TEMA BROJA - UPRAVLJANJE VODAMA
Pripremio:Dubravka Marić
UPRAVLJANJE VODAMA
Iznad kote plavljenja
Majske poplave ostaće zapamćene po šteti koju su nanele. Posle svega ostao je nauk da država mora da preduzme mnogo toga da se ovo ne bi ponovilo. Ali, ako se osnova postavi kako valja i prema preporukama stručnjaka, svoj deo odgovornosti moraće da preuzmu i oni koji žive na poplavnim područjima.
 |
Profesor Miodrag Jovanović |
Odbrana od poplava je mnogo više od onog što viđamo na televizijskim ekranima. Mnogo više od postavljanja džakova ispunjenih peskom, koji su samo poslednja i to kratkoročna pasivna mera odbrane od poplava. Njoj prethodi dugoročna pasivna mera zaštite: izgradnja zemljanih nasipa duž rečnih obala (u Srbiji postoji oko 3.000 km ovakvih nasipa). Ipak, pasivne mere ne utiču na vodni režim, odnosno one ne mogu smanjiti vrh poplavnog talasa.
- Teorijski, visina nasipa se određuje na osnovu uslova da troškovi izgradnje ne premaše vrednost imovine na branjenom području - štetu od plavljenja. Zato apsolutna zaštita nasipima od bilo koje poplave nije ekonomski opravdana. U hidrotehničkoj praksi nasipi se dimenzioniraju prema 'projektnoj velikoj vodi' - protoku (i odgovarajućem nivou) vode u reci, određene verovatnoće pojave: na primer, prema protoku koji se u proseku može javiti jednom u 10, 20, 50, 100 i više godina. Projektna velika voda se usvaja na osnovu vrednosti i značaja branjenog područja. Problem je u tome što su poplave slučajni događaji i što se može desiti da naiđu veće vode od projektne. Ako se to dogodi i nasip prelije, neminovno je njegovo rušenje sa teškim posledicama po branjeno područje. Velika voda čak ne mora da bude veća od projektne: dovoljno je da poplava dugo traje, pa da se nasip kroz koji voda stalno procuruje, razmekša u meri da popusti i izgubi stabilnost - kaže profesor Građevinskog fakulteta u penziji, Miodrag Jovanović.
Pomenuti 'zečiji nasipi' u vidu vreća ispunjenih peskom, postavljaju se kada reka preti da prelije glavni nasip. Umesto džakova sa peskom, 'zečiji nasipi' mogu biti izgrađeni i od dugačkih plastičnih vreća ispunjenih vodom, plastičnih kutuja ispunjenih peskom ili vodom, kao i lako prenosivih aluminijumskih barijera.
Tri mere aktivne zaštite
 Smanjenje vrha poplavnog talasa postiže se aktivnim merama zaštite, a postoje tri takve glavne mere. Prva je izgradnja velikih višenamenskih vodnih akumulacija koje, pored zadržavanja poplavnih talasa, služe i za proizvodnju elektroenergije, vodosnabdevanje, navodnjavanje i poboljšanje plovidbenih uslova. Obično se nalaze u gornjem delu sliva tako da, zadržavanjem dela velikih voda, sprečavaju ili smanjuju plavljenje nizvodnog područja. Druga mera su retenzije - male akumulacije duž vodotoka u koje se voda namenski pušta da bi se sprečilo rušenje nasipa zbog prelivanja i da bi se na nizvodnom području smanjio vrh poplavnog talasa. Retenzije, koje se formiraju na poljoprivrednim površinama sa manje vrednim kulturama i gde nema skupih objekata, mogu da se povežu u sistem, kojim se upravlja po unapred proverenom scenariju da bi se poplavni talas u sveo na prihvatljivu meru. Treća aktivna mera zaštite od poplava su rasteretni kanali. Uloga jednog ovakvog veštačkog kanala jeste da iz reke odvede višak vode, pri čemu se protok podeli tako da jedan deo velikih voda teče rekom, a drugi kroz kanal. Iako je ulaganje u aktivne mere zaštite efikasnije od pasivnih mera, treba se zapitati zašto nemamo više aktivnih mera zaštite?
Regresivna erozija rečnog korita
Reke u Srbiji uništava prekomerno i nekontrolisano vađenje peska i šljunka. Evropa ograničava korišćenje rečnog peska samo za izradu posebnih, visokokvalitetnih betona, dok se za običan beton kao agregat koristi drobljen kamen - tucanik. Kod nas država izdaje dozvole za vađenje određenih količina, pri čemu nema uvid ni kontrolu koliko se stvarno tog materijala izvadi. Izvesno je samo da se vadi više od dozvoljenog. Rečni nanos u vidu peska i šljunka predstavlja dragoceni prirodni resurs, a njegovim prekomernim iscrpljivanjem remeti se prirodni morfološki režim vodotoka. Deficit nanosa na jednoj deonici reka teži da nadoknadi iz sopstvenog korita, sa uzvodnih deonica. Tako nastaje pojava koju stručnjaci nazivaju 'regresivna erozija' rečnog korita.
Tipičan primer je Velika Morava, gde su eksploatacija peska i šljunka jedan od glavnih uzroka spuštanja rečnog korita. Merenjem je ustanovljeno da se korito kod Markovačkog mosta, u blizini Svilajnca, tokom poslednjih tridesetak godina spustilo za više od tri metra. Posledica ove morfološke promene jeste da je vodozahvat termoelektrane 'Morava' redovno ostajao 'na suvom' u malovodnim periodima, uz velike štete zbog zastoja u proizvodnji električne energije.
- U kontekstu poplava, spuštanje rečnog korita prividno daje povoljniju situaciju, jer ako nasip na Moravi štiti priobalje od stogodišnje velike vode, spuštanje korita prividno povećava stepen zaštite od velikih voda većih od stogodišnje. Međutim, treba imati u vidu da je dinamiku promena rečnog korita teško predvideti i da poremećaj režima rečnog nanosa može izazvati velike probleme generalne stabilnosti rečnog korita na velikoj dužini. Menja se trasa rečnog korita i ono 'šeta'. Donji tok Drine je poznat po tome. Ovakve pojave otežavaju odbranu od poplava. Da ne pominjem nepovoljne ekološke posledice - upozorava prof. dr Miodrag Jovanović. |
- Naše doline su zaposednute što legalnom, što bespravnom gradnjom. Ako hoćete da negde u priobalju formirate retenziju, suočićete se sa više problema. Treba naći odgovarajući prostor gde ćete povremeno upuštati vodu, pa ubediti vlasnika zemljišta zašto to radite baš kod njega a ne kod njegovog komšije. Morate ispumpati zaostalu vodu nakon poplave i posle toga vlasniku parcele platiti štetu. Rezervisanje površina za retenziranje plavnih voda putem eksproprijacije je preskupo za našu državu. Da ne govorimo o izgradnji akumulacija sa branama, pri čemu nekoliko već započetih objekata nismo u stanju da završimo decenijama zbog nedostatka sredstava. Sve to je pitanje novca - komentariše prof. dr Miodrag Jovanović.
To zaista jeste pitanje novca, čak i za bogate države u kojima postoje razvijena ekološka svest i saznanje da su poplave neizbežne i da se sa njima mora živeti.
Pomeranje nasipa, naperi...
- U novije vreme u svetu je aktuelan koncept 'dati prostora vodi', jer je uočen trend porasta učestalosti ekstremno velikih poplava. Veći ekspanzioni prostor za poplavne talase može se, uz primenu već pomenutih aktivnih mera, obezbediti i kombinacijom niza drugih tehničkih mera, kao što su pomeranje linija nasipa ka branjenom području, produbljenje inundacionih (plavnih) površina, korekcija položaja i visine građevina u rečnom koritu radi povećanja njegove propusne moći i olakšanja evakuacije velikih voda. Tipičan primer su naperi, poprečne regulacione građevine koje suženjem korita služe za povećanje dubine, najčešće zbog plovidbe. Produbljenjem korita i smanjenjem visine napera moguće je povećati zapreminu rečnog korita za prihvatanje poplavnih talasa i time smanjiti plavljenje priobalja. Interesantno je da je plavljenje inundacija postalo i jedna od ključnih tema ekoloških pokreta u svetu. Nekada su se inundacije u potpunosti štitile od plavljenja nasipima, da bi se u što većoj meri zemljište koristilo za poljoprivredu ili širenje gradova. Danas ekološki zahtevi nalažu obnavljanje 'vlažnih staništa' radi očuvanja biodiverziteta, što znači da treba obezbediti povremeno plavljenje inundacija, gde god je to moguće. Ima primera u razvijenim zemljama - u Nemačkoj, Danskoj, Austriji, da su uložena velika sredstva da se ranije regulisane rečne deonice ponovo urede tako da rečno korito i inundacije povrate svoja prvobitna prirodna svojstva. Ekološki pristup povremenog plavljenja inundacija je na neki način sličan konceptu aktivne odbrane pomoću retenzija. Treba naglasiti da se upuštanje vode u retenzije ne dešava svake godine, već u proseku jednom u nekoliko godina i da se u međuvremenu to zemljište koristi u poljoprivredne svrhe - kaže profesor Jovanović.
Produžen put vode kroz tlo
 Zbog sve obilnijih i češćih padavina, i gradove sve više ugrožavaju poplave. Zato se u svetu, poslednjih decenija, primenjuje kompleks mera koje treba da omoguće da postojeći kanalizacioni sistemi, inače prilagođeni manjim količinama padavina, primaju veće padavine. Zamena starih cevi manjeg prečnika novim ne dolazi u obzir, pa čak ni zamena glavnih kolektora, budući da je to preskupo. Zagušenje kanalizacionih sistema može se izbeći produženjem vremena u kom se oni pune i prazne. To podrazumeva da se ne dopusti da voda koja se sliva sa krovova i nepropusnih betonskih površina ode direktno u kanalizaciju, nego da se put vode produži kroz tlo.
- Parkovi mogu poslužiti kao male gradske retenzije; parkinzi su takođe pogodni da upiju vodu. Treba prilagoditi oluke da ne idu direktno u kanalizaciju već u drenažni sistem u tlu. U svetu se koriste vodopropusni betoni. Primenjuje se i tzv. zelena arhitektura: na krovovima se sade biljke koje transpiracijom vraćaju u atmosferu deo vode, dok se ostatak drenira pre upuštanja u kanalizaciju. Ali, ako je plavljenje neminovno, onda treba smanjiti štete: podići u zgradama instalacije iznad kote plavljenja, izolovati podrume, postaviti pokretne aluminijumske barijere ispred ulaza, garaža, podruma. To su neke od mera za sprečavanje ili smanjenje štete na individualnom nivou, prema evropskim uputstvima za zaštitu od poplava - kaže profesor Jovanović.
Velike brane, jalovišta
Zaštita od poplava obuhvata i poplavne talase koji mogu nastati usled rušenja brana. Reč je o izuzetno retkim događajima, ali sa potencijalno katastrofalnim posledicama. Jedan od uzroka oštećenja brana je i zemljotres. Sve velike brane (iznad 15 m visine) se bez obzira na to da li su betonske ili nasute (od zemlje ili kamena), projektuju da izdrže zemljotres određene jačine. Deformacije na brani i okolnom terenu prilikom eksploatacije prate se raznim instrumentima i, ukoliko dođe do pomeranja većih od dozvoljenih, preduzimaju se mere sanacije. Pored toga, za sve velike brane rade se elaborati o hidrauličkim posledicama eventualnog rušenja. Na osnovu ovih elaborata se, iz predostrožnosti, posebnim belezima na terenu označava granica potencijalnog plavljenja i uspostavlja sistem za obaveštavanje i uzbunjivanje stanovništva na ugroženom području.
- Brane na našim velikim vodnim akumulacijama projektovane su i izvedene prema strogim hidrotehničkim principima, a na osnovu rezultata obimnih terenskih istražnih radova. Do sada kod nas nije bilo incidenata sa ovim branama, što nije slučaj sa branama na jalovištima i pepelištima - deponijama jalovine iz rudničkih flotacija i pepela iz termoelektrana. Na ovakvim deponijama se formiraju jezera od vode koja služi za transport jalovine ili pepela cevovodima do mesta odlaganja. Brane na jalovištima i pepelištima se podižu od istog materijala koji se odlaže pa su veoma osetljive na zemljotrese. Ovakve brane brzo popuste zbog nekontrolisanog procurivanja ili sleganja, a voda iz deponije naglo otiče u vidu velikog poplavnog talasa koji za sobom ostavlja pustoš. U svetu je bilo mnogo takvih slučajeva, a nekoliko i kod nas. Poseban ekološki problem predstavlja revitalizacija zemljišta na kojem, posle prolaska poplavnog talasa, ostaje sloj jalovine ili pepela, gde ima teških metala i otrovnih materija – dodaje prof. dr Miodrag Jovanović. |
EU direktiva i naš zakon o vodama
Građani sa ugroženih područja moraće u budućnosti da ulože više truda i novca da bi predupredili nevolje u vezi s gubitkom imovine. Evropska unija ima Direktivu o poplavama s kojom je usklađen naš Zakon o vodama. Ovim zakonom predviđena je izrada karata plavnih zona i karata rizika od poplava za celu zemlju. One predstavljaju i osnovnu podlogu za rad osiguravajućih društava. Naime, razvijene države su shvatile da nisu dovoljno bogate kako bi svim svojim stanovnicima nadoknadile štetu od poplava, i to pitanje je prebačeno na osiguravajuća društva. Popisom stambenih i drugih objekata, njihovom kategorizacijom i procenom štete na izabranom tipskom objektu iz svake kategorije, osiguravajuća društva definišu visinu polise osiguranja u zavisnosti od nivoa plavnih voda. Tako se visokim polisama osiguranja građani destimulišu da grade blizu reka, na potencijalno ugroženim područjima. Oni koji se ipak odluče za (legalnu) gradnju, moraju biti svesni da će plaćati visoke premije osiguranja i da ne mogu očekivati od države nadoknadu štete.
U Srbiji postoje karte plavnih površina za velike reke koje se zakonom tretiraju kao reke prvog reda, a predstoji kartiranje plavnih površina za male bujučne tokove - reke drugog reda.
- Zakon nalaže da je kartiranje plavnih zona na bujičnim vodotocima u nadležnosti opština, koje nemaju ni dovoljno stručnog kadra ni novca za taj posao. Opština Čačak je prva koja je počela sa kartiranjem plavnih zona i rizika od poplava na pritokama Zapadne Morave. Ovaj posao, koji su obavili firma „Ehting“ i Građevinski fakultet 2013. u metodološkom smislu predstavlja pionirski projekat, a to iskustvo biće veoma korisno kada se budu radili projekti za druge opštine - ističe prof. Jovanović.
Savremena tehnološka sredstva značajno su unapredila zaštitu od poplava, naročito u oblasti predviđanja nastanka i posledica poplavnih događaja. Inženjeri imaju moćne softverske alate za proračun prostiranja poplavnih talasa i određivanje plavnih zona. Koriste se i rečni laboratorijski modeli radi ispitivanja udarne moći talasa, kretanja rečnog nanosa i promene oblika rečnog korita. To omogućava pouzdanije projektovanje zaštitnih mera i postavljanje odbrambenih linija nego što je bio slučaj u prošlosti.
- Razvoj rečne hidraulike i računarske tehnologije omogućio je projektantima odbrambenih sistema da svoja rešenja provere pre nego što dođe do poplave, i da na taj način izbegnu nepotrebna ulaganja. U Srbiji je urađeno mnogo takvih proračuna, ali svi oni nisu praćeni realizacijom konkretnih objekata zbog nedostatka novca. Često i ono što pripada vodoprivredi bude usmereno u druge svrhe. Poplave koje smo upravo doživeli treba da budu upozorenje da se to malo para što imamo za vodoprivredu namenski troši i da tu ne sme biti zastoja. Kao i sve u životu, vodoprivreda traži kontinuitet i sistematičnost. Ovu poplavu struka mora da iskoristi kao izvor dragocenih informacija. Nije potrebno računati plavne zone sa neizvesnim ulaznim podacima, nego je dovoljno prikupiti i obraditi podatke sa terena, i na karti definisati šta je sve bilo plavljeno. Tako kartirana plavna područja biće osnova za procenu šteta i kartiranje rizika od poplava u Srbiji - zaključuje prof. dr Miodrag Jovanović.
Dubravka Marić
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
|
