nemačka osa (Vespula germanica)
Kod nas se najčešće sreću ove dve vrste osa. Sem neznatnih spoljnih karakteristika u bojama na glavi, skoro je nemoguće razlikovati ih. Za savladavanje i paralisanje mogućeg plena ili za odbranu od mogućeg napada na gnezdo, ose koriste svoju žaoku. Refleks ubadanja postoji čak i kod već uginule životinje! Sklonost običnih osa jelima i napicima ljudi dovela ih je na loš glas. Pored toga, vrlo su uporne, agresivne i nepredvidljive ako se čovek slučajno previše približi njihovom gnezdu, ili ako se osete ugrožene naglim pokretima čoveka. Pri ubadanju ispuštaju alarmirajuće feromone koji privlače druge ose i podstiču ih na ubadanje. Kod osa je izolovan mastoparan, koji je slične strukture i delovanja kao melitin. Po strukturi je tetradekapeptid, koji izaziva lizu eritrocita.
Stršljen
Stršljen (Vespa crabro) je naš najopasniji insekt i svake godine od uboda stršljena poneko smrtno strada. Stršljen je rasprostranjen u Evroaziji od Engleske do Japana. Živi u osinjacima. Stršljeni napadaju žustro, bez najave i opomene, a ako je ugrožen njihov osinjak odjednom napad izvodi veliki broj jedinki. Na svaku pretnju odgovaraju napadajući napadača ugrizima, ali i ubodima žaoke. Oni mogu više puta ubosti žrtvu žaokom i svaki put u nju ubrizgati po malo otrova. Ubodi stršljena kod nas nisu retki, a posebno su ugroženi šumarski radnici prilikom seče stabala unutar kojih je formiran osinjak, deca zbog radoznalosti tokom istraživanja osinjaka i začikivanja stršljena, ljudi koji pokušavaju da uklone osinjak sa neželjenih mesta ili nehotično tokom berbe i jedenja zrelog voća kada su i najčešći ugrizi oko i u usnoj duplji.
Pojedinačni ubodi ne zahtevaju medicinski tretman. Javlja se crvenilo, otok i bol koji zavise od osetljivosti pojedinca. Mogu se javiti nepravilni otkucaji srca – aritmija i tahikardije, snižavanje krvnog pritiska, koprivnjača, drhtavica, znojenje, temperatura, mučnine, vrtoglavica. Smrtni slučajevi obično dolaze zbog angioedema respiratornog trakta, kao i vaskularnih i cerebralnih reakcija.
Stršljen nosi oko 0,99 mg otrova. Tokom uboda žaokom u telo žrtve, ubrizgava se otrovna smeša koja sadrži veliki broj hemijskih supstanci: neurotransmitere dopamin i serotin, neurotoksin apamin, enzime fosfolipazu i hijaluronidazu, histamin, proteine melitin i bradikin, kateholamin, kinina i dr.
Bumbar
Bumbar (Bombus terrestris) ima krupno telo prekriveno dlačicama upadljivih boja. Gnezda prave uglavnom u zemlji gde se razvijaju kolonije od nekoliko desetina jedinki. Bumbari takođe prave med. Oni na abdomenu imaju razvijenu žaoku koja u stvari predstavlja legalicu koja je izgubila svoju ulogu u polaganju jaja i služi samo za napad ili odbranu. Bombolitin je otrov izolovan iz bumbara.
|
Rodbinsko prepoznavanje
Trut je polno razvijen mužjak, nema žaoku i u jednoj košnici ih je od pet do šest stotina. Oni ne mogu samostalno da se hrane, hrane ih radilice. Njihov jedini zadatak je parenje sa maticom. Kraljica se pari sa do 20 trutova i svi ugibaju nakon parenja.
Radilice su polno nerazvijene ženke. Zadatak radilica medonosne pčele zavisi od njihove starosti. Radilice stare jedan ili dva dana provode dane čisteći ćelije a posao započinju sa onom ćelijom u kojoj su se rodile; kada imaju od tri do pet dana, hrane strarije larve; od šestog do jedanaestog dana hrane mlađe larve; od dvanaestog do sedamnaestog dana proizvode vosak, prave „medne lončiće”, nose hranu i vrše pogrebne dužnosti; od osamnaestog do dvadeset prvog dana starosti stražare na ulazu u košnicu i štite je od uljeza; od dvadeset drugog dana pa do smrti, koja nastupa nakon 40 do 45 dana, prikupljaju nektar, polen, vodu, oprašuju.
Često kažemo „vredan kao pčela“. O tome koliko su pčele zaista vredne govori podatak da tokom jednog leta jedna pčela obiđe i opraši više od 100 cvetova. Njihov njuh je toliko precizan da mogu da razlikuju i više od sto raznih biljnih sorti. Pčela za ishranu skuplja cvetni polen, kao izvor belančevina i cvetni nektar kao izvor ugljenih hidrata. Pčele sakupljeni polen mešaju s pljuvačkom i odlažu u specijalne korpice. Najveći deo polena se koristi kao hrana za larve. Najbolje poznata vrsta je evropska medonosna pčela(Apis mellifera). Medonosne pčele proizvode med već sto pedeset miliona godina. One imaju 170 receptora mirisa koji im omogućuju rodbinsko prepoznavanje, komunikaciju unutar košnice i pronalaženje hrane.
Svaka pčela u koloniji ima jedinstven miris, kako bi je članovi kolonije mogli prepoznati.
Jaka i zdrava pčelinja zajednica tokom jednog dana može da opraši do tri miliona cvetova. Pčele oprašuju više od 80% biljaka koje koristimo u ishrani tako da od pčela zavisi svaki treći zalogaj hrane koju jedemo. Pčelama možemo da zahvalimo na nekim našim najomiljenijim namirnicama poput jabuka, kajsija, breskvi, trešanja, krušaka, jagoda, mandarina, lubenica, kivija, brusnice, borovnice, grožđa, oraha, badema, krastavca, paradajza i mnogih drugih. Pčele oprašuju i biljke koje se koriste u ishrani stoke poput deteline i lucerke. Bez pčela koje oprašuju mnoge vrste drveća, šume ne bi mogle da se razvijaju i napreduju, te bi vremenom nestale. Pčele oprašuju i žbunasto rastinje, cveće, travu, a kada ne bi bilo pčela nestali bi travnati ekositemi.
Pčele proizvode med – vrlo korisnu i lekovitu namirnicu, kao i pčelinji vosak koji se koristi još od doba starih Grka i Rimljana. Pčelinji vosak predstavlja složenu mešavinu koja sadrži preko 300 sastojaka. Poseduje antimikrobno i regenerativno dejstvo i zbog toga se koristi se za spravljanje obloga za zarastanje rana, jačanje desni poboljšanje varenja. Vosak se ne tretira kao hrana, već kao lek i kozmetičko sredstvo. Vosak pčelama služi kao materijal za izgradnju saća i pokriva hitinski omotač pčele da bi ga sačuvao od vlage.
70 mg nektara puta…
Med ima oko 200 sastojaka. Med se pravi od slatke tečnosti koja se nalazi u cvetu i naziva se nektar. U nektaru ima 80% vode, sa kojom su pomešani složeni šećeri. Pčele srču nektar kroz veoma dug jezik nalik na cevčicu. One imaju običan želudac i želudac za med, koji služi za prenošenje nektara od cveća do košnice. Pčela mora da obiđe veliki broj cvetova kako bi napunila svoj želudac za med nektarom, kap po kap. Želudac prima samo 70 mg nektara, ali to je skoro jednako telesnoj težini pčele.
Kad se vrati u košnicu, pčela predaje nektar jednoj ili dvema pčelama radnicama (one ne izlaze iz košnice) koje srču nektar iz njenih usta. Ponekad pčele prvo nahrane nektarom pčele bebe ili odrasle pčele, ali obično se od njega najpre pravi med. Gajene pčele provedu oko pola sata žvaćući nektar kao žvakaću gumu. Enzimi polako razlažu složene šećere u nektaru na jednostavne. Od toga nektar postaje lako svarljiv, a to pomaže i da se on kasnije, kad se budu stvarale zalihe, zaštiti od bakterija. Onda pčele rasporede nektar po saću, kap po kap. Saće su ćelije od voska u heksagonalnoj formi, pravilno raspoređene po redovima radi meda i jaja. U saćima voda polako isparava iz nektara, od čega sirup postaje gušći.
Pčele čak ubrzavaju sušenje meda mašući krilima kao lepezom. Kad je sirup u ćeliji odgovarajuće čvrstine, taman dovoljno lepljiv, postaje med, a pčele na ćelije stavljaju poklopac od voska. Beli vosak dolazi u obliku pahuljica iz pčelinje voštane žlezde. Onda se med čuva dok ne dođe vreme da se pojede. Za godinu dana kolonija pčela pojede između 55 kg i 90 kg meda.
Budući da su medonosne pčele jedan od najvažnijih oprašivača divljih biljaka i useva, usko su povezane sa poljoprivredom i sa biodiverzitetom. Od 1961. godine, beležio se rast od 45 procenata u gajenju medonosnih pčela u celom svetu. Međutim, tokom poslednjih nekoliko godina, veliki broj pčelara je pretrpeo velike gubitke u Evropi, Americi i drugim zemljama. Raste uverenje da su faktori koji međusobno delaju poput parazita, bolesti, prihrane, vremenskih prilika i genetike zaslužni za činjenicu da je opstanak pčela sve teži.
Pčelarstvo je sve popularnija i sve unosnija poljoprivredna grana. Čak i najplaćenija pevačica na svetu, Bijonse gaji pčele i sama proizvodi med. Međutim, nije ona prva poznata ličnost koja se bavi pčelartsvom. I holivudski glumci, zatim muzičari i sportisti kao što su Leonardo Di Kaprio, Morgan Frimen, Skarlet Johanson, Bred Pit kao i Fli iz benda Red Hot Chilli Peppers, ali i mnogi drugi posvećeni su biznisu sa pčelama. Čuveni par Dejvid i Viktorija Bekam u svom domu u Kotsvoldsu, u Velikoj Britaniji takođe imaju pčele. Nekima je razlog zdravlje, nekima razonoda, a pojedincima je proizvodnja meda način da se izbore sa stresom. .
Prema podacima Beogradskog udruženja pčelara, postoji nešto više od 3.000 odbeglih rojeva pčela, koji nastanjuju razna staništa, oluke, strehe, a nekada i delove kuća i stanova. Ti rojevi pčela prvi put u Srbiji dobijaju svoj dom na Svetski dan pčela, 20. maja 2020 godine. Na taj dan počela je realizacija projekta u okviru kojeg je postavljen „pčelinji azil” u oglednom beogradskom pčelinjaku „Košutnjak”.
Ubod i otrovi
Pčelinji otrov proizvode mlade pčele u prve dve nedelje života. Nakon što ga proizvedu, otrov se nalazi na zadnjem delu tela pčele gde ostaje do kraja njenog životnog ciklusa ili do situacije kad se pčela mora braniti. Kapacitet sadrži oko 0,3 do 0,5 mg pčelinjeg otrova vrlo složenog hemijskog sastava. Sastav otrova zavisi od rase, starosti, paše i sezone.
Ubod ovih insekata nije jednako opasan. Smatra se da već nekoliko stršljena može ubodom izazvati smrt odraslog čoveka, dok je kod pčela potrebno više od 30-40 uboda da bi došlo do težeg ishoda. Utvrđeno je da je pčelinji otrov oko 30 % aktivniji od zmijskog otrova, međutim treba znati da zmijski otrov ugrizom zmije ulazi u telo u mnogo većim količinama. Ugriz poskoka, na primer, jednak je ubodu oko 350 pčela. Opšte je rasprostranjeno mišljenje da pčela, zbog obrnuto testerasto nazubljene legalice, za razliku od osa, može ubosti samo jednom i da sa žaokom zarivenom u kožu napadača ostaje i ceo otrovni aparat, dok sama pčela ugiba. Neka novija istraživanja su pokazala da i pčela može napraviti niz uzastopnih plićih uboda.
Ukoliko je ubodena osoba alergična na otrov, dovoljan je ubod jedne pčele za smrtni ishod. Apsorpcija toksina u krvotok zavisi od mesta uboda i najsnažnija je kada insekt ubrizga otrov direktno u venu ili arteriju. Deo tela u koji je otrov ubrizgan je izuzetno važan, a glavnu ulogu igra prokrvljenost na mestu uboda. Najteže posledice su kod uboda u usnoj šupljini, zbog značajne apsorpcije i zbog lokalnih delovanja otrova. Kao rezultat uboda javlja se otok na mestu unošenja otrova uz porast telesne temperature. Mogu da se pojave i nespecifični simptomi, kao što su povraćanje i kolaps. Kod težih trovanja javlja se edem pluća.
Sadržaj otrova koju ova grupa insekata ubodom unese u organizam, veoma je složen. Kod svih nabrojanih predstavnika, nalazi se neurotoksični peptid pod nazivom apamin, a kod ose je nađen i mandarotoksin sličnog delovanja. Osim amina nalazi se i enzim fosfolipaza A koji ima citolitičko delovanje. Nađeni su i peptidi s citolitičkim delovanjem. Kod obične pčele je izolovan melitin za koji se smatra da je glavni sastojak pčelinjeg otrova.
Dr Ana Paunović
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
