PSIHOLOGIJA
Pripremio: Aleksandar Milinković
ENCIKLOPEDIJE
PSIHOLOGIJA
Veštačka inteligencija
Pamet menja odelo!
Da li će uskoro roboti biti isti ili pametniji od nas? Koliko je realno da stvorimo metalno-plastičnu inteligenciju? Da li uopšte znamo šta je inteligencija?
U poslednjem Spilbergovom filmu “V.I. Veštačka inteligencija”, teško je uočiti razliku između heroja, inteligentnog humanoidnog robota, i dečaka (koji umire). To je mali šok za nas, naviknute na robote kao pametne mašine koje uspešno sklapaju automobile, a jednog dana možda nauče i da nam dodaju pivo iz frižidera. Inteligencija je čisto ljudska osobina i ta činjenica nam izgleda kao da je zauvek data. Međutim, sve je manje izgleda da tako ostane.
Psiholozi se spore oko prave definicije, ali se slažu da je inteligencija uglavnom sposobnost učenja, rešavanja problema i pronalaska najboljih puteva kroz život. Pa opet, kada je nedavno otkriven gen, najčešće specifičan za visokointeligentne ljude, postavljeno je pitanje uloge emocija u pravilnom razmišljanju.
Sličnim putem su započeli i prvi pokušaji merenja i tumačenja inteligencije. Ispitujući uzorak od 4.000 Engleza, Frensis Galton (Francis Galton, 1822-1911) je prvi zaključio da je inteligencija verovatno nasledne prirode. Zatim su istraživanja uspeha učenika u školi francuskog psihologa Alfreda Binea (Alfred Binet) dovela do nastaka prvog, Stenford-Bineovog testa inteligencije. Levis Ternan (Lewis Ternan) je prilagodio Bineov test američkim potrebama i prvi skovao termin kvocijent inteligencije (IQ), koji se dobija deljenjem mentalne zrelosti osobe sa godinama života, a zatim se rezultat množi sa sto. Test je vrlo brzo pokazao ozbiljne nedostatke. Kada je počela njegova primena na emigrantima, pod pretpostavkom da će se tako obezbediti kvalitetnije američko stanovništvo, procenjeno je da je većina pridošlica na mentalnom nivou dvanaestogodišnjaka! Tako je 1914. i 1915. veliki broj emigranata deportovan iz SAD - kao “mentalno zaostale osobe”.
Američkim psiholozima to nije izgledalo tako neobično, ali kada je test na blizu 2 miliona američkih vojnika pokazao da je većina na mentalnom nivou trinaestogodišnjaka, test je povučen iz upotrebe. Ipak, zadržan je stav da treba ograničiti ulazak emigranata jer bi vremenom mogli da utiču na smanjenje opšteg nivoa ineteligencije u zemlji koja je sebe smatrala daleko superiornijom, posebno u odnosu na južno i istočno-evropske stanovništvo. Sličnu politiku počela je da vodi i »superiorna nordijska rasa«, tridesetih godina, odmah po dolasku Hitlera na vlast.
Većina testova IQ koji su danas u upotrebi pokazuju ozbiljne nedostatke i zbog toga se retko primenjuju pojedinačno. Psiholozi obično koriste čitave baterije testova kojima se ispituju emotivna zrelost, kreativno mišljenje ili drugi aspekti neophodni za potpunu analizu ličnosti. Vremenom su se, većom pouzdanošću, izdvojile Stenford–Bineova i Vekslerova skala inteligencije. Po ovim skalama, prosečan IQ iznosi oko 100; ljudi sa IQ-om iznad 130 smatraju se »intelektualno nadarenim osobama«, a ispod 70 »osobama sa smanjenom sposobnošću učenja«. Do sada najveći zabeležen IQ postigla je američka spisateljica Merilin fon Savant. Ona je već sa deset godina imala mentalnu zrelost devojke od 23 godine, što na skali predstavlja IQ od 228.
Svi su ljudi nejednaki, samo su genijalci isti
Tekuće rasprave i nova istraživanja nisu bitno pomerila granice u razumevanju »pameti«. Nije, na primer, pronađen gen inteligencije ili bilo šta drugo što bi izmenilo jedan opšti stav po kome intelektualna sposobnost predstavlja složen zbir uticaja, pri čemu i emotivna zrelost - kao što je sposobnost da se voli - čini jedan od ključnih karakteristika genijalne osobe.
U predvorju osnovne škole “Kralj Petar I” u Beogradu, na velikoj tabli na ulazu, stoji ispisano dečijom rukom:
“Četiri zagrljaja dnevno potrebna su da preživimo,
Osam da bismo bili normalni,
A dvanaest da bismo se razvijali i rasli”.
Takvu ideju danas zagovara ogroman broj psihologa, toliko mnogo njih da se istraživanje emotivne inteligencije (EI) pretvorilo u pokret. Koliko je zagrljaja potrebno da se postane genije? Niz novijih ispitivanja je potvrdilo pretpostavku da bez ovog uslova čovek vrlo teško može da savlada najviše stepenice na IQ skali. Genijalnost je, izgleda, neposredno uslovljena pameću i »snagom« porodice u kojoj je čovek rođen, od brige i nege koju mogu da pruže samo najbliži i od uslova i razumevanja sredine za “pamet u razvoju”. Temelji ideje o važnosti EI postavljeni su u SAD (Dejvid MekKleland, 1973, Piter Selovej i Džon Mejer). Danas je EI sastavni deo razvojne strategije svake veće američke kompanije. Prema istraživanju iz 1997, četiri od pet velikih korporacija ima poseban program razvoja emotivne inteligencije kod zaposlenih. Taj trend je počeo da zahvata i Evropu, ali je već sjajno prihvaćen i uvršćen u redovnu obuku na većini fakulteta za menadžment.
Čini se da su evropski naučnici ipak više skloni multipliciranom pristupu inteligenciji. Ono što kao meru pameti nudi Hauard Gardner (Harvard univerzitet, SAD) više je oslonac na talenat nego na IQ pojedinca. Čak je u nekim bitnim aspektima - interpersonalna inteligencija, na primer - mnogo bliže ideji EI nego IQ metodama. Prema Gardneru postoji sedam tipova inteligencije:
Prostorna : sposobnost analize prostornih odnosa, kao u navigaciji, inženjerstvu ili šahu.
Telesno-kinestetička : najuočljivija je kod vrhunskih fudbalera, ako se uporedi njihovo ponašanje na terenu sa ponašanjem pred kamerama posle utakmice.
Lingvistička : osećanje za jezik i jezičko izražavanje, veština vladanja govornim i pisanim oblikom maternjeg ili stranog jezika. Šekspir je bio majstor lingvističke veštine i zato njegova dela jesu izdržala proveru vremena.
Interpersonalna : sposobnost da se prepoznaju i razumeju osećanja drugih ljudi, njihovi motivi i namere, čak i kada se namerno prikrivaju. To je inteligencija koju bi trebalo da poseduju političari, dobri šefovi, pregovarači ili novinari.
Logičko-matematička : sposobnost rešavanja apstraktnih problema korišćenjem simbola, kao u matematici, fizici, hemiji itd.
Muzička : veština stvaranja i izvođenja muzičkih dela, od Betovena do »Bitlsa«.
Intrapersonalna : samosvest, razumevanje sopstvenih osećanja i motiva.
Uslovi za genijalnost
Najpoznatija institucija za merenje inteligencije “Mensa”, iz Londona, mrežom bačenom preko čitavog sveta, godinama rezultatima svojih istraživanja potvrđuje tezu “koliko para (odnosno uslova za razvoj), toliko pameti”. I njihovi, rigorozni testovi za merenje inteligencije (Ravenov test, sa 36 nizova geometrijskih figura) slažu se da je prosečna inteligencija svetskog stanovništva 100, samo 2 odsto svetskog stanovništva ima IQ preko 148, jedan odsto preko 170, a oko 100.000 ljudi u svetu ima IQ od 200 i više poena. Devedeset devet odsto ovih poslednjih (slično je i kod drugih “viših” kategorija zemaljske inteligencije) živi u zemljama razvijenog sveta.
Ni sva pamet, međutim, nije ista. Mozak je sve svoje veštine i znanja rasporedio u bezbroj različitih centara, koji se obično, u parovima, nalaze suprotstavljeni jedni drugima. Sva ljudska iskustva to pokazuju, a »Mensini« rezultati i potvrđuju da su veliki ljudi često bili obdareni i velikim manama.
To su potvrdila i istraživanja najvećih umova našeg veka, čija je inteligencija, po pravilu, podeljena kao polovi magneta.
Za koga se, onda, uopšte može reći da pripada vrlo retkoj grupi genijalnih?
Paolo Vivijani, docent Katedre za fiziologiju na fakultetu San Rafaele, u Milanu, opisuje inteligenciju kao spoj vrlo složenih aktivnosti: “pamćenja, mašte, stvaralaštva, sposobnost analize i sinteze i niz drugih osobina. Danas niko ne poseduje metod ili instrumentarij kojim bi sve ove aktivnosti mogle da budu kompleksno izmerene. Zato, kada za neku osobu kažemo da je inteligentna ili genijalna, onda je to pre opšti opis, koji se mahom zasniva na našem ličnom iskustvu i osećanju. Jer, ono što se nama čini izuzetnom osobinom, za nekog drugog je krajnje jednostavna sposobnost.”
Za “obične” ljude, na primer, nepojmljiva je Betovenova umešnost da u poznijim godinama stvara neka od svojih najboljih dela - kada je već bio gotovo sasvim gluv. Ili Teslina sposobnost da većinu svojih projekata realizuje nizom mentalnih slika, koje će potom, savršeno precizno pretvarati u funkcionalne i već u glavi testirane uređaje.
“Takve osobine nisu nešto što čoveka automatski kvalifikuje za udruženje genija”, kaže Hauard Gardner. »Inteligenciju čini serija raznovrsnih intelektualnih sposobnosti. Za genija je karakteristično da na izuzetan način vlada jednom od ovih vrsta inteligencija.”
Da bi dokazao ovu tezu, Gardner navodi tipične primere: Stravinskog, Ajnštajna, Pikasa, Frojda i Gandija. Svako od njih predstavlja savršen uzor jedne od posebnih vrsta “pameti”.
Analizom ovih šestoro genijalnih, Gardner tvrdi: genije se ne postaje rođenjem, a da bi se potencijalne sposobnosti razvile, neophodan je period od deset godina istrajnog usavršavanja kako bi se pojavio rezultat kroz koji se može naslutiti genije. Toliko je trebalo Pikasu da se pojavi sa slikom “Gospođice iz Avinjona” (1907), Ajnštajnu da formuliše teoriju relativiteta ili Gandiju da objavi satjagrahu (politika nenasilnog otpora).
Ako se genije ne postaje rođenjem, onda za svakog ima nade. Iz istraživanja razvoja mozga kod dece, poznato je da u 2-3. godini moždana neuronska mreža dostiže tek polovinu gustine mreže kod odraslog čoveka. Od 3. do 7. godine razvoj se zaokružuje i mreža koju dete tada “osvoji” (to je ono čuveno vreme “kada je Bog delio pamet”) ostaje nepromenjena do 70. godine života.
“Kada sve uzmete u obzir”, kaže Gardner, »najbliže je istini da biološki preduslov, ono što čovek donosi genima, čini najviše 60 odsto mogućnosti da neko postane genije.”
Sve ostalo su krv, znoj i suze!
Mnoge ranije analize jasno ukazuju da je ljudska, pa i inteligencija u nama poznatom svetu, obavijena nedovoljno »transparentnim« velovima tajne. Kako to da se naučnici ipak usuđuju da pomisle da bar u veštačkom svetu mogu da pokušaju da oponašaju bogove? Kada se radi o »hardveru« i telesnoj konstrukciji, takva ambicija je donekle osnovana i počiva na već postignutim, značajnim uspesima u proizvodnji delova ljudskog tela.
Telo za 21. vek
Inženjerijski zahvati na ljudskom telu već nadmašuju najsmelije prognoze. Uskoro će, a u veku u koji smo tek zašli, promena izgleda tela ili načina na koji funkcioniše biti samo problem naše lične odluke da li da se obratimo plastičnom hirurgu, banci gena ili prodavnici sa ljudskim hardverom.
Povezivanje čoveka sa mašinom je moguće jer čitavo naše telo funkcioniše preko složenog sistema električnih impulsa. Elektronske instrukcije od mozga do mišića prenose nervna vlakna, zaštićena masnom supstancom - mielinom. Veštački mioelektrični udovi se oslanjaju na pojačavanje ovih uticaja i njihovo pretvaranje u oblik akcije.
Istraživači iz oblasti mehanotronike (Univerzitet u Plimutu, SAD) povezali su "inteligentnu" veštačku ruku sa kompjuterom koji uči i koji sa velikom preciznošću može da skenira i »čita« moždanu aktivnost.
Kada mozak misli o tome da izvede neki pokret rukom, u mišićima se obrazuju sheme električne aktivnosti. Isto se događa i u mišićima koji su preostali u slučajevima kada je neki ud amputiran. Svaki pokret rukom ima svoj jedinstveni "potpis". Te sheme se zatim unose u veštačku neuronsku mrežu, program koji je napravljen da radi kao zamena mozga u kompjuteru.
Mreža se koristi da pokrene motor koji, zauzvrat, pokreće ruku sa mnogo većim stepenom kontrole od one koja se može naći u postojećim mioelektričnim udovima.
Da li je nešto slično moguće ostvariti i sa inteligencijom, nezavisnim razumnim i emotivnim ponašanjem veštački stvorenog bića - robota? Ponekad nam se dogodi da se naljutimo i izvičemo na kompjuter; ali, kako bismo se osećali da nam kompjuter vrati istom merom ili čak, brizne u plač? Naravno, već ima stručnjaka koji smatraju da je samo pitanje vremena kada će ovakvi kompjuteri biti stvoreni. Pa, opet, ne zvuči sasvim uverljivo da će oni zaista moći da misle kao čovek.
Veštačka inteligencija (VI) ima svoje korene u vojnim istraživanjima tokom Drugog svetskog rata i u pokušajima da se dešifruju neprijateljske poruke. Možda je najveći uspeh u toj oblasti do sada postignut 1997, kada je IBM-ov šahovski kompjuter »Dip blu« (Deep Blue) uspeo da pobedi svetskog šampiona Garija Kasparova.
Linearni pristup razvoju VI, zasnovan na sekvencama logičkih izbora i operacija može da pruži impresivne rezultate ali zaista ne može da se uporedi sa složenošću i dubinom ljudske inteligencije. Otuda su možda logični pokušaji da se mehanizam ponašanja ljudskog mozga preslika u »glavu« kompjutera. Na izvestan način to se već događa preslikavanjem neuronske mreže ljudskog mozga. Ova mreža se može naučiti da prepoznaje određene uzročno-posledične veze i već se primenjuje u komjuterskoj tehnologiji u medicini i hemiji.
Ako bi, međutim, dalji uspešan razvoj doveo do još krupnijih uspeha, što je sve verovatnije, teško je i zamisliti da će roboti i kompjuteri ikada moći da »osvoje« tipično ljudski svet: ljubav, radost, tugu, spokoj...i sve druge karakteristike uobičajene emotivne inteligencije koja nikada do sada nije viđena u svetu plastike i metala.
Aleksandar Milinković
Potpisi za slike:
• „Deep Blue“ je pobedio Karpova
• Pikaso: „Gospođice iz Avinjona“, 1907, rezultat 10 godina istrajnog istraživanja
• Tesla: naslovna strana magazina „Time“, 1931.
• Pikaso: »Autoportret«, 1907.
• Hauard Gardner: Pamet ne donose rode, samo 60 odsto donetog rođenjem može da utiče na genijalnost
• Koja slika dolazi u prazno polje? (Iz testa inteligencije)
• Razvoj inteligencije: Dete između 3 i 7 godine, period „kada Bog deli pamet“
Okvir1
Profili genija
Prema Hauardu Gardneru, inteligenciju čini serija raznovrsnih intelektualnih sposobnosti. Gardner svoju teoriju ilustruje analizom pameti, odnosno talenata kod nekoliko izuzetnih, genijalnih stvaralaca:
IGOR STRAVINSKI , muzičar, 1882-1971.
Prednost: muzička i umetnička inteligencija
Slabost: osrednji rezultati studija, nedostatak interesovanja
Prema pričama drugih: težak i egocentričan saradnik
Veština samopromocije: izvanredna
ALBERT AJNŠTAN , fizičar, 1879-1955.
Prednost: prostorno-logička inteligencija
Slabost: lična inteligencija (konzervativizam, infantilno ponašanje)
Prema pričama drugih: indiferentan, bezosećajan prema drugima
Veština samopromocije: normalna
NIKOLA TESLA, istraživač, 1856-1943.
Prednost: savršena vizuelna i logičko-matematička inteligencija, pamćenje
Slabost: nedostatak poslovne i finansijske odgovornosti
Prema pričama drugih: ekscentričan, opterećen predrasudama
Veština samopromocije: izvanredna
PABLO PIKASO, slikar, 1881-1973.
Prednost: inteligencija prostora, lična i telesna
Slabost: inteligencija učenja
Prema pričama drugih: surovost koja se graniči sa sadizmom
Veština samopromocije: normalna
SIGMUND FROJD, lekar, 1856-1939.
Prednost: lična i lingvistička inteligencija
Slabost: muzička i prostorna inteligencija
Prema pričama drugih: tendencija ka izolaciji i asketizmu
Veština samopromocije: izvanredna
TOMAS ELIOT, pisac, 1888-1965.
Prednost: inteligencija jezika i učenja
Slabost: telesna i muzička inteligencija
Prema pričama drugih: indiferentnost, rigidan i tvrd odnos prema drugima
Veština samopromocije: normalna
MAHATMA GANDI, političar, 1869-1948.
Prednost: lična i jezička inteligencija
Slabost: umetnička inteligencija
Prema pričama drugih: nesposobnost da druge uveri u svoje ideje
Veština samopromocije: izvanredna
Okvir 2
Ljudska mašina
Pravo iz naučno-fantastičnih romana, bodi servisne stanice , androidi i transformersi prelaze u život. Čovek je na pragu da postane kiborg, odnosno lepše, snažnije i pametnije biće
Italijanski fizičar Luiđi Baljivi (1668-1707) prvi je zaključio da je ljudsko telo sklop mehaničkih uređaja: pluća su meh, zubi su makaze, kosti služe kao podizači, podupirači i spojevi, dok su naše ćelije minijaturni motori sa unutrašnjim sagorevanjem.
Otkrića u inžinjerstvu i biohemiji pokazuju koliko je Baljivi bio u pravu i vode ka novoj nauci - biomimetici - koja proučava kako prirodni materijali i strukture mogu da budu upotrebljeni u drugim sklopovima. Uzmimo na primer kost. U istoj težini, ona je jača od gvožđa. Da nam je skelet sačinjen od gvožđa, bili bismo teži pet puta. Kost se sastoji od spoljnog omotača koji prekriva tananu unutrašnju strukturu i stotinu je puta otpornija od sintetičke keramike zbog svoje jedinstvene kombinacije kalcijuma, koja joj daje jačinu, i kolagena koji joj daje elastičnost. Dlake, tetive, arterije i ligamenti takođe su dobra kombinacija čvrstoće i elastičnosti. Njhovi glavni sastojci su jednostavni proteini - keratin, kolagen i elastin. Tajna leži u takvom rasporedu molekula da u svakom materijalu stvara strukturu koja je gotovo sigurno naprednija od mnogih današnjih sintetičnih supstanci.
Bez kojih delova tela čovek može da preživi?
U ljudsko telo je ugrađeno mnogo toga što nije neophodno za preživljavanje, kaže Timoti Dejvidson sa hirurškog odeljenja Univerzitetskog koledža u Londonu:
„Možete da živite bez slezine, slepog creva ili žučne kese, možete izgubiti jedan bubreg i tri od četiri paratiroidne žlezde. Može se odstraniti tri četvrtine tiroidne žlezde i jetra, a da posledice ne budu ozbiljne.
Međutim, iako hirurzi mogu da vam izvade tiroidne i adrenalne žlezde i pankreas, morali biste u tom slučaju da uzimate hormonsku terapiju do kraja života. Varenje se vrši kroz crevo koje vodi od usta do anusa. Veći deo creva bi se mogao ukloniti - čitavo debelo crevo, recimo, želudac i nekoliko metara tankih creva. Ali, u zavisnosti od obima operacije, pacijent bi morao da se hrani preko cevčice, što utiče na kvalitet života.
Polni organi - materica, jajnici, grudi, testisi i penis - mogu se ukloniti (uglavnom zbog toga što su zahvaćeni rakom), a da to ne dovodi u pitanje preživljavanje. U stvari, jedini organi od presudne važnosti su srce, pluća i mozak. Srce i pluća se mogu na određeno vreme zameniti mašinom, ili trajno, organom nekog donatora. Iako ljudi mogu da prežive, i preživljavaju, odvajanjem pojedinih delova mozga - zbog operacije tumora, na primer, ili zbog povreda - neke funkcije se gube.“
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
