Tema Broja

Vanzemaljci / Ima li nekoga tamo?

Nigde civilizacije tipa 3

Vladimir Jeftić

Uprkos velikim mukama, još uvek nismo uspeli da nađemo vanzemaljski svesni oblik života. Međutim, ovde se mora zastati pošto nema ni odgovora na pitanje: šta je svest? Mi još uvek ne znamo šta su odlike svesti uprkos tome što su generacije filozofa i, u modernije vreme, psihologa, pokušavale da odgonetnu šta su osobine svesti od životinjskog pa do čovekovog nivoa. Šta tek reći za vanzemaljsku svest koju možemo da poimamo samo putem mašte a i pitanje je da li je mašta dovoljna za takav “neljudski” poduhvat. Pitanje je: da li bi mi uopšte prepoznali vanzemaljski oblik svesti kada bismo ga sreli negde u vasioni? Možda bi nam taj oblik promakao i možda bismo zaključili da se radi o nečemu neživom, nesvesnom. Na ovome mestu moramo da naglasimo i da je sam pojam života za nas nejasan. Jedan najosnovniji pojam, na stranu sada svest, pojam života čovek još uvek ne razume u potpunosti. Pa, kako onda prepoznati vanzemaljski život koji je po prirodi nešto potpuno strano našim antropocentričkim pojmovima i misaonim konceptima? Sve su ovo teškoće sa kojim se svaki ozbiljan astrobiolog suočava u potrazi za vanzemaljskim životom. Ipak, ma kako siromašni ili neodređeni bili naši koncepti o životu i svesti, mi ipak posedujemo elementarna znanja o tome kako bi svesni živi organizam trebalo da se ponaša. Ta znanja smo dobili autopercepcijom i percepcijom zemaljskih oblika života. Ako ostavimo po strani pitanje: da li Darvinova evolucija važi i na vanzemaljskim planetama jednom kada se život na njima pojavi? Naši pojmovi o vanzemaljskom obliku života su se promenili iz korena kada smo na Zemlji, dakle kod kuće otkrili bakterije koje mogu opstati u prilično negostoljubljivim sredinama, od kilometarskih ledenih dubina do sumpornih i otrovnih jezera.Verovali smo da jedino na Zemlji u čitavom univerzumu postoji život, ali sada verujemo da postoji mogućnost da život cveta u našem komšiluku, na Evropi, Enceladusu...To su samo primeri lokaliteta na kojima je moguće pronaći život i koje će biti buduće odrednice NASA-nih misija i misija drugih svemirskih agencija. Ipak, mi želimo da otkrijemo život koji je intiligentan ali, najverovatnije, i da se u svemiru nalaze rase mnogo starije od naših, daleko superiornije po svojim mentalnim kapacitetima od naših. Veliko je pitanje: da li bi one želele da komuniciraju s nama - ako je to uopšte moguće.

Po klasifikaciji Kardaševa, ako su civilizacije nultog tipa ovladale energijom svojih planeta pa sve do civilizacija tipa 3, koje su ovladale energetskim potencijalima čitavih galaksija, mi sa takvim bićima uopšte ne bismo mogli da uspostavimo kontakt jer bi na nas gledali kao što mi gledamo na koloniju mrava npr. U jednom novijem istraživačkom poduhvatu, pretraženo je na stotine galaksija ali nije otkrivena emisija energije koja bi odala civilizacije tipa 3. Međutim, to ne mora da znači da super intiligentni vanzemaljci ne postoje, to samo znači da možda koriste neke druge nama nepoznate oblike energije a možda su i kontemplativno orijentisani. Program SETI je suviše antropocentrički pošto za premise ima tvrdnje da bi svi intiligentni oblici života trebalo da grade radio-teleskope i da komuniciraju putem radio-talasa. Međutim, šta ukoliko su vanzemaljci davno prevazišli naš tip industrijske civilizacije i koriste neki drugi elektromagnetni spektar za komunikaciju a ne radio-talase? Možda koriste svetlost, na primer? A možda su orijentisani ka sebi… Da ne preturamo po kosmosu Nije teško da zamislimo zajednicu introvertnih bića koja su se posvetila sopstvenom duhovnom razvoju. Moramo da definišemo šta tražimo, da li tražimo inteligentne oblike života ili mahovinu. SETI je orijentisan na inteligentni oblik života ali svi bi bili srećni kada bismo otkrili i mahovinu jer nas to upućuje na dalje traganje za intiligentnim oblikom života. Takođe od svih problema izdvaja se i problem agresivnosti potencijalnih vanzemaljaca. Podsetimo samo na upozorenje jednog od najvećih umova današnjice Stivena Hokinga koje glasi da možda ne bi trebalo da “preturamo” po kosmičkim dubinama jer šta ako naiđemo na agresivnu rasu koja bi nas rado potamanila? Ovo ne možemo da izbegnemo jer naši elektromagnetni signali putuju kosmosom i već su stigli do obližnjih zvezda, tako da smo emisijama iz naših radio-aparata i televizije označili sebe kao potencijalnu žrtvu. Međutim, uvek se možemo poslužiti argumentom da vanzemaljci ne bi dostigli dati tehnološki nivo da nisu pobedili agresivnost. To bi mogao da bude jedan od odgovora na Fermijev paradoks o kome smo pisali u jednom od prethodnih brojeva. Možda je razlog zašto vanzemaljaca ili njihovih automatizovanih emisara nema, da li su se međusobno uništili u ratovima, ili je možda Tvorac projektovao u genetski kod tempiranu bombu koja samo čeka povoljan trenutak. Pogledajmo samo našu rasu: mi se stolećima ubijamo ali tek sa nadolaskom nuklearnog doba dobili smo mogućnost da običnim pritiskom na dugme uništimo sav oblik života na Zemlji osim možda bubašvaba. To ne bi bilo mnogo intiligentno zar ne?

Vladimir Jeftić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"