Tema Broja

Vanzemaljski život / U susret „drugima“

Kosmičke letelice za međuzvezdana putovanja

Astronomska merenja udaljenosti zvezda metodom tzv. godišnje paralakse pokazala su da su čak i najbliže zvezde za naše ovozemaljske pojmove gotovo nezamislivo daleko. Svetlost se kreće najvećom poznatom brzinom u prirodi, od c=299.792 km/s. Rastojanje Mesec-Zemlja prevali za 1,28 sekunde a sa najbliže zvezde vidljive golim okom, Alfe Kentaura putuje do nas 4,36 godina. Druge zvezde su znatno dalje i udaljenost se meri desetinama svetlosnih godina. Ta rastojanja su toliko velika da je gotovo nezamislivo da se ikada mogu preći. Ipak, velika otkrića u 20. veku, pre svega nuklearne energije a potom i početak kosmičkih letova višestepenim raketama na hemijsko gorivo, podstakla su neke naučnike-vizionare da projektuju međuzvezdane kosmičke letelice zasnovane na postojećim naučnim saznanjima i pretpostavljenom razvoju tehnologije. ? Nuklearnim eksplozijama do zvezda Nuklearni fizičari Frimen Dajson i Ted Tejlor su 1958. započeli projektovanje kosmičkih letelica koje bi bile pokretane eksplozijama nuklearnih bombi. Projekat je nazvan „Orion“. Nuklearne probe koje su tada vršene u cilju usavršavanja nuklearnog oružja pokazale su da, na određenoj udaljenosti od oblaka plazme koji nastaje nuklearnom eksplozijom, neki metalni predmeti su jednostavno odbačeni a ne razoreni. Ako bi nuklearna eksplozija delovala na potisnu ploču koja bi bila na sigurnom rastojanju iza kosmičke letelice, potisna sila bi naglo ubrzala letelicu. Pošto bi to ubrzanje bilo veoma veliko,10 do 100 ge, između potisne ploče i odseka u kojem bi bile nuklearne bombe i odseka za koristan teret bili bi postavljeni uvlačeći amortizeri koji bi smanjili ubrzanje tih odseka na veličinu 1-3 ge. Razmatrano je nekoliko veličina kosmičkih letelica serije „Orion“ prvenstveno u cilju putovanja po Sunčevom sistemu a neki projekti su razmatrali i poletanje sa površine Zemlje. Zbog velike radijacije i kontaminacije produktima fisije šire okoline lansirnog poligona, razvijani su kasnije projekti koji podrazumevaju primenu pogonskih nuklearnih eksplozija u kosmosu. Sam kosmički brod bio bi izgrađen u Zemljinoj orbiti.

Problemi koji se javljaju su veoma brojni tako da su projektanti sagledali i uspeli da teoretski reše neke od njih. Isparavanje kostruktivnog materijala potisne ploče usled visoke temperature moglo bi da se reši nanošenjem ablativnog sloja između dve nuklearne eksplozije. Nuklearna eksplozija bi bila bolje iskorišćena dodavanjem inercione mase odgovarajućeg oblika na nuklearnu bombu, čime bi se oblak plazme (nuclear fireball) oblikovao, umesto u loptu, u oblik izduženog elipsoida koji bi veći deo energije preneo na potisnu ploču. I pored svih ideja poboljšanja, i najveći projekat kosmičkog broda tipa „orion“, zbog nedovoljnog stepena iskorišćenosti energije eksplozije termo-nuklearne bombe, ne bi mogao da razvije brzinu veću 0,033-0,1 brzine svetlosti. Tom brzinom bi se do Alfe Kentaura putovalo, u najboljem slučaju, 44 godine. Projekat takvog kosmičkog broda bi se mogao nazvati megalomanskim: njegova masa bi bila oko 400.000 t, a pokretale bi ga 300.000 termo-nuklearnih bombi, svaka mase 1t i snage 1Mt, što je, iako naučno moguć - praktično neostvariv! Projekat je zvanično ugašen 1965, ali je poslužio kao osnova za druge projekte, pogotovu kada su se javile nove ideje kao nadogradnja istog koncepta. Savremeniji projekt „MagOrion“ iz 2000. razmatra da se nuklearna eksplozija izvodi u usmerivaču zvonastog oblika prečnika 2 km koji bi, magnetnim poljima, odbijao produkte eksplozije i tako 87% njene energije iskoristio za pokretanje kosmičke letelice. ? Do cilja za pola veka Projekt „Dedalus“ Britanskog interplanetarnog društva, nastao 1973-78. radom tima kojeg je predvodio Alen Bond, pretpostavlja prethodno ostvarenje impulsnog temonuklearnog pogona izazivanjem fuzije malih granula litijum-deuterida ili He3 snopom elektrona iz akceleratora. Brzina izbacivanja nastalih jezgara helijuma bi bila oko 10.000 km/s. Planirano je da kosmička letelica „dedalus“ bude bez posade a cilj bi bio crveni patuljak, tj. Barnardova zvezda, udaljena 5,9 svetlosnih godina, koja bi, prema nekim nagoveštajima, mogla da ima sopstveni planetarni sistem.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"