IŠČEZLE VRSTE
Pripremio: Oliver Klajn
Japanska rečna vidra
Samostalna i pod vodom
Kada zvanične institucije jedne države proglase životinjsku vrstu istrebljenom, ostane da tinja tračak nade da ta životinja ipak negde postoji. Takav je slučaj sa japanskom rečnom vidrom.
 Pre tri godine, Ministarstvo za životnu sredinu Japana izdalo je javni proglas da je domaća vidra nestala sa zemlje. Uprkos tome veći broj svedoka tvrdio je da je video ovu životinju. Samo pet meseci nakon stavljanja vidre na listu istrebljenih vrsta, u centralnom delu najvećeg ostrva Honšu, u prefekturi Aiči, navodno je uočeno više jedinki. Pre toga je poslednji put viđena 1979. godine, za šta postoje nesporni dokazi u vidu fotografije. Na najmanjem od četiri glavna ostrva, Šikoku snimljeno je fotografija napravljena na ušću reke Šinđo, kod gradića Susaki.
Stručni naziv je Lutra lutra whiteleyi . Reč je o japanskoj podvrsti evroazijske vidre, jednoj od trinaest postojećih vrsta ovog sisara. Ovu podvrstu naučno je definisao britanski zoolog Džon Edvard Grej. Danas deluje kao neverovatan podatak da je nekada bilo nekoliko miliona ovih vidri! Njihovo vredno krzno je glavni uzrok opadanja a zatim i nestanka podvrste. Krzno je uglavnom prodavano stranim trgovcima, naročito od sredine 19. veka, kada je trgovina dobila puni zamah pošto se tada Japan otvorio prema spoljnom svetu. Na to su se kasnije nadovezali zagađenje i razvoj urbanih sredina, što je dovelo do uništavanja staništa vidri ali i izazvalo velike teškoće ovoj živoj vrsti u potrazi za hranom.
Prefektura Ehime, na ostrvu Šikoku, ima i danas kao svoj zvaničan simbol ovu iščezlu životinju.
Tokom devedesetih godina prošlog veka, bilo je više potraga koje su sproveli naučnici u cilju pronalaženja vidre. Nađeni su ostaci izmeta, urina i dlaka i neki drugi tragovi, ali je sve to bilo nedovoljno da bi opravdalo nade u opstanak.
 Pošto su najveći deo vremena provodile u vodi, ishrana im se uglavnim sastojala od jegulja, riba, kraba i škampi. Pošto nisu bile izbirljive kada je reč o hrani, nalazile se namirnice i izvan vode. Jele su insekte, manje glodare i razne plodove poput lubenica. Bile su noćne životinje, što podrazumeva da su noći provodile tražeći hranu. To su činile na “svojoj teritoriji” koju su obeležavale izmetom.Teritorija se prostirala u prečniku od 16 do 18 km.
Prilikom potrage za hranom, pravile su nekoliko jazbina u žbunju ili ispod stena koje su im služile kao mesta za predah.
Japanska rečna vidra je živela samostalnim životom. Kontakte sa drugim jedinkama svoje vrste svaka vidra je imala skoro isključivo u vreme sezone parenja. Imale su duga i tanka tela zahvaljujći čemu su mogle da plivaju i da se kreću kroz vodu brzinom od preko 11 km/h. Takozvana “plivaća koža” koja nastaje između prstiju i kandži životinja pomagala im je da u vodi brže plivaju i da na kopnu brže trče.
Dužina odrasle jedinke je bila u rasponu 65-80 cm. Na to se nadovezivao rep dugačak oko pola metra. Imale su debelo krzno sa puno dlaka koje je imalo dva sloja, prednji i unutrašnji. Ovi slojevi su opadali i obnavljali se u zavisnosti od godišnjeg doba.
Mogle su da pod vodom ostanu duže od dva minuta, pri čemu su zadržavale dah. Kada bi napunile godinu dana, dostizale su zrelost i od tog trenutka su samostalno živele. Do parenja je dolazilo sa dve ili tri godine starosti. Mužjaci su preduzimali inicijativu tako što su ispuštali zvuke. Ženka je mogla da odbije da se pari i tada je mužjak prelazio na druge ženke. Ako je želela da se pari, ženka se kotrljala sa mužjakom, što je imalo za posledicu ispuštanje hormona.
Rađalo se do šest mladunaca koji su bili potpuno slepi prvih mesec dana života. Posle četiri meseca mladunci su počinjali da uče da love. Mogli su da žive do 25 godina.
Oliver Klajn
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
