TEMA BROJA - Indija, od Veda do Marsa
Kosmos
Na Mesec po helijum
Prve svemirske aktivnosti u Indiji javile su se početkom 1960-tih godina kada je osnovana nacionalna komisija za istraživanje svemira INCOSPAR. U Thumbi, na samom jugu Indije, blizu Zemljinog magnetskog ekvatora, izgrađena je baza za lansiranje atmosferskih i suborbitalnih raketa TERLS (Thumba Equatorial Rocket Station).
 Prva suborbitalna raketa, razvijena i proizvedena u Indiji, bila je jednostepena raketa „rohini“, koja je poletela 1967. do visine od 10 km, sa 7 kg korisnog tereta, a potom je isto učinjeno sa dvostepenom raketom RSR, dometa 320 km, sa korisnim teretom do 100 kg.
Indijska svemirska organizacija ISRO (Indian Space Researche Organisation) osnovana je 1969. u cilju objedinjavanja svih svemirskih aktivnosti u Indiji, tada pod nadzorom Ministarstva za atomsku energiju. Iste godine prof. Vikram Sarabhai, začetnik indijskog raketnog programa, okupio je tim naučnika da bi sa njima radio na razvoju vozila za lansiranje satelita SLV (Satellite Launch Vehicle). U to vreme započela je gradnja lansirnog centra Sriharikota, blizu Madrasa, na jugoistoku potkontinenta.
Prvi indijski satelit „arjabhata“ lansiran je 1975, uz pomoć ruskog pogonskog sistema. Prvo uspešno domaće lansiranje izvedeno je pomoću SLV rakete, 18. jula 1980. U sklopu sovjetske misije 1984. u svemiru je boravio i prvi indijski astronaut.
Familija LSV
SLV je četvorostepena raketa koja je prvo put uspešno lansirana 1980. kada je u orbitu postavljen mali eksperimentalni satelit „rohini“ (35 kg). Poslednje lansiranje pod istim uslovima izvedeno je 1983, posle čega je SLV zamenjen lansirnim vozilom ASLV (Augmented Satellite Launch Vehicle), petostepenom raketom sposobnom da u nisku orbitu Zemlje lansira satelit od 150 kg. Prvo lansiranje izvedeno je 1987, a poslednje 1994.
 PLSV (Polar Satellite Launch Vehicle) je prvo veliko indijsko lansirno vozilo kojim je u svemir otpremljeno više satelita čiji je zadatak bio osmatranja naše planete iz geostacionarne orbite. Nedostatak ove letelice bio je u njenoj velikoj težini, složenom rukovanju i mogućnosti proizvodnji samo jednog primerka godišnje.
GLSV (Geosynchronas Satellite Launch Vehicle) je najsnažnije indijsko lansirno vozilo, namenjeno postavljanju satelita u geoistacionarnu orbitu. Reč je o trostepenom lansirnom vozilu koje koristi kriogensku tehnologiju i pomoćne bustere na tekuće gorivo. Prvi let obavljen je 2003, uz nosivost 7 t tereta.
Sa raketodroma u Sriharikoti, 18. decembra 2014. poletela je velika raketa GSLV Mk III, što se smatra začetkom programa slanja ljudi u svemir vlastitim svemirskim brodom. Aktivni let trajao je samo 5 minuta, a raketa je dostigla 126 km. Koristan teret na raketi bila je eksperimentalna kapsula CARE (Crew Atmospheric Reentry Experiment); u osnovi, reč je o prototipu komandnog modula budućeg svemirskog broda. Po dostizanju planirane visine, CARE je odvojen od rakete i, posle dvadesetak minuta, pomoću padobrana se spustio u vode Bengalskog zaliva.
Prototip modula ima masu 3740 kg. Tokom leta proveravani su raketni motori za manevrisanje u svemiru, toplotni štiti koji je izdržao temperaturu od preko 1.500 stepeni Celzijusovih, elektronska i informatička oprema, padobranski mehanizam za meko prizemljenje. Sve se odvijalo pri brzinama od 5.300 m/sec (prilikom odvajanja CARE od rakete) do par m/sec, kolika je bila brzina pri padu u more.
Sledeći let GSLV Mk III planiran je za početak 2017.
Složeno do Marsa
Prva indijska letelica ka Marsu uspela je u prvom pokušaju! Letelica „mangalijan“ ušla je u orbitu crvene planete 24. septembra 2014. Uspeh MOM (Mars Orbiter Mission) uvrstio je Indiju na listu zemalja koje su došle do Marsa (SSSR, SAD i EU). Čak 29 misija od 55 ka Marsu nisu uspele, što ukazuje na složenost ovog poduhvata i perfekciju indijske tehnike.
Zadatak misije je prikupljanje podataka o vremenskim uslovima na Marsu, otkrivanje tajne nestanke vode sa površine Marsa, traženje tragova metana (što ukazuje na život).
Čandrajani
Satelit „čandrajan 1“, težak 1304 kg, lansiran je 22. oktobra 2008, sa kosmodroma na ostrvu Sriharikota, u državi Andra Pradeš. Vrednost projekta procenjena je na 86 miliona dolara, a let do Meseca trajao je pet dana. Satelit je proveo u svemiru oko dve godine i sa visine od stotinak kilometara prikupljao podatke o Mesecu i pravio detaljnu kartografiju jedinog Zemljinog satelita. Posebno je vršio ispitivanje polova gde se pretpostavlja da možda ima tragova vode. Ovaj satelit opremljen sa 11 aparata , od kojih su pet izrađeni u drugim zemljama (SAD, Nemačka, Švedska i Bugarska) imao je zadatak i da ispita stanje radijacije i delovanja sunčevog zračenja.
Jedan od instrumenata završio je na površini Meseca, odakle je doskora slao podatke o prisustvu helijuma 3, gasa kojeg stručnjaci vide kao gorivo budućnosti. Izdašan je, ekološki čist, nije radioaktivan, pogodan je za nuklearnu fuziju. Na Zemlji je izuzetno redak a na Mesecu ga ima u neverovatnom količinama. Smatra se da bi tamošnji helijum bio dovoljan za pokrivanje energetskih potreba na Zemlji za više hiljada godina unapred.
Naredna misija „Čandrajan 2“ obavljena je letelicom koji se sastojala od dva modula: orbitalnog i modula za sletanje sa pokretnom lab |
Za potrebe drugih
Oko Zemlje kruži 16 indijskih satelita namenjenih telekomunikacijama, meteorološkim osmatranjima, prenosu tv signala i geološkim merenjima.
Iz indijskog svemirskog centra dosad su uspešno lansirani sateliti iz Francuske, Belgije, Nemačke, Koreje, Japana... kojima je to bilo isplativije nego da su koristili centre u svojim zemljama. |
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
