ARHEOLOGIJA
I. Jakšić
Ko je izgradio Stounhendž?
Izotopi i kremirane kosti
Uprkos periodu od preko deset godina intenzivnog proučavanja, još uvek znamo veoma malo o ljudima sahranjenim u Stounhendžu i o tome kako su tamo dospeli. Nedavno je objavljeno istraživanje stručnjaka sa Univerziteta Oksford, u časopisu Scientific Reports, u kome se nagoveštava da je određeni broj ljudi koji su sahranjeni u Veseksu učestvovao u izgradnji čuvenog kamenog kruga i prebacivao plavi kamen, korišćen u ranoj fazi izgradnje spomenika, iz planinskog regiona zapadnog Velsa.
Dok je bilo mnoštvo mišljenja u vezi s tim kako je izgrađen Stounhendž, pitanje “ko” ga je izgradio privlačilo je mnogo manje pažnje. Razlog za takvo zanemarivanje je delom u tome što su mnogi ljudski ostaci kremirani pa je bilo izuzetno teško izvući korisne informacije zbog takvog stanja. Stručnjaci su pokazali da kremirana kost sadrži jedinjenje izotopa stroncijuma verno originalu, otvorivši vrata korišćenju ove tehnike prilikom ispitivanja gde su ti ljudi živelu u toku poslednje decenije svog života. Uz dozvolu vladine agencije Historic England i upravnog tela English Heritage, ekipa je analizirala lobanje 25 pojedinaca da bi bolje razumela živote onih koji su sahranjeni kod ovog značajnog spomenika. Ti ostaci prvobitno su iskopani iz mreže 56 jama koji se nalaze na teritoriji oko Stounhendža, 1920-tih. Krug jama je poznatiji pod nazivom Obrijeve rupe.
Analiza manjih fragmenata kremiranih ljudskih kostiju iz rane istorijske faze ovog mesta (3000 godina pre nove ere), kada je uglavnom korišćeno kao groblje, pokazalo je da najmanje 10 od 25 ljudi nije živelo u blizini svog večnog počivališta, pre smrti. Za razliku od toga, najviša stopa izotopa stroncijuma u ostacima odgovarala je živim stanovnicima zapadne Britanije, regionu koji obuhvata zapadni Vels, poznati izvor plavog kamena korišćenog u izgradnji Stounhendža. Iako sama količina izotopa stroncijuma nije dovoljan faktor za razlikovanje mesta gde je podjednako zastupljen, ta veza znači da je Vels, najverovatnije, mesto porekla barem dela ovih ljudi. Istraživanje takođe pokazuje da su se ljudi kretali od Velsa i Veseksa u kasnom neolitu, i da su pojedini ostaci zakopani u Stounhendžu. Rezultati naglašavaju važnost kretanja sirovina i ljudi između regiona prilikom izgradnje Stounhendža. Oni pružaju redak uvid u visok stepen razmene i mnoštvo kontakata u neolitu, dakle pre oko 5000 godina.
Vodeći autor istraživanja, Kristof Snok, rekao je da je nedavno otkriće da bilo kakva biološka informacija može da preživi veoma visoku temperaturu tokom kremacije (i do 1000 stepeni Celzijusa) nudi uzbudljivu šansu da se konačno istraži poreklo sahranjenih u Stounhendžu. Džon Pounset, glavni autor rada koji se bavi prostornom tehnologijom u Oksfordskoj školi arheologije, izjavio je da moćna kombinacija stabilnog izotopa i prostorne tehnologije pruža uvid u zajednice ljudi koje su učestvovale u izgradnji Stounhendža.
Kremirani ostaci iz misterioznih Obrijevih jama i ažurirano mapiranje biosfere pokazuje da su ljudi iz regiona planinskog venca u Velsu ne samo dobavljali plavi kamen za izgradnju čuvenog kruga već da su tamo i sahranjivani.
Kada su naučnici upitani za komentar u vezi s tim kako su razvili ovu inventivnu tehnologiju, profesor Džulija Li Torp, direktor Oksfordske škole arheologije i jedan od autora rada, rekla je da je za sve zaslužan interes doktora Snoeka za uticaj intenzivne toplote na kosti u našem telu, i to što su shvatili da je zagrevanje praktično zarobilo određene izotopske podatke.
I. Jakšić
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
