EGZOTIČNI NARODI
Pripremio: Oliver Klajn
Janomami
Ljudi koji jedu kosti rođaka
U Amazonskoj prašumi, u pograničnom regionu u južnoj Venecueli i severnom Brazilu, živi narod Janomami. Naučnici su naziv naroda izveli iz njihove reči za čoveka, odnosno ljudsko biće. Dele se na više ogranaka. Sanema pleme naseljava severni deo područja i njih je oko 1500. Ninami žive samo u Venecueli i ima ih oko 800. Širiana ima oko 1000. Najviše je onih čija plemena imaju slične nazivu naroda.
 Ukupno oko 35.000 Janomami indijanaca sredstva za život nalaze u prašumi od koje su u potpunosti zavisni. Uništavaju biljke kako bi došli do obradive zemlje. Takođe, kada je tlo previše istrošeno, sele se na druga mesta da bi se pređašnje obnovilo. Otuda su u njih seobe česte i uobičajene pojave. Zarad prehranjivanja bave se lovom i ribolovom, sakupljaju voće, gaje banane, južnoameričku biljku manioku, šećernu trsku i duvan. Hrane se i larvama tvrdokrilaca. Muškarci obavljaju teške poslove da bi se u prašumi uklonilo sve što ometa gajenje biljaka a ženama preostaje da urade ono što je vezano za sam odgoj useva.
Narod Janomami je veoma interesantan za medicinu. Razlog tome je što imaju rekordno nizak krvni pritisak - verovatno zato što veoma malo konzumiraju kuhinjsku so.
Život u izdvojenosti
Velika većina indijanaca živi duboko u prašumi. Svega 5% ima svoja naselja uz obale reka. Manjina koja obitava uz reke vodi znatno stabilniji način života, više sedelački. Trguju robom poput kanua i lakih čamaca, love ribu.
 Janomami koji su u prašumi provode dnevno na zemlji do dva sata. Iz hrane sa obradivih površina ne dobijaju dovoljno proteina. Zato najveći deo dana žene provode hodajući u potrazi za plodovima. Muškarci su lovci i mogu da preduzmu lovačke poduhvate koji nekad traju po nedelju dana.
Svoju posebnost i način života uspeli su da očuvaju upravo zahvaljujući činjenici da velika većina ovog naroda boravi u dubini prašume, što im je doskora omogućavalo izolovanost od spoljnih uticaja. Njihov život je organizovan u nekoj vrsti rodovskog uređenja. Uglavnom su to omanja sela sa ne više od 400 stanovnika. Celo selo naseljava jedan rod, odnosno proširena familija. Kompletno stanovništvo živi u okviru jedne građevine u obliku diska koja se naziva šabono . Centralni deo šabonoa nije pokriven. Predstavlja zemaljski prikaz mesta na kome, prema verovanjima Janomamija, borave njihovi bogovi. Približno rastojanje od jednog do drugog kraja je kao kod fudbalskog stadiona.
Šabono ima slabu otpornost prema vremenskim nepogodama i drugim spoljašnjim opasnostima, poput navale insekata, pošto je građen od sirovih materijala kao što su lišće, grane šljiva, vinova loza i razna stabla. Zato svakih nekoliko godina mora da se pravi nova građevina.
Brakovi sa više supružnika
Poligamija se smatra normalnom formom bračne veze u njihovoj zajednici. Više je poliginije, odnosno mnogoženstva ali ima i slučajeva poliandrije, odnosno brakova jedne žene sa više muškaraca. Postoje i klasični, monogamni brakovi. Poligamne familije se donekle zasnivaju na patrijarhatu. Muškarac je glava šire porodice i njegov uticaj se proteže i izvan sela u kome boravi. Svaka žena sa svojom decom čini jednu podfamiliju. U svakodnevnom životu u selu, sve obaveze i sva odgovornost održavanja domaćinstva padaju na pleća žena. Bračnih ceremonija i proslava gotovo da nema. Brak može da bude ugovoren kada je devojčica veoma mala ali do njegove realizacije može doći tek nakon prvog menstrualnog ciklusa mlade.
 Od žena se očekuje da odgoje mnogo dece. One su poznate i po velikom umeću pletenja i ukrašavanja korpi koje postižu zahvaljući manjim koncima od stabla i korenja. Te korpe koje imaju široku praktičnu primenu boje posebnom bobicom koju zovu onoto. Onoto služi i da bi se obojila njihova koža i ono malo odeće što imaju.Telo ukrašavaju perjem i cvećem. Obožavaju prirodu. Po njihovom verovanju priroda je sve stvorila.
Glavni verski starešina je šaman. Uspešnu žetvu proslavljaju velikim gozbama u kojima učestvuje više sela. Žene igraju na ovim proslavama do duboko u noć. Muškarci koriste halucinogene droge i opijaju se dok ženama to nije dozvoljeno. Jedan od najbizarnijih rituala je jedenje kostiju preminulih rođaka. Veruju da na taj način duh pokojnika nastavlja da živi. Žene su takođe deo ove veoma čudne prakse. Kosti mešaju sa hranom.
Dešava se da sela Janomamija zarate jedno protiv drugog. Tada se iskazuje ratnička veština, udaraju se u grudi ili tuku štapovima. Neretko se dešavaju otmice žena a smrtnost muškaraca usled ovih sukoba, koji mogu biti širih razmera, je velika. Poseban problem poslednjih nekoliko decenija predstavlja dolazak ljudi iz spoljašnjeg sveta usled pohlepe za zlatom koje je nađeno na njihovoj zemlji.
Oliver Klajn
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
