EGZOTIČNI NARODI
Pripremio: Oliver Klajn
Čukči Istinski ljudi veruju u duhove
Autonomni okrug Čukotka je prostrana teritorija i federalna jedinica na krajnjem severoistoku Rusije. Čukotka je jedan od četiri autonomna okruga u čitavoj Ruskoj Federaciji. U okviru okruga je i istoimeno poluostrvo. Severno od poluostrva je Čukotsko more dok je južno Beringovo more.
Demografska odlika poluostrva Čukotka je osetna koncentracija starosedelačkih sibirskih naroda koji žive pored ruskih naseljenika. Najbrojniji od ovih naroda su Čukči.
 Čukči žive u unutrašnjosti poluostrva gde se bave lovom na irvase ili su njihovi odgajivači. Oni uz obalu preživljavaju zahvajujući lovu na sisare iz mora poput morževa, foka, kitova i morskih lavova. To je glavna podela među pripadnicima ovog naroda gde od mesta na kojem obitavaju zavisi i način života. Sebe nazivaju Ligoravetlat što znači: istinski ljudi. Naziv naroda Čukči potiče od Rusa koji su tu izvedenicu napravili od termina za deo stanoništva u unutrašnjosti Čukotke čije se bogatstvo ogleda u irvasima.
Do prvih kontakata i trgovinskih veza između dva naroda došlo je u 17. veku. Početkom 18. veka izbio je oružani sukob između Čukča i Rusa. U bici koja se odigrale 1729. pripadnici ovog malog naroda nadjačali su vojnu ekspediciju iz Ohotska i pri tom ubili ruskog komandanta.
Šezdesetih godina 18. veka, vladi u Sankt Petersburgu je postalo jasno da je trošak rata sa Čukčima prevelik pa je uspostavljen mir. Narod sa Čukotke se tada obavezao da neće napadati ruske naseljenike i da će plaćati porez u krznima.
Sve ima svoj duh
Čukča ima oko šesnaest hiljada. Van Čukotke, njihove nešto brojnije zajednice su u susednim područjima republike Saha (Jakutija) i oblastima Kamčatka i Magadan. Postoji i dijaspora po Rusiji, Severnoj Americi i Evropi.
 Uglavom žive u tundrama, a na jugu područja koje naseljavaju šire se tajga i oblast sa četinarskim šumama. Njihovu svakodnevicu prate teški klimatski uslovi: zimi se živa u termometru spušta do - 54 stepena. Leta su vrlo blaga a temperaturni u proseku iznosi 10 stepeni.
Čukči su narod sa mnogo mitova i legendi kojima objašnjavaju razne pojave. U ovim pričama oni zlim duhovima pripisuju krivicu za razne bolesti i lošu sreću i objašnjavaju stvaranje nebeskih tela. Njihova tradicija uključuje i legende o bitkama sa susednim narodima koje su se, navodno, odigrale veoma davno.
Posebna je uloga šamana koji se često javljaju u narodnom predanju ali su i danas deo religioznih rituala. Šamanizam je religija ovog naroda.
Gotovo sve što postoji u prirodi, po Čukčima, ima svoj duh: od živih bića, odnosno biljaka i životinja do reka, šuma i zvezda. Sa duhovima komunicira šaman. On je posrednik preko koga duhovi govore, bacaju čini i predviđaju budućnost. Ovo se dešava kada je šaman u transu, u koji pada koristeći pečurke koje sadrže pishoaktivne droge. Vera Čukča bila je manje izložena progonu sovjetskih vlasti pošto nema organizovanu formu kao ostale vere.
Jezik pred nestajanjem
Jezik Čukča spada u paleoazijske ili, kako ih još nazivaju, paleosibirske. To je grupa nepovezanih jezika i vrlo malih jezičkih familija na dalekom istoku Rusije, sa malobrojnim govornicima. Zanimljivo je da se govor žena unekoliko razlikuje od govora muškaraca.
 Prvo piktografsko pismo osmislio je domaći odgajivač irvasa Tenevil, 1927. godine. Za stvaranje pravopisa Čukči jezika zaslužan je Vladimir Bogoraz, ruski pisac, antropolog i revolucionar koji je izučavao Tenevilovo pismo. Pošto ova tvorevina nije zaživela van njegove šire pororodice,
Borogaz je osmislio posebno pismo koje se zasnivalo na latinici. To je bilo 1931. godine. Šest godina kasnije, ruska ćirilica postalo je zvanično pismo Čukča uz dodatke specifične za njihov jezik.
Mada većina ljudi iz ovog naroda govori ruski, skoro tri četvrtine tvrdi da imaju solidno poznavanje sopstvenog jezika. Veoma kasno su uveli prezimena i to pod pritiskom vlasti radi, zbog vođenja administracije.
Tokom svetkovina, Čukči prilažu žrtve duhovima za koje veruju da odlučuju o stvarima od životne važnosti. Jedan od mnogih obreda vezanih za rođenje deteta zabranjuje muškarcima da budu prisutni prilikom porođaja jer se smatra da to donosi nesreću.
Mrtvu osobu drže u posebnoj odaji čitavog dana da se slučajno ne bi probudila. Tek nakon toga leš se može pripremiti za sahranu tako što odnesu leš u tundru, gde ga ili kremiraju ili samo ostave.
Arktička histerija
Čukči su nekada živeli u jarangama , kružnim kupastim šatorima od irvasove kože, gde su spavali na krznima. Mali broj njih danas živi u takvim šatorima - uglavnom stanuju u drvenim kućama sa jednim spratom ili u zgradama sovjetskog tipa.
 Slično je i sa saobraćajem. Sanke koje vuku psi i irvasi i jednostavni čamci sve više ustupaju mesto motornim čamcima, letelicama i motornim sankama.
Zdravstvo i borba sa zarazama i alkoholizmom su danas veliki problem. Bolest svojstvena narodima tih krajeva je takozvana Arktička histerija. Ljudi u takvom stanju su ili izuzetno agresivni ili depresivni i predstavljaju opasnost po sebe ili okolinu.
Irvas na tanjiru
Žene su dugo vremena bile podređene. Postojala je stroga podela poslova među polovima.To se promenilo u vreme Sovjetskog Saveza mada se i danas smatra velikom sramotom da muškarac obavlja tradicionalno ženske dužnosti vezane za domaćinstvo.
Tradicionalna ženska odeća kerker je jednodelni odevni predmet od kože foke ili irvasa prekriven krznenim dodacima lisice, vuka ili psa. Muškarci su nosili pantalone i košulje od sličnih materijala. Ova tradicionalna odeća danas se nosi uglavnom prilikom svečanosti i praznika.U svakodnevnom životu preovlađuje evropski način odevanja.
Najveći broj jela je od irvasa. Specijalitet koji se zove rikeil se pravi od polusvarenih mahovina iz stomaka zaklanog irvasa pomešanih sa krvlju, delovima skuvanih irvasovih creva i salom. Osim morskih životinja i algi, stavke u njihovoj ishrani su lišće i korenje.
Omiljeni sport su trke sankama koje vuku psi i irvasi.
Oliver Klajn
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
