Teze

„Stvarno kretanje planeta oko Sunca”

Putanjama talasoida

Božidar Radulović

Početkom 20. veka astronomi su utvrdili da se Sunce kreće prema sazvežđu Herkules; pretpostavilo se da brzina tog kretanja iznosi oko 35 km/s. Krajem 20. veka astrofizičari su ustanovili da se Sunce kreće oko središta naše galaksije Mlečni put značajnijom brzinom - od 217 do 250 km/s. Na početku 2014. godine utvrđeno je da ta brzina iznosi 225 km/s (+ – 3%). Prema saznanjima o brzini kretanja Sunca, neki astronomi su objavili, tokom 2011-2012, da kružno kretanje planeta oko Sunca nije moguće. Pretpostavili su da se planete kreću po spiralno-kružnoj putanji čija je osa trajektorija Sunca. Međutim, u tom slučaju, planete znatno menjaju svoja međurastoja nja, koja ne odgovaraju postojećim izmerenim vrednostima. ? Privid u odnosu na Sunce U knjizi „Stvarno kretanje planeta oko Sunca“, za planetarno kretanje se ističe da je jednousmereno talasno, i da je takvo kada se Sunčev sistem posmatra spolja, odnosno sa nekog koordinatnog sistema postavljenog u središtu naše galaksije, dok kružno kretanje ostaje kao takvo samo u odnosu na Sunce i smatra se prividnim. Većina novih saznanja koja proističu iz rešavanja ovog problema prikazana su kroz zaključke. Prvi zaključak: planete ne mogu da obilaze oko Sunca po zatvorenim kružnim ili eliptično-kružnim putanjama zato što Sunce nije stacionarno nebesko telo već se kreće brzinom od 225km/s, kružeći oko diska galaksije Mlečni put.
Kada bi Sunce mirovalo ili se kretalo veoma malom brzinom, putanje svih planeta po kojima su se one iz velike kosmičke udaljenosti približavale Suncu završile bi se u središtu ove zvezde. Kada bi planeta „nastojala“ da načini povratnu polukružnu putanju oko Sunca, ono bi veoma brzo uspelo da pobegne u pravcu u kojem se inače kreće, pa bi usledilo razilaženje Sunca i planete - što nije moguće. ? Naizmenično ubrzano i usporeno kretanja planeta Drugi zaključak: Jedino moguće i stvarno kretanje planeta u Sunčevom sistemu je kretanje po krivudavim, tj. talasasto izduženim putanjama (nazvanim talasoidama) pri čemu planete u jednom talasu obilaze Sunce sa jedne strane pa, presecajući naizmenično iza ili ispred njegovu trasu, počinju da ga obilaze u drugom talasu sa druge strane, zadržavajući rastojanje od zvezde vodilje koje inače imaju i krećući se uvek u istom smeru kao i Sunce - u jednom talasu koji je duži i sa većom amplitudom ima veću brzinu od Sunca, a u drugom, kraćem talasu ima manju brzinu i nižu amplitudu. Talasna dužina ovog dvojnog talasa jednaka je dužini trase koju Sunce pređe za jednu planetarnu godinu te planete, a kroz svaki talas planeta prođe za isto vreme od pola svoje godine.

Kad su dostigla određenu brzinu i zahvatila odgovarajući oštar ugao sa trasom Sunca, presekla su tu trasu iza ili ispred ove zvezde jer im njihova primljena kinetička sila nije dozvoljavala da naglo menjaju i usmeravaju pravac prema Suncu da bi ga pogodile. Ono im se uvek izmicalo pa su tako ta nebeska tela bila zahvaćena od svoje zvezde poprimajući izduženo talasasto (longitudinalno) kretanje. U ovom poglavlju navedena je svojevrsna definicija Boga iz koje proizlazi stvaranje talasoidnog kretanja,stabilnost Sunčevog sistema i postanak planeta. Ta definicija glasi: „Bog - stvaralac je sveukupno međusobno DEJSTVO energije i materije, sa kojim ovo dejstvo čini trojno jedinstvo, a to dejstvo prouzrokuje sva nastajanja i nestajanja u sveukupnom kosmičkom prostoru i beskonačnom vremenu“. Znači, Bog je večiti stvaralac, i u prošlosti i u budućnosti. Pomenuto trojstvo enegrije, materije i dejstva je neraskidivo jedinstvo i jedno bez drugoga ne može da postoji. Po ovoj definiciji, Bog ispunjava uslove starih religija Dalekog istoka a to su: da nije rođen, da ne rađa (već stvara), da je besmrtan i da nije ljudskog obličja. U ovoj studiji navedeno je samo nekoliko primera ovog božjeg dejstva, a ovde je vredno istaći Ajnštajnov fotoelektrični efekat. U petom zaključku analiziraju se posledice postepenog i dugotrajnog smanjivanja naše zvezde koja svake sekunde gubi 5 miliona t svoje mase u vidu energije zračenja, a solarnim vetrom izbacuje prema planetama 3000 t mase svakog sata, što ukazuje na kontinuirano približavanje planeta Suncu po tzv. „prirodnom kosmičkom automatizmu“. Šesti zaključak: Za Merkur se pretpostavlja da je bio prirodni satelit Venere pa se time objašnjava njegova talasna putanja koja se kao takva već odavno uočavala. Sedmi zaključak: Za Pluton se potvrđuje stara pretpostavka da je bio satelit planete Neptun i da se njegova talasoidna putanja još nije stabilizovala. Osmi zaključak: Mesečeva putanja je složenija sinusoida jer je on „razapet“ između dve gravitacione sile. Deveti i deseti zaključak: Halejeva kometa ima talasoidu a trajanje revolucije ne iznosi (kako se do sada smatralo) 74-77 godina već oko 151 godina. Jedanaesti zaključak: Dva meteorska roja (Persidi i Leonidi) imaju spiralnu putanju, čija je osa putanja Zemlje.

Božidar Radulović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"