TEMA BROJA - Nobelova nagrada
Ovdašnji nobelovci
Ivo Andrić
 Rođen je 9. oktobra 1892. u Dolcu, kod Travnika, tada u Austrougarskoj. Osnovnu školu završio je u Višegradu a gimnziju u Sarajevu. Studirao je slovensku književnost i istoriju na univerzitetima u Zagrebu, Beču i Krakovu. Doktorsku disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ odbranio je u Gracu 1924.
Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je 1911. u „Bosanskoj vili“. Kao mlad i razborit čovek otvoreno je podržavao „Mladu Bosnu“ i zalagao se za jugoslovenstvo. Po izbijanju Prvog svetskog rata vratio se iz Krakova u Split, gde ga je uhapsila austrijska policija i odvela prvo u šibenski a potom u mariborski zatvor.
U tamnici je neumorno pisao, mahom pesme u prozi. Po izlasku na slobodu, kraće vreme morao je da provede u kućnom pritvoru.
Posle rata, završenih studija i položenog doktorata, započeo je uspešnu diplomatsku službu. Radio je u više diplomatskih predstavništava Kraljevine Jugoslavije u Evropi. Jedno vreme bio je sekretara stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. Uoči početka Drugog svetskog rata radio je kao predstavnik jugoslovenske vlade u Berlinu i prisustvovao potpisivanju Trojnog pakta, krajem marta 1941. Ubrzo potom podneo je ostavku na mesto ambasadora i vratio se u Beograd, gde je tokom rata povučeno živeo, pisao i nije dozvoljavao objavljivanje svojih dela.
Posle oslobođenja bio je prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpisnik Novosadskog dogovora o srpsko-hrvatskom književnom jeziku.
Njegov najraniji književni rad obuhvata lirske pesme i stihove u prozi („Ex ponto“, „Nemiri“). Između dva rata pisao je uglavnom pripovetke, i to na srpskoj ekavici. Najznačajnije romane napisao je tokom rata i neposredno posle oslobođenja („Na Drini ćuprija“, Travnička hronika“, „Gospođica“, „Prokleta avlija“, „Omerpaša Latas“ - nedovršeni roman). Objavio je niz pripovedaka, putopisa, osvrta i eseja. Posthumno, izdata je zbirka „Znakovi pored puta“.
Za svoj književni rad dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine. Ceo iznos nagrade poklonio je za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.
Preminuo je u Beogradu, marta 1975.
___________________________________________________
Ovdašnji nobelovci
Vladimir Prelog
 Rođen je 1906. u Sarajevu, tada u sastavu Austrougarske. Početkom Prvog svetskog rata njegova porodica se preselila u Zagreb, gde je završio gimnaziju. Studije hemije upisao je u Pragu 1924. gde je uspešno diplomirao 1929. Ubrzo je i doktorirao. Neko vreme radio je u jednoj tamošnjoj fabrici za proizvodnju retkih hemikalija.
Godine 1935. postao je predavač na Tehničkom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. Središte njegovog rada bila je organska hemija i mogućnosti njene primene u farmaciji. Oko sebe je okupio grupu mladih saradnika koji su radili na mogućoj primeni kinina. Proizvod ovog upešne saradnje bila je proizvodnja streptazona, jednog od prvih komercijalno proizvođenih sulfanamida.
Početkom 1941. zbog širenja nacizma i ustaštva, Prelog je na poziv Ričarda Kuna a potom i Leopolda Ružičke prešao na rad u Cirihu. Tamo je radio na Švajcarskom saveznom tehnološkom institutu. Blisko je sarađivao sa Ružuičkom i, kada je ovaj otišao u penziju, Prelog je 1957. postao šef katedre za organsku hemiju na tamošnjem univerzitetu. Dve godine kasnije uzeo je švajcarsko državljanstvo.
Okosnica Prelogovih istraživanja bila su organska jedinjenja - i ona prirodnog porekla i ona koja je bilo moguće sintetisati. Posebno mesto u njegovom radu zauzimale su stereohemijske osobine organskih jedinjenja. Tokom istraživanja u Cirihu radio je na heterocikličnim jedinjenjima i proučavao strukture antibiotika i stereohemiju enzimskih reakcija.
Jedan od velikih doprinosa stereohemiji bila je formulacija tzv. CIP pravila (Cahn-Ingold-Prelog) što je omogućilo potpuno opisivanje prostornog oblika nekog organskog jedinjenja.
Vladimir Prelog dobio je 1975. Nobelovu nagradu za „istraživanje stereohemije organskih molekula i reakcija“. Nagradu je podelio sa britanskim naučnikom Džonom Kornfortom koji se bavio stereohemijom enzimskih reakcija. U autobiografiji koju je priložio za potrebe Nobelove fondacije deklarisao se kao „građanin sveta“.
Vodio je miran i povučen život i, dok god je mogao, putovao je i držao predavanja. Preminuo je u Švajcarskoj, januara 1998.
___________________________________________________
Ovdašnji nobelovci
Lavoslav (Leopold) Ružička
 Rođen je u Vukovaru, tada Austro-Ugarskoj, 1887. u porodici preduzetnika i poljoprivrednika. Gimnaziju je završio u Osijeku a Visoku tehničku školu u Karlsrueu, u Nemačkoj. Tamo je 1910. diplomirao a potom i doktorirao radom “Prilog poznavanju fenil-metil-ketena” kod poznatog profesora i naučnika Hermana Študingera, sa kojim je kasnije otišao u Cirih, gde je radio kao njegov asistent.
Prvi Ružičkini radovi bili su sa područja prirodnih veza, čime se praktično bavio do kraja života. Proučavao je strukture aktivnih komponenti biljke dalmatinski buhač. Radio je i u industriji parfema i potom kao profesor Univerziteta u Cirihu. Jedno vreme predavao je u Bazelu a potom je tri godine radio kao profesor organske hemije na Univerzitetu u Utrehtu, u Holandiji.
Po povratku u Cirih, gde je predavao organsku hemiju na tamošnjem Univerzitetu, započelo je najpogodnije razdoblje njegovog naučnog rada. Hemiji tarpena dodao je proučavanje steroida. Zahvaljujući proučavanju sinteze polnih hormona (androsterona i testosterona) njegova laboratorija postala je vodeća na polju organske hemije.
Godine 1939. zajedno sa Adolfom Butendantom dobio je Novelovu nagradu za hemiju. Posle rata okrenuo se biohemiji i proučavanju nastanka života i evolucije, posebno biogenezi tarpena.
Kada se povukao u penziju, svoju laboratoriju predao je Vladimiru Prelogu.
Bio je nosilac osam počasnih dotorata: četiri za nauku, dve za medicinu, i po jedan za prirodne nauke i medicinu. Poznavao je flamansko slikarstvo i sakupio znatan broj vrednih slikarskih dela. Tu zbirku darovao je Kunsthausu u Cirihu.
Preminuo je 1976. u Mamernu, u Švajcarskoj.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
