TEMA BROJA
Mihajlo Racković
Osmatranje svemira / Rafali gama-zraka
Tajanstvene i opasne promene
Kinesko-francuski svemirski teleskop, lansiran nedavno u nisku Zemljinu orbitu, primarno istražuje rafale gama zraka. Rafali gama zraka predstavljaju oslobađanje velike količine gama zračenja u relativno kratkom vremenskom roku. U svakoj galaksiji javljaju se, približno, jednom u sto miliona godina do jednom u milijardu godina. Još uvek nije utvrđeno kako nastaju ove tajanstvene pojave.
Rafali gama zraka mogu trajati od nekoliko milisekundi do nekoliko sati. Gama zračenje je deo elektromagnetnog spektra, i od svih vrsta elektromagnetnog zračenja talasi gama zraka imaju najmanju talasnu dužinu. Činjenica da talasi gama zračenja imaju najmanju talasnu dužinu znači da ovi talasi prenose najveću količinu energije. Što manja talasna dužina, to više energije, i obratno.
Na Zemlji, u prirodi, ovaj tip zračenja nastaje prilikom raspada radioaktivnih elemenata u stenama i mineralima koji ih sadrže, u relativo maloj količini. Kada bi izvor ovakvog zračenja bio relativno blizu Zemlje, savim sigurno bi uništio najveći deo višećelijskih oblika života na našoj planeti uključući i nas (preživeli bi primitivni oblici života poput bakterija). Velika je verovatnoća da se upravo to i dešava, odnosno da je ova pojava uništila brojne pretpostavljene vanzemaljske civilizacije širom svemira. Prema proceni astronoma, ovakvi događaji mogu uništiti “život” na oko 10% planeta u galaksiji (našoj i drugim). Ovo bi mogao da bude i odgovor na Fermijev paradoks, odnosno na pitanje: zašto intelegentan vanzemaljski život nije možda toliko čest, ili zašto relativno kratko traje?
Ono što je misterioznije to je činjenica da se još uvek ne zna šta bi mogao da bude uzrok ovakvih pojava. Mogući razlog nastanka su beli patuljci, neutronske zvezde, supernove, crne rupe, aktivna galaktička jezgra... Svi navedeni objekti uzrokuju oslobađanje velikih količina energije, ali čak i ovi objekti sami po sebi ne bi mogli biti dovoljni za toliku količinu energije, u tako kratkom vremenu. Još neka od objašnjenja bi mogle biti supernove ili hipernove, koje nastaju kolapsom masivnih zvezda, u ovom slučaju možda i najmasivnijih zvezda, a od jezgra ovakvih zvezda, prilikom tih eksplozija, nastaju objekti poput crnih rupa, neutronskih zvezda, ili do sada još nepoznatih kvark zvezda. Uzroci ovakvih eksplozija mogli bi biti i kolapsi nekih od članova binarnog ili višestrukog zvezdanog sistema. Zasad ovo pitanje ostaje bez odgovora.
Ako se zna da ovakvi događaji mogu biti pogubni za vanzemaljski život, postavlja se pitanje: da li su se u istoriji Zemlje dešavala masovna izumiranja zbog ovakvih događaja? Odgovor bi mogao biti potvrdan, jer se pre oko 445 miliona godina desilo masovno izumiranje, kada je nestalo oko 60% vrsta živih bića na Zemlji. Prema nekim mišljenjima, na udaljenosti od oko 6.000 svetlosnih godina od Zemlje, desila se hipernova koja je oslobodila ogromnu količinu gama zračenja. Velika količina gama zračenja, čak i na takvoj udaljenosti od Zemlje, mogla je da uništi ili bar ozbiljno ošteti ozonski omotač. Bez ozonskog omotača, UV zračenje sa Sunca može neometano da stiže do površine planete i da uništava živi svet. Da stvar bude još gora, uništavanjem ozona pod dejstvom gama zračenja, dolazi do hemijske reakcije sa azotom. Tako nastaje azot-dioksid, a daljim hemijskim reakcijama nastaje azotna kiselina koja pada na površinu planete u vidu kiselih kiša. Ove kisele kiše dodatno uništavaju život na planeti. Ukoliko se ovo zaista desilo (još uvek ne postoje čvrsti dokazi), to onda pokazuje dve stvari: rafali gama zračenja mogu biti pogubni za život čak i na jako velikim udaljenostima, ali i veliki deo živih bića može da preživi ovakvu katastrofu uključujući i višećelijske organizme. Nameće se i pitanje: da li smo imali sreće što uopšte sada postojimo?
Ljudska vrsta stara je oko 2,5 miliona godina, a rafali gama zraka se ipak ne javljaju toliko često. Još jedna stvar nama ide u prilog: mada ne znamo tačno kako nastaju rafali gama zraka, ipak sve upućuje na to da imaju veze sa kolapsom zvezda velike mase. To sa svoje strane znači da su ovakvi događaji bili mnogo učestaliji u dalekoj prošlosti nego danas, odnosno da će biti još ređi nego u budućnosti. Ovakav zaključak može bar donekle da da odgovor na Fermijev paradoks.
U dalekoj prošlosti, u prvim milijardama godina istorije naše galaksije (starost Galaksije je oko 13 milijardi godina, nastala je relativno brzo, nakon Velikog praska) ovi događaji bili su mnogo češći i bilo je mnogo više izumiranja nego tokom istorije naše planete (Zemlja, kao i ceo Sunčev sistem, stari su oko 4,6 milijardi godina). Iz ovoga sledi da je, dalje u prošlosti, bilo znatno otežan razvoj složenijeg vanzemaljskog života, a posebno tehnološki razvijene civilizacije. Samim tim znatno je umanjena mogućnost da u Galksiji postoji stara tehnološki razvijena civilizacija koja bi mogla da kolonizuje Galaksiju, ili njen veći deo. Moguće vanzemljaske civilizacije, približno stare kao naša, mogle bi da postoje pošto je potencijalna pretnja od rafala gama zraka mnogo manja nego što je to bilo u prošlosti. Odgovor na bar neka od ovih pitanje mogao bi da pruži kinesko-francuski svemirski teleskop lansiran u nisku Zemljinu orbitu, na visini od 625km.
Mihajlo Racković
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|