NAUKA KAO ŽIVOT

Pripremio: Miloslav Rajković

Dr Miodrag M. Petrović, istoričar kanonolog, naučni savetnik Istorijskog instituta u penziji

Zakonopravilo - najveća srpska knjiga

Davno je postalo očigledno da se istorija Srba, osobito srednjeg veka, kao ni drugih pravoslavnih naroda vizantijskog komonvelta, ne može valjano napisati bez poznavanja teologije, istorije hrišćanske crkve. Naročito ne mogu da se proučavaju srednjovekovni izvori. Nažalost, u nas su malobrojni istoričari s temeljnim znanjima te vrste,kakvi su bili: Nikodim Milaš, Radoslav Grujić, Nikola Radojčić, Sergije Troicki, Dimitrije Bogdanović, da pomenemo najistaknutije. Među savremenicima dr Miodrag M. Petrović (1936), naučni savetnik Istorijskog instituta u penziji, nema premca. Kao i Troicki i Milaš, Petrović je istoričar kanonolog, stručnjak za istoriju Crkve i staro srpsko pravo. Autor je kritičkog izdanja Zakonopravila Svetoga Save na srpskoslovenskom i srpskom jeziku , crkvenograđanskog zbornika iz prvih decenija XIII veka.

Ako je Zakonopravilo , bez koga Autokefalna srpska crkva nije mogla biti osnovana, među čudima Sv. Save „najstvarnije čudo“, za kritičko izdanje ovog jedinstvenog pravnog spomenika u tadašnjoj Evropi hladne glave se može reći da je u našoj istoriografiji, filologiji, teologiji i pravu čudo nad čudima. To čudotvorstvo je utoliko veće ako se zna da su Vuk i Kopitar još 1823. godine istakli važnost da se on naučno obradi i objavi, i da su svi, bez izuzetka, i pojedinci i čitavi odbori uglednih stručnjaka koji bi se tog prvorazrednog zadatka latili, pre ili kasnije, odustajali, ne ostavljajući za sobom nikakve rezultate svog rada. S časnim izuzetkom Sergija Troickog. I danas između ulaznih vrata Arhiva i Biblioteke SANU, stoji na zidu tabla s natpisom „Odbora za izdavanje krmčija“, iako je on ugašen još daleke 1962.

Ustav Crkve i države

Miodrag M. Petrović jedini od tog zadatka nije odustao, ni kada je na tom naučnom polju bez obala ostao sam, posle prerane smrti D. Bogdanovića. I ne samo da nije sledio prethodnike, nego je strpljivim radom najpre izdao fototipiju Ilovičkog prepisa Zakonopravila ili Nomokanona svetog Save („Dečje novine“ 1991), najstarijeg od 11 sačuvanih prepisa srpske redakcije, iz 1262. godine, kao osnovnog teksta, a potom i prvi deo Zakonopravila na srpskoslovenskom i srpskom jeziku (Žiča 2004), 6 uvodnih i 47 osnovnih glava od 64 ukupno. U toku je prevođenje poslednjih glava drugog dela, koji obuhvata građansko zakondavstvo, pa treba moliti za zdravlje autora, da posle poluvekovnog truda, poput Puškinovog pisara u Borisu Godunovu , može na kraju kazati: „Ispunih dužnost bogom danu mi“.

Kakva je knjiga Zakonopravilo ? Čime to zaslužuje da je smatramo srpskim jevanđeljem?

- Zakonopravilo Svetoga Save je svojevrsan ustav za uređenje sveukupnog crkvenograđanskog i državnog života Srbije u srednjem veku. Savin nomokanonski zbornik je stvaralačko delo prvog reda, jedinstven po izboru građe, strukturi, kombinovanju teksta kanona sa tumačenjima, sa kojim nijedan grčki nomokanonski zbornik nije istovetan - kaže priređivač i prevodilac Miodarg Petrović. - Svi potonji srpski zakonski spomenici, od Žičke povelje, Dušanovog zakonika do povelja kneza Lazara, izviru iz Savinog Zakonopravila. Iako u svetu mnogo poznatiji, Dušanov Zakonik (1349. i 1354) je tek sveščica naspram Savinog kodeksa. Zato za rešavanje određenih pitanja car Dušan upućuje da se sudi “po zakonu svetih otaca”, tj. po Zakonopravilu . Srbi nemaju ništa vrednije od te knjige Savine, bilo šta da uzmemo. Ništa ne postoji što bi ovu knjigu moglo da nadraste. Ona je najveća srpska knjiga.

Naučnici su bili svesni te činjenice (N. Milaš, N. Radojčić, T. Živanović). Lingvista Mitar Pešikan u jednom pismu Petroviću kaže da je odavno svestan da smo „počeli od tanjeg kraja ponavljajući u nizu“ prevode Dušanovog zakonika...

- Razlog za neuspeh i odustajanje i najuglednijih naših stručnjaka od kritičkog izdanja - objašnjava dr Petrović - leži, uglavnom, u činjenici da valjano razrešavanje srpskoslovenskog teksta Zakonopravila ne može da se sprovede bez uporednog praćenja grčkih izvornika koje je koristio Sveti Sava, a koristio ih je više, najmanje dva. A bez pravilno razrešenog izvornog teksta nema ni pravilnog prevoda na današnji srpski jezik. Ima mesta u Zakonopravilu koja, i pored ispravno razrešenih srpskoslovenskih reči (odvajanje spojenih reči, spuštanje nadrednih slova u red) za prevodioce koji se ne služe grčkim izvornicima predstavljaju nepremostivu prepreku. Naiđe se na i Grcima skoro nerazumljivu reč.

Nikola Radojčić je iskreno bio zabrinut da bi Savino delo, a pre svega Zakonopravilo , za koje veli da je spomenik prvoga reda - crkveni, državni i narodno pravni, na sramotu naše nauke, stranci mogli prvi da objave. On je bolje nego ijedan drugi naš naučnik znao koliko je to zahtevan posao i kakvi treba da budu trudbenici oko tog izdanja da bi ono bilo dostojno „veličine rada Sv. Save i njegovih saradnika“. Oni, kaže Radojčić, moraju biti „zadahnuti“ Savinom ljubavlju prema crkvi i narodu, i „opasati se njegovom trudoljubivom istrajnošću, ako žele da sadašnja pokolenja iz njihova izdanja iščitaju veličinu i važnost napora sv. Save i da osete, koliko je vaskoliki duhovni život Srba, s celim svojim jedinstvenim razvitkom, zavisio sve do XIX v., ovog dela“.

Miodrag Petrović je gotovo do pojedinosti odgovarao tom idealno zamišljenom profilu autora kritičkog izdanja Zakonopravila. U njemu su se stekla neophodna znanja iz starog i savremenog srpskog jezika, istorije hrišćanske crkve, pravoslavne teologije, crkvenograđanskog vizantijskog i slovenskog srednjovekovnog prava, dogmatike, tekstologije, vizantijskog i novog grčkog jezika, paleografije; duboka ljubav prema crkvi i narodu i najšire poznavanje Savinog života i rada. Zato je Pešikan i nagovarao Petrovića da se „prihvati toga posla“. A kada se konačno krenulo sa prevođenjem, piše mu sa uverenjem da je „stvar u pravim rukama“ i sa željom da ide „što istrajnije i što brže“, siguran da će „naći dobra rešenja za komplikovane probleme prevođenja“.

Poduhvat „u pravim rukama“

Pomenuti prepisivač u Čudovom manastiru, dok piše kraj voštanice u svojoj ćeliji, govori sebi: „I ne odredi me Gospod uzalud / I ne nauči veštom pisanju...“. Ima i u nauci bogomdanih ljudi za nerešive probleme i komplikovane poduhvate. Priređivač ovog kritičkog izdanja je nesporno jedan od tih izabranih. Ne možemo se oteti utisku da je M. Petrovića za ovo sveto delo sam Bog odredio: i mestom rođenja, i porodicom „pune delotvorne pobožnosti“, i obrazovanjem, i ličnim životnim odlukama.

?Iz Gradskog zakona: kraj 31. i početak 32. grane

Rođen u selu Ratini kod Kraljeva, koje se pod istim imenom pominje još u Žičkoj povelji , on je mogao neposredno da oseti duhovno zračenje Žiče, u koju je kao dete s roditeljima rado odlazio i u kojoj se, kako sam veli, „dušom najviše vezivao za Svetog Savu kome je to bilo arhiepiskopsko sedište“. U porodici je mogao da sluša o besedama vladike Nikolaja (Velimirovića) i bogomoljačkim skupovima, majka mu je kazivala junačke narodne pesme (najbolja škola rodoljublja), često ponavljajući savet majke Jevrosime sinu: „Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu“. Iz roditeljskog doma je poneo to osećanje pravde koje se iz starog srpskog prava prelilo u predanje i narodnu pesmu. Njegov rani pogled na svet su, pored roditelja, oblikovali seoski učitelj, sveštenik u selu Vrba Milorad Krstić („uzor pravog sveštenoslužitelja i rodoljuba“), profesori u bogosloviji (koju je upisao po želji majke i oca, na čemu im je „duboko zahvalan“). Seća se da su njegovi profesori srpskog jezika, omilitike, dogmatike i ruskog - Trifun Đukić, Branko Cisarž, Pavle Pudlo bili ozbiljni, dostojanstveni i svom pozivu posvećeni ljudi. Oni su i prvi u njemu otkrili dar za nauku. Na jednoj besedi o ubogom Lazaru i bogatašu, iz tih dana, koju mu je otac sačuvao, prof. Cisarž je ispod odlične ocene crvenom olovkom dopisao: „S dubokim prodiranjem u srž teme“.

Ka Svetom Savi ga je usmeravala i odluka da studije teologije nastavi u Atini (po osnovi razmene studenata), gde uporedo sluša predavanja i polaže određene ispite na filozofskom i filološkom fakultetu, kao i da se pri izboru doktorske teze obrati Sergiju Troickom, priznatom autoritetu za crkveno pravo i neumornom istraživaču Savinog Nomokanona. „Sumnjao je“, kaže,“da ću ja tezu Crkveno-politička ideologija Nomkanona u 14 titula (odn. grana, kako je grčku reč titula preveo Sv. Sava) odbraniti s obzirom na osetljivost Grka u pitanjima odnosa crkve i države i jurisdikcije carigradskog patrijarha koga oni smatraju vaseljenskim, zbog tumačenja Aristina i Zonare, da se vladar ne sme mešati u crkvena pitanja koja ne odgovaraju crkvenoj ideologiji u Vizantiji. Troicki me je uvodio u tu problematiku i vremenom sam se lepo osećao u tim vodama“. Petrović je tezu, pod naslovom Nomokanon u 14 grana s vizantijskim komentarima , branio pred čitavim profesorskim saborom sa samopouzdanjem šahovskog šampiona koji igra simultanku s velemajstorima („Svi su oni bili klasa, nemački đaci“). Rektor ga je i novčano nagradio. Uporedo je diplomirao i pravo.

Crkva se, međutim, olako odrekla jednog učenog teologa a država ga mudro prihvatila. Sinod nikada nije potvrdio njegov izbor u zvanje docenta za crkveno pravo na Bogoslovskom fakulteta, a zbog rada Nomokanonski propisi o popunjavanju upražnjenih eparhija (episkopija) i premeštaju arhijereja dobio je otkaz u imovinsko-pravnoj službi u Patrijaršiji. Zalaganjem Vite Petkovića, sekretar Komisije za odnose s verskim zajednicama Republike Srbije, s kojim se upoznao kao predavač u Dopunskoj školi pri ambasadi SFRJ u Atini, primljen je za saradnika Istorijskog instituta SANU. Istina je, veli, da je država to moje novo radno mesto platila 25.000.000 dinara i „Institut me je, na ime tog miraza, jednoglasno primio, izuzev Ljubinke Trgovčević, koja je svoje neslaganje objasnila rečima: 'Nama popovi ovde ne trebaju'“.

Da ništa drugo nije uradio već samo Savinom nomokanonskom zborniku vratio izvorni naziv Zakonopravilo , M. Petrović je stekao mesto u srpskoj kulturi. Učinio je to sa najvišim osećanjem naučne odgovornosti, tako blistavo projavljene na odbrani doktorata, priređivanjem fototipije Ilovičkog prepisa, prvog fototipskog izdanja u svetu jednog prepisa Zakonopravila srpske redakcije, rukovdeći se načelom „prvo izdati pa proučiti“. Fototipija je prethodila knjiga „ O Zakonopravilu ili Nomokanonu svetoga Save “, u kojoj posebno mesto ima uvodna studija „ Od Krmčije do Zakonopravila “. Naziv Zakonopravilo je prihvaćen u naučnoj literaturi.

Besceno uzdarje Svetom Savi

Pojavu prevoda prvog dela Zakonopravila , Petrović je u predgovoru propratio rečima: „Razloge za radost povodom objavljivanja Zakonopravila Svetoga Save u ovom vidu i na razumljivom srpskom jeziku ne treba posebno isticati. Ona spontano izvire iz saznanja o tome da ova knjiga - kao zvanični nomokanonski zbornik Srpske pravoslavne crkve od prvih decenija 13. veka, i kao utemeljenje razuđenog pravnog poretka u mladoj Srpskoj državi toga vremena - postaje dostupna svim korisnicima koji žele da iz nje iščitajavaju stečena u nekoj dubokoj prošlosti životna znanja i iskustva, neophodna za život sada i u budućnosti. Reč je o knjizi koja i danas daleko premaša državne granice sužene Srbije“.

Pored dva kapitalna naučna izdanja, koja su besceno uzdarje naše nauke osnivaču autokefalne Srpske pravoslavne crkve, povodom njenog skorog jubileja, osam vekova od osnivanja, dr Miodrag M. Petrović je napisao čitav niz studija, rasprava, članka o raznim pitanjima, crkvenokanonskim, bogoslužbenim, jezikoslovnim, geopolitičkim, ne bežeći ni od aktuelnih tema (nekanonska smena episkopa raškoprizrenskog dr Artemija i dr.), sakupljenim u samizdatu Odabrani radovi u šest knjiga (u rukopisu je jedino druga knjiga, o patrijarhu Spiridonu, za koga veli da je bio desna ruka kneza Lazara i krupna intelektualna figura našeg srednjeg veka).

Tragom Dušanovog zakonika: Petrović na tvrđavi u Seru

U ovoj grupi najznačajniji su studija o Studeničkom tipiku i radovi o bogomilskom pitanju i „Crkvi bosanskoj“ u srednjem veku. Ovi drugi su bespoštedna kritika radova S. Ćirkovića i drugih naučnika koji su se bavili ovim temama. Poziv na naučni dijalog, bez koga, kaže, „nema zdrave nauke“. Pisao ih je dok je akademik Ćirković bio „u intelektualnoj i naučnoj snazi“ da bi mu odgovorio, ali ovaj to nikad nije učinio.

Rezultati do kojih je došao na osnovu opsežnog proučavanja srednjovekovne izvorne građe “ništa podudarno nemaju sa razuđenim domišljanjima o tome u domaćoj i stranoj istoriografiji od preko sedam stotina bibliografskih jedinica”. Niko od proučavalaca, kaže dr Petrović, do sada nije mogao da odgovori na nekolika ključna pitanja u vezi sa “Crkvom bosanskom”: gde joj je bilo sedište, zašto ne postoji nijedan dokument koji bi govorio o nekakvoj crkvenojerarhijskoj i duhovnoj njenoj službi, zašto se od pada Bosne pod Turke 1463. godine više uopšte ne pominje postojanje “Bosanske crkve”. Njegovo ključno otkriće je da bogumili-babuni, kudugeri, dualisti, na Balkanu u srednjem veku, nisu niko drugi do rimokatolici - latini, pripadnici Rimske crkve, koji su ispovedali Simvol vere sa umetkom filioque, a “krstjani” hrišćani Istočne katoličanske (ne katoličke) crkve, koji su se tim imenom od njih raspoznavali i razlikovali.

Kada je nedavno preminuli istoričar M. Ekmečić pročitao Petrovićev rad Kudugeri - bogomili u vizantijskim i srpskim izvorima i “Crkva bosanska” , objavljen 1998, našao je za shodno da da akademiku Dobrici Ćosiću da i on pročita. Ćosić je posle pažljivog čitanja pitao autora zašto ova knjižica nije nigde javno predstavljena. “Zašto bih ja to predstavljao javno, ako vredi, ako je zaista novena, samo će da se predstavlja”, odgovorio je. Tom prilikom Ćosić je ispričao: “Bio sam mlad kada sam slušao Krležu da priča o bogomilima. Pred njim sam se tada osećao inferiorno jer mi to pitanje nije bilo dovoljno poznato, a on je mnogo znao. Ali sada vidim o kakvoj se zabludi radilo i, ako ima otrkića u istoriografiji ovoga (XX - nap. a.) veka, to je to”.

O svom radu, Petrović, s merom običnog ljudskog zadovoljstva, kaže: „Radio sam samostalno, ne u klanu. Onima koji su mi najavljivali da se u Institutu neću dugo zadržati jer ne pripadam nijednom klanu, obično sam govorio da nisam navikao da razmišljam u čoporu. Ja dajem ovo, dostupno je naučnoj javnosti, kritici. Tako se razvija nauka“.

Miloslav Rajković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"