OTPAD

Pripremio: Msc. Jozef Baruhović

Korist od odbačenog

Skriveni deo budućnosti

Procenjuje se da godišnja svetska proizvodnja otpada iznosi 1,3 milijarde t, sa perspektivom porasta do 2,2 milijarde t do 2025. Danas svaki stanovnik naše planete proizvede oko 1,2 kg otpada dnevno. Države sa visokim dohotkom proizvode oko 2,2 kg otpada na dan, po glavi stanovnika, dok države sa niskim dohotkom proizvode 0,6 kg otpada na dan.

Povećane količine otpada i neumerena potrošnja energije prete da umanje već iscrpljena bogatstva Zemlje i pokrenu korenite klimatske promene. Da bi se ostvario “održivi razvoj”, nameće se potreba smanjenja potrošnje energije promenom strukture energetskih izvora (prelazak sa uglja na obnovljive izvore energije - voda, vetar, sunce) i intenzivnom obradom otpada.

U najširem smislu reči, otpad su materijali i predmeti koji se odlažu ili postoji namera da se odlože, tj. potrebno je da se odlože u skladu sa propisima. EU definiše otpad kao materijal koji treba odbaciti, ili ono sa čime se računa da će biti odbačeno, odnosno postoji obaveza da se odbaci. Uglavnom, otpad se razvrstava na: komunalni (obuhvata otpad iz domaćinstva), komercijalni i građevinski otpad, industrijski (isključivo otrovni otpad), radioaktivni, eksplozivni, elektronski i elektro-otpad.

Upravljanje otpadom

U prvoj fazi treba nastojati da se količina otpada umanji. Sledeća faza bila bi recikliranje i ponovna upotreba recikliranog materijala i opreme. Potom, transport i skladištenje otpada. Skladištenje treba da se izvodi na već pripremljenim deponijama uz analizu uticaja na okolinu. Uz ovo idu troškovi upravljanja otpadom i, na kraju, propisi.

Postupak razvrstavanja i priprema za reciklažu, što se tiče komunalnog otpada, treba da počne na kućnom pragu. Kontejneri za papir, staklo, plastiku, metale… prvi su korak u pripremi za reciklazu, proces koji otvara nova radna mesta i štedi dosta osiromašene prirodne resurse.

Otpad koji se ne moze reciklirati može se koristiti kao energetsko gorivo, za proizvodnju toplote. Ima više načina da se otpad pretvori u energiju. Jedan je da se anaerobnim procesom razlaganja organskih materija na prostije hemijske komponente (bez prisustva kiseonika) razvije gorivni gas. Ili da se, spaljivanjem u pećima, dobija para za, eventualno, pokretanje turbina.

Deponije, spaljivanje, reciklaža

Najjednostavniji način odlaganja otpada je u nadzemnim deponijama u kojima se prikupljeno spaljuje. Otpad se može smeštati i po napuštenim rudnicima i prirodnim jamama. Spaljivanjem otpada u za to posebno izgrađenim postrojenjima, razvijaju se gorivni gas i toplotna energija. Razvijena toplotna energija koristi se za zagrevanje i proizvodnju električne energije. Spaljivanje otpada je posebno zastupljeno u zemljama koje oskudevaju u zemljistu, recimo u Japanu.

U postupku reciklaže, otpad postaje sirovina. Recikliraju se materijali kao što su: papir, kartoni, novinski papir, staklene i plastične flaše, oprema i uređaji koji sadrže metale, obojene aluminijum, bakar, cink, olovo, zlato, platina, srebro… Mogu se reciklirati i predmeti od PVC-a i polietilena, visoke i niske gustine, auto-gume… Bitna je organizovana mreža prikupljanja, selektovanja i transporta otpada za reciklažu. Recikliranje obojenih i plemenitih metala rentabilnije je od dobijanja tih metala iz rudnika, što se kao proces pomera iz razvijenih zemalja ka zemljama u razvoju.

Postupak sakupljanja i obrade otpada razlikuju se u pojedinim državama, gde sve zavisi od lokalnih uprava i lokalnih propisa. Primera radi, u Kini se vrši proces pirolize plastike i guma u posebno izgrađenim postrojenjima; dobijaju se uljna goriva i ugljovodonični gas. Isti postupak se koristi u SAD, Australiji, Izraelu, Velikoj Britaniji… U Saudijskoj Arabiji izgrađeno je najveće postrojenje za obradu otpada pored islamskog svetilišta Meke? Postrojenje treba da obradi 600 t otpada dnevno, tj. onoliko koliko se svakog dana sakupi za vreme hadžiluka. Drugi primer je jedna izraelska firma koja je razvila postupak preuzimanja otpada direktno sa sabirnih centara i, u samom vozilu, postupkom gravitacije i hidro-mehaničkog razdvajanja, deli organski od neorganskog otpada. Ovim postupkom može da se obradi do 150 t otpada dnevno.

Novi proizvodi su gorivni gas i vestačko đubrivo. Organski otpad reciklira se tako što se pretvara u veštačko đubrivo. Otpad koji se ne moze reciklirati spaljuje se i proizvodi toplotu, ili se koristi za proizvodnju gasa. Tim postupkom ostvaruje se dvostruka korist - uništava se otpad i smanjuje potreba za sagorevanjem fosilnih goriva. Oko 16% toplotne i električne energije dobija se iz otpada koji se ne može reciklirati.

Poseban problem upravljanja otpadom je međudržavni transport, tj. izvoz otrovnog otpada. Prema konvenciji iz Bazela, koju su potpisale 172 države, zabranjuje se transport otrovnih otpada iz razvijenih u manje razvijene zemlje tako da se ključna strategija upravljanja otpadom svodi na smanjenje količina za odbacivanje i njihova ponovna upotreba kroz reciklažu. Nešto potpuniji postupak upravljanja otpadom mogao bi da izgleda ovako: smanjiti nastajanje otpada, smanjiti količine nastalog otpada, otpad koji se ne može reciklirati koristiti za dobijanje toplotne i električne energije i gasa. Ostatak odložiti i spaliti na deponijama.

Proizvodnja otpada

Razvijene zemlje proizvode više otpada po glavi stanovnika od zemalja u razvoju. Prema podacima OECD-a, nastajanje otpada poraslo je za 35% od 1980. Proizvodnja otpada raste, u proseku, kao i bruto nacionalni dohodak. Razvijene zemlje koriste 60% prirodnih resursa a čine 22% svetskog stanovništva.

Brze promene u tehnologiji i pad cena elektronskih i elektro uređaja unazad dve decenije imale su za posledicu brzi poraste količine otpada. Vrlo je prisutno da se elektronski uređaji, mada još u funkciji, odbacuju i pretvaraju u otpad zato što su “demodirani” i potom zamenjuju savremenijim i efikasnijim. Elektronski otpad čine: računari, kancelarijski elektronski uređaji, katodne cevi, elektronski uređaji za zabavu, mobilni telefoni, televizori, frižideri, električni štednjaci… Dobar primer su televizori sa katodnim cevima još uvek upotrebljivi, koje ljudi zamenjuju prijemnicima sa ravnim ekranima. Tako se stvaraju ogromna skladišta elektronskog otpada kojeg razvijene zemlje pokušavaju da izvezu. Primera radi, tokom 2011. u Ganu je uvezeno 215.000 t elektronskog otpada, od čega je 30% bila nova “zastarela” oprema a 70% korišćena. Od toga je samo 15% bilo neupotrebljivo.

Problem sa elektronskim otpadom su otrovne komponente (olovo, kadmijum, berilijum…) a to zahteva poseban postupak obrade. Dodatni problem su katodne cevi koje sadrze relativno visoku koncentraciju olova i fosfora. Dobra strana obrade elektronskog otpada je da otvara nova radna mesta. Primera radi, u Kini se nalazi svetski centar za obradu elektronskog otpada koji zapošljava 150.000 radnika.

Danas je reciklaža elektronskog otpada u razvijenim zemljama u punom zamahu. Sam postupak obuhvata: prikupljanje e-otpada, razvrstavanje, demontažu i izdvajanje dragocenih metala i materijala iz elektronskih uređaja. Odvajaju se metalni ramovi, štampane ploče, elektronski elementi, čipovi, tranzistori. Poseban interes postoji za obradu štampanih ploča koje sadrže dragocene metale. Ti poslovi se uglavnom odvijaju rucno pošto radnik može da obavi stručnu selekciju e-elemenata. Nedostaci su niska cena rada i uticaj na zdravlje radnika. Posebno su opasni živa iz fluoroscentnih svetiljki, sumpor u olovnim akumulatorima, nikl i kadmijum u baterijama i olovo za spajanje elektronskih elemenata .

Obrada otpadnih voda

Zbog sve prisutnije nestašice čiste pijaće vode, pri upravljanju otpadom javlja se problem obrade otpadnih voda. Obrada obuhvata fizičke, hemijske i biološke postupke da se otpadna voda dovede u stanje ponovne upotrebe. Materijali koji se dobijaju obradom otpadnih voda mogu se dalje koristiti kao veštačka đubriva.

Inače, obrada otpadnih voda nije nova. U staroj Mesopotamiji i Indiji otpad se odvajao uglavnom mehanički.U Srednjem veku otpadne vode odvođene su van gradskih zidina i odlagane u velikim jamama. Tokom 19. veka izgrađeni su posebni tuneli za odvođenje otpadnih voda van gradskih sredina. Izgrađene su i pumpne stanice, gde su se otpadne vode sakupljale i cevovodima slivale u rečne tokove. Pri kraju 19. veka, prešlo se na hemijsko-biološku obradu voda, što je obuhvatalo: unošenje mikroorganizama, uklanjanje zagađivača i tvrdih predmeta, filtriranje vode kroz porozni šljunak i postupak uvođenja vazduha u bazene gde je voda trebala da odstoji.

Danas se obrada voda izvodi uglavnom u tri faze: u prvoj se vrši privremeno odlaganje vode u bazene, gde čvrsti i teži komadi padaju na dno, a ulje i lakši sastojci isplivavaju na površinu. Otpadni materijali sa dna i sa površine se potom uklanjaju. Druga faza obuhvata uklanjanje bioloških sadržaja (otpad od hrane, sredstva za pranje deterdženta, ljudski otpad) i uklanjanje mikroorganizama. Treća faza uglavnom potpunije obuhvata postupke iz prve dve faze, uz dodatnu hemijsku dezinfekcijui i dodatno mikro-filtriranje.

U Srbiji postoji nekoliko projekata čija je realizacija neizvesna. Reč je o projektu prerade otpadnih voda za Obrenovc, u realizaciji EPS-a i EU, u iznosu od 20 miliona evra sa ciljem da se izgradi postrojenje za obradu otpadnih voda. Sledeći projekat vezan je za više balkanskih zemalja sa ciljem da se izgradi postrojenje za obradu otrovnog otpada. Vrednost projekta iznosi 2,5 miliona evra, a finansira ga EU. Naredni projekat je obrada otpada u Bačkom kanalu iz kojeg se otpadne vode ljudskog i industrijskog porekla slivaju u Tisu i dalje, u Dunav. Projekat treba da finansira EU iznosom od 9,5 miliona evra.

Obim reciklaže i obrade otpada u Srbiji još uvek je nizak. Poređenja radi, u Holandiji se obradi 85 % otpada a u Srbiji tek oko 15 % .

Msc. Jozef Baruhović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja