MEDICINA

Gordana Tomljenović

Godinu i po dana pandemije

Prekida se lanac prenošenja SARS-CoV-2

Zahvaljujući obimnoj vakcinaciji, sa više od 60 odsto prokužene i imunizovane populacije, Srbija već ima kolektivni imunitet, i već je umnogome prekinula lanac prenošenja virusa, tvrdi naša istaknuta naučnica, virusolog, dr Ana Gligić. Uprkos tome, ne smemo prerano da se opustimo, sve dok se ne vakciniše još 10 odsto našeg stanovništva

Sto godina nakon Španske groznice koja je širom sveta usmrtila između 50 i 100 miliona ljudi, svedoci smo druge velike pandemije u novijoj istoriji koja, srećom, ima desetostruko manje žrtava, ali izaziva jednako veliku globalnu pometnju. Uzrokovana virusom influence tipa A, pandemija s početka 20. veka - kad medicina maltene tek počinje da razlikuje viruse od bakterija - pokosila je ogroman broj ljudi i zbog toga što se događala u ratnim uslovima, pred kraj Prvog svetskog rata. Aktuelna pandemija - prva i, nadajmo se, poslednja u 21. veku - događa se u vreme kad medicina, u sprezi sa novim tehnologijama, brzim koracima dolazi do rešenja koja su pre samo jedne decenije bila nezamisliva; ipak, u uslovima velike fizičke mobilnosti svetskog stanovništva, kao i specifičnim društveno-ekonomskim i ekološkim uslovima, relativno nov koronavirus podseća nas na činjenicu da smo ponovo suočeni sa skrivenim ali moćnim neprijateljem koji, bar za neko vreme, bukvalno može da vlada svetom.
Uverili smo se, takođe, da hitnost odgovora na pandemiju ne ostavlja mnogo vremena za uobičajene naučno-istraživačke protokole. Osim toga, u vremenu novih masovnih medija i komunikacija, svaki medicinski napredak, ali i sva medicinska lutanja i pogrešni koraci u traganju za odgovorom na novi virus dešavali su se tik pred očima javnosti, pa je to često davalo nejasne, zbunjujuće i kotradiktorne rezultate. U međuvremenu, neka od pitanja o virusu su i dalje nerazjašnjena, neka saznanja su evoluirala, a neka su se potpuno promenila. U razgovoru sa dr sc med Anom Gligić, doajenom jugoslovenske virusologije, danas višim naučnim saradnikom u penziji, još jednom sumiramo šta smo otkrili i naučili u ovih godinu i po dana, koji se odgovori još traže, a koja su to nova pitanja koja iskrsavaju?

Savršeni parazit

Dr Gligić, naučnica koja je svojevremeno izolovala najsmrtonosniji virus, Marburg, i bila na prvoj liniji odbrane od virusa Variole vere, pre svega nas podseća na to da su virusi sasvim poseban oblik života, za koji ne važi ništa od onoga što važi za druge (mikro)organizme. Virusi su, naime, evoluirali u gotovo savršene parazite: nemaju sopstveni metabolizam, pa im je kao “domaćin” neophodna živa ćelija, čiju energiju u potpunosti crpe. Pri tom se ne razmnožavaju deobom, kao drugi živi organizmi, već se pre može reći da se umnožavaju u zaposednutoj ćeliji, na sasvim osoben način. Umnoženi, po izlasku iz uništene ćelije nastavljaju da inficiraju nove ćelije, što kod domaćina izaziva pojavu bolesti. Za razliku od svih drugih živih organizama na planeti, ne sadrže obe nukleinske kiseline, DNK (dezoksiribonukleninsku) i RNK (ribonukleinsku), već samo jednu - ili DNK, ili RNK.
Takođe, neki virusi imaju sposobnost da kristališu, pa da se aktiviraju pod određenim uslovima.
Izazivač današnje pandemije, SARS-CoV-2, pre svega pripada RNK virusima koji, za razliku od stabilnih DNK virusa (Variole vere, na primer) imaju osobinu da lako, gotovo prirodno mutiraju (evoluiraju) prilikom umnožavanja. Takođe, pripada grupi koronavirusa, koji mogu da se nađu i kod životinja i kod ljudi. S tim u vezi, dr Gligić napominje da smo trenutno pogođeni jednom od najvećih zoonoza u ljudskoj istoriji, budući da se ponekad dogodi da neki od koronavirusa, koji se javljaju kod životinja, evoluiraju, preskoče barijeru vrste i počnu da se prenose sa čoveka na čoveka.
Dr Gligić, naime, objašnjava da betakoronavirusi potiču iz slepih miševa, kao svojih prirodnih “rezervoara”, te da je reč o takozvanim prirodno-žarišnim infekcijama; nakon što evoluiraju u prirodi, ovi virusi se sa slepih miševa prenose na čoveka preskokom barijere vrste, i to kroz neke od prenosilaca koje nađu među divljim ili domaćim životinjama sa kojima čovek na različite načine dolazi u dodir. Upravo to je slučaj sa predstavnicima iz roda  betakoronavirusa, SARS-CoV, MERS-CoV, i aktuelnim SARS-CoV-2. Prva dva su zamalo izazvali pandemije bolesti SARS (Severe Acute Respiratory Syndrome - teškog akutnog respiratornog sindroma) i MERS (Middle East Respiratory Syndrome - bliskoistočnog respiratornog sindroma), sa relativno visokom smrtnošću, ali se, srećom, nisu adaptirali na čoveka, i nestali su.
U slučaju južnoazijskog SARS, 2003. godine, utvrđeno je da su prenosioci virusa, sa slepog miša na čoveka, bile zaražene cibetke (vrsta divljih mačaka), a u slučaju MERS, 2012. godine, jednogrbe kamile. Kod aktuelnog SARS-CoV-2, i dalje se samo pretpostavlja da je prenosilac virusa bila neka od divljih životinja sa pijace u kineskom gradu Vuhanu, u kome je virus krajem 2019. prvi put otkriven; po nekima, najverovatnije je reč o pangolinu, životinji iz roda ljuskara, čije su krljušti vrlo cenjene u tradicionalnoj kineskoj medicini. Ali, još nije potvrđena ni jedna od navedenih pretpostavki jer se u traganje za preciznijim poreklom virusa umešala politika. Bez obzira na to što pijaca u Vuhanu spada u najrizničnija mesta za nastanak zoonoznih infekcija, to još nije dokazano, ni nakon zvanične istrage SZO u Kini, početkom ove godine. Istragu o poreklu virusa otežava činjenica da se dva velika igrača na svetskoj (političkoj) sceni međusobno optužuju - SAD bi pošto-poto da dokažu da je pandemija potekla iz Kine, dok Kina, s druge strane, negoduje zato što joj SAD ne daju podatke o tamošnjoj teškoj epidemiji gripa početkom 2019, za koju kineska strana tvrdi da je bila epidemija novog koronavirusa.

Dr Gligić dodaje da je, prema podacima istraživanja italijanskog Instituta za pulmološku onkologiju u Milanu, u serumima obolelih od raka pluća koji su bili uskladišteni u avgustu 2019, kasnije kod 11 odsto pacijenata nađeno da nose antitela na SARS-CoV-2. Oboleli su, dakle, imali kontakt sa koronavirusom, ali ostaje pitanje: da li je virus već postojao u raznim delovima sveta, ili su nađena antitela zapravo takozvana koreakcija na druge, već dugo poznate koronaviruse? Četiri predstavnika koronavirusa već su se, naime, odavno adaptirali na čoveka, uvrstivši se među takozvane ljudske koronaviruse, (Human Coronaviruses - HCoV-229E, HCoV-NL63, HCoV-OC43 i HCoV-HKU1), koji uglavnom izazivaju stanja slična običnoj prehladi. Za razliku od težih koronavirusnih bolesti kao što su SARS, MERS i aktuelna COVID-19, pomenuti humani koronavirusi nakon infekcije samo “protutnje” kroz ljudski organizam, uglavnom bez posledica.

Neprestane mutacije?

Još je neizvesno i u kom pravcu će nestabilni RNK (korona)virus, SARS-CoV-2, da evoluira. On pripada istoj porodici virusa kao i SARS-CoV, koji je 2003. godine u kineskoj provinciji Gvandong izazvao epidemiju SARS-a, ali je vremenom evoluirao/mutirao, te ga ni kineski istraživači u decembru 2019. nisu odmah prepoznali. Preskok barijere vrste - čak i preko više vrsta životinja, pre no što dođe do čoveka - može, naime, potpuno da promeni virus. Štaviše, u prirodi su takvi događaji mogući u bilo kom trenutku. Takođe, prelaskom sa slepih miševa na čoveka, (korona)virusi mogu da se adaptiraju na novu vrstu ćelija, ali i da se ne prilagode pa da nestanu, kao i da postanu vrlo zloćudni.
Neprestano mutirajući - što je bilo očekivano, imajući u vidu njegovu RNK prirodu -SARS-CoV-2 se pokazao i kao zloćudan virus, ali dr Gligić, uprkos tome, veruje da će on u jednom trenutku, prenoseći se sa čoveka na čoveka, oslabiti i nestati, poput ebole i još nekih drugih virusa. Od kako je otkriven 1976. godine, virus ebole je, na primer,širom Afrike izazvao više od 25 epidemija; obično se javljao po prelasku sa slepog miša na čoveka i širio se među ljudima, ali se kod ljudi uvek i završavao. Dr Gligić smatra da ni SARS-CoV-2 u ljudskoj populaciji ne nalazi svoje prirodne ćelije u kojima dugo može da se održava - čovek nije njegov prirodni supstrat - pa će prenošenjem sa osobe na osobu gubiti svoju patogenost, i u jednom trenutku će početi da se povlači. Naša sagovornica takođe objašnjava da virusi najčešće ne mogu neprestano da mutiraju u pravcu sopstvenog održanja; poneki među njima nađu „ključ“ kako da se duže održe, ali se u određenom trenutku jednostavno „umore“ i okrenu u drugom pravcu, slabeći i nestajući. Štaviše, naučnici u svetu sugerišu da bi veštačko ubrzavanje procesa mutiranja nekih virusa moglo da nas oslobodi virusa gripa, a nedavno se u naučnoj javnosti čuo i predlog da bi to mogao da bude način borbe i protiv Covid-19.

U međuvremenu, već nekoliko mutacija SARS-CoV-2 alarmiralo je svetsku zdravstvenu zajednicu, što naša sagovornica naziva epidemijama unutar pandemije. Jednu takvu epidemiju u našoj zemlji dr Gligić je prepoznala nakon popuštanja epidemioloških mera, u julu prošle godine; lekari u našim covid bolnicama su tada počeli da izveštavaju o većem broju obolelih i težoj kliničkoj slici bolesti u odnosu na mesec dana ranije, što je, prema našoj naučnici, bila potvrda prisustva mutacije virusa koja ga je učinila kontagioznijim. Povećana smrtnost obolelih u tih 15 julskih dana, kad je u Srbiji od covid-19 umiralo i po 40 ljudi dnevno, svedočila je o mutiranom virusu. Krajem prošle godine je bilo potvrđeno da je u našoj zemlji izolovan takozvani britanski soj virusa, ali dr Gligić kaže da je taj virusni mutant zapravo bio prisutan i da se „krčkao“ još od jula. Ona, takođe, tvrdi da su britanske vlasti otkrile taj novi soj virusa tek kad je on verovatno već bio prisutan kod 80 odsto zaraženih u Velikoj Britaniji.
Mutacije virusa pri prenošenju sa čoveka na čoveka obično se događaju u specifičnim uslovima, u gusto naseljenim zajednicama, gde se virus češće prenosi, to jest brže doživljava promene tokom takozvanih pasaža kroz veliki broj ljudi različite genetske konstitucije.
Primeri za to su prenaseljeni delovi Brazila ili Indije, gde su se tokom četiri prolećna meseca vernici masovno okupljali na obrednom kupanju u svetoj reci Gang. Na sličan način dr Gligić komentariše i izveštaje da je na Sejšelskim ostrvima, uprkos masovnoj vakcinaciji tamošnjeg stanovništva protiv covid-19, došlo do novog talasa zaražavanja. Prema njenom tumačenju, verovatno je reč o lokalnoj virusnoj mutanti koja je, u borbi da se održi u ljudskim ćelijama, postala opasnija.
Mutacije virusa mogu da se kreću i u dobrom smeru, to jest virus može da počne da slabi - ali se to još ne događa - i u kom pravcu će SARS-CoV-2 dalje da evoluira zasad ne može sa sigurnošću da se predviđa, kaže dr Gligić. Prema njenom objašnjenju, to zavisi od odgovora na pitanje: da li je virus pre pohoda sa slepog miša na čoveka prethodno mutirao u prirodi, rekombinacijama na divljim životinjama, te je tako stekao pandemijski kapacitet -  dok mu je naše neodgovorno ponašanje samo pomoglo da se prenosi. Ukoliko se taj scenario odigrao u prirodi, virus će u prirodi ostati i ponovo će nas napasti, par godina nakon što izgubimo imunitet koji smo danas stekli prokužavanjem i vakcinacijom. Primer te vrste je i neprestano ponovno pojavljivanje „mišje groznice“ (hemoragijske groznice sa bubrežnim sindromom), koja se samo tokom radnog veka dr Gligić javljala u sedam epidemija, na svakih tri do pet godina. Kao i „mišju groznicu“, naša naučnica je svojevremeno sa saradnicima istraživala i influencu koju prenose ptice, kao i zapadnonilsku groznicu i druge viruse koji „tinjaju“ u prirodi i za koje se nikad ne zna kad bi mogli da budu aktivirani, nekim poremećajem u prirodi.

Ukoliko, pak, SARS-CoV-2 mutira isključivo “kroz čoveka”, virus će neminovno oslabiti i nestati kao i mnogi pre njega, kaže dr Gligić. Naša naučnica, međutim, napominje da se novi koronavirus ponaša drugačije u poređenju sa virusima koje je istraživala, kao i da se o njemu još mnogo toga ne zna. Jedno od otvorenih pitanja je i povezanost, odnosno uticaj krvne grupe na stepen zaražavanja određene populacije, težinu bolesti, pa možda i na mutacije samog virusa. Takođe, još nije dokazano da li neka od krvnih grupa može da bude faktor rizika za pojavu koaguluma, budući da se zna da je pojava koagulacija kod obolelih rezultat toga što virus ima osobinu da vezuje određene vrste eritrocita. O koroni još ne znamo sve, tek se pravi mozaik znanja i karakteristika virusa, kaže naša naučnica.

Kolektivni imunitet

Osim da čekamo na trenutak kad će novi koronavirus možda oslabiti i nestati - što bi bio kraj  procesa koji može da potraje par godina, odnoseći ljudske živote - ono što tim povodom možemo da učinimo jeste da onemogućimo da se veoma kontagiozni SARS-CoV-2 lako prenosi sa čoveka na čoveka. Dr Gligić kaže da smo obimnom vakcinacijom već prekinuli lanac prenošenja virusa, te da sa više od 60 odsto prokužene i imunizovane populacije već imamo kolektivni imunitet, ali da ne smemo prerano da se opustimo - ne treba potpuno da se „otvorimo“ dok se ne vakciniše još 10 odsto stanovništva Srbije.
Zvaničnoj brojci od više od tri i po miliona vakcinisanih građana naše zemlje (sa jednom, ili sa obe doze neke od vakcina), dr Gligić dodaje 750 hiljada ljudi koji su preležali Covid-19; uz još oko pola miliona pozitivno testiranih na prisustvo novog koronavirusa, čak i kad se od tog broja oduzme eventualno 30 odsto lažno pozitivnih rezultata na PCR testu, naša naučnica zaključuje da, sa više od 60 odsto prirodno ili veštački imunizovane populacije, Srbija već ima kolektivni imunitet. Ipak, dr Gligić smatra da još 10 odsto stanovništva treba da je vakcinisano, i to do početka meseca jula. U julu, koji je već po pravilu stabilno topao letnji mesec - uz prokuženo i imunizovano stanovištvo i uz pretpostavku da će virus oslabiti kroz „pasaže“ u humanoj populaciji - epidemiološke mere koje su ometale društveno-ekonomske aktivnosti mogle bi, po mišljenju našeg vrsnog virusologa, gotovo u potpunosti da budu ukinute. I dalje je, međutim, potrebna visoka doza opreza jer virus ne poznaje državne granice; Srbija je obezbedila dovoljno vakcina za svoje stanovništvo i uspešno sprovodi masovnu imunizaciju, ali uvek postoji opasnost od „uvoza“ novih sojeva koronavirusa iz drugih zemalja. Između ostalog, nošenje maski, držanje fizičke distance i dezinfekcija ruku treba da ostanu preporučene mere zaštite. Dr Gligić još jednom podseća na činjenicu da novi koronavirus ne zabrinjava toliko zbog letaliteta, koliko zbog velike kontagioznosti i kliničkih manifestacija bolesti koje zahtevaju bolničko lečenje - najveća opasnost je potencijalno veliki broj inficiranih osoba koje asimptomatski nose virus i seju ga po okolini.

O prekinutom lancu prenošenja virusa unutar Srbije i kolektivnom imunitetu stanovništva, (početkom juna) svedoče i dnevni izveštaji o sve manjem broju novozaraženih, ali i podaci o opadajućem broju hospitalizovanih i umrlih, kao i o izlasku bolnica iz takozvanog covid režima rada. Dr Gligić napominje da vakcina ne može da pruži stopostotnu zaštitu, pa treba pretpostaviti da bar jedan odsto vakcinisanog stanovništva nema antitela na Covid-19, ali tvrdi da je naša populacija već relativno dobro zaštićena.

Gordana Tomljenović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"