HOBI
Pripremio: Oliver Klajn
Radijski upravljani avioni
Pilot je prijemnik
Po čeci ovog hobija sežu do poznog 19. veka. Tada su modeli dirižabla ispunjeni vodonikom leteli pomoću radio-signala u britanskoj varijanti kabarea. Najveći prodor ostvaren je krajem 40-ih i početkom 50-ih godina prošlog veka. Tada su engleski stručnjaci uspeli da stvore sistem proporcionalne kontrole modela letelica. U međuvremenu su, u SAD, ostvareni letovi sa radijski kontrolisanim vazdušnim jedrilicama.
Da bi se neko bavio ovim hobijem, treba da poznaje građu aviona i funkcije pojedinih delova. Dobro dođe znanje o ulozi trupa, krila, repa, elevatora, kormila, mehanizma krila, motora, propelera, pilotske kabine… Zatim, treba poznavati principe letenja.
Ima jeftinih i jednostavnih modela a dobar primer za to su parkovski modeli. Neki od njih su toliko spori da mogu da lete i u zatvorenom prostoru. Ali, kao što ime sugeriše, javna površina poput parka idealna je za njihovo korišćenje. Parkovski modeli se neretko nabavljaju u kutijama i najpogodniji su za novajlije u ovom hobiju.
Sledeći tip su školski radijski upravljani avioni. Oni su znatno veći i često su pravljeni od drveta. Školski avionitakođe mogu da se kreću veoma sporo. Treba da budu stabilni i sa uzdignutim krilima na vrhu čime su manje opterećena težinom trupa. Ugao pod kojim su vrhovi krila usmereni nagore iz horizontalnog položaja omogućava letelici da sama vrši korekcije ukoliko njom upravlja neiskusan korisnik. Spori let se postiže sa krilom ravnog dna. Veće uzdizanje i sporiji let daju više vremena novajliji da ispravlja eventualne greške.
Polusimetrična krila dovode do manjeg uzdizanja i bržeg leta. Polusimetrični školski avioni su napredniji i pogodniji za izvođenje manevara. Tricikl stajni trap je nešto što većina školskih aviona ima da bi se njima lakše upravljalo. Kada je reč o propeleru, pravilo je da, što ima manje sečiva to je efikasniji. Propeler sa tri kraka obezbeđuje bolji potisak i ima manji prečnik, a to garantuje sigurnije sletanje.
Mali “mlaznjaci”
Školski avioni se mogu kretati pomoću elektromotora ili sa nitromotorom čije gorivo sadrži određen procenat nitrometana mešanog sa metanolom. Neophodno je da se sa ovim tipom aviona znanja stiču uz nekog ko poznaje ovu oblast.
Odlika sportskih aviona su niska krila. Neki od tih modela su vrlo postojani dok su drugi opasniji ali pogodniji za akrobacije. Kod njih se uglavnom primenjuje tip motora kao kod školskih. Postoje i mikro avioni. Oni lete isključivo sa elektromotorima, što mogu i u zatvorenim prostorima kao što su skladišta i gimnastičke sale.
Izuzetno složeni su avioni sa cevnim ventilatorima.Ventilator se napaja iz motora, uvlači vazduh u prednji deo trupa I izbacuje na zadnji. Avioni sa cevnim ventilatorima imaju više kraćih sečiva, što rezultira velikom brzinom. Od mlaznih aviona najatraktivniji su oni na gasne turbine, koji su dosta skupi. Ovaj tip je namenjen samo prekaljenim znalcima ove oblasti.
Prave se i makete već postojećih aviona ili se rekonstruišu oni koji su ostavili traga kroz istoriju. Primera radi, za rekonstruciju jednog britanskog aviona iz Prvog svetskog rata bilo je potrebno dve i po godine truda da bi bio prikazan do detalja. Postoje i polovično rekonstruisani modeli koji izgledom podsećaju na original. Najzad, ima modela koji samo iz daljine podsećaju na originale dok se izbliza jasno vide razlike.
“Kikiriki” i džinovi
Za avione koji su pravljeni na osnovu pravih letelica postoje različite veličine. Najsitniji se kolokvijano nazivaju “kikiriki” a postoje i džinovski modeli. Raspon krila je glavno merilo za određivanje gde po veličini spada avion i za utvrđivanje tačne razmere između orginala i umanjene verzije.
Poseban tip predstavljaju radijski upravljane amfibije. Jedna vrsta amfibija pluta donjim delom po vodi. Kod drugih su na mestu točkova za sletanje šuplji objekti koji klize po vodi. Posebnu atrakciju predstavljaju tzv. leteći brodovi. Po obliku podsećaju na hidroplan i mogu da prave razne egzibicije u vazduhu.
Četiri bg radnje
Kada je neko načisto sa tipovima aviona koji su mu dostupni, sledeće što treba da učini je da nauči osnovne kontrole za ručni radio-predajnik koji šalje signal radio-prijemniku u letelici.
Radio-prijemnik ima ulogu koju u običnim letovima vrši pilot. To je elektronska jedinica koja prosleđuje signal servo-mehanizmu, omanjoj napravi u prijemniku koja mehanički pomera avion. Pokreti servo-mehanizma su direktno koordinisani sa palicama na predajniku.
Uz svaku funkciju ide jedan kanal. Osnovni modeli imaju tri kanala. Njima se kontrolišu kormilo, elevator i mehanizam za regulaciju rada motora. Najbezbedniji i najpoželjniji su moderni radio-sistemi od 2,4 gh. Neki koriste starije AM, FM i PCM sisteme čija su cene znatno niže.
Dva predajnika ili predajnik i prijemnik nekad mogu biti vezani žicom. Ovo je pogodno za vreme učenja. Učenikov predajnik služi za vežbu i radi usklađeno sa instruktorovim predajnikom.
Postoje i posebni računarski programi, simulatori, koji omogućavaju vežbanje početnicima bez rizika da se ošteti oprema. Osobe sa viškom vremena mogu pokušati da same naprave radijski kontrolisani avion pošto proces izrade podseća na sklapanje slagalice.
Ova delatnost ima dugu tradiciju u našoj sredini u kojoj je poznata pod imenom avio-modelarstvo. „Aeroklub Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenca“ osnovan je 1922. godine. Šest godina kasnije, prvi radijski kotrolisani avion leteo je u Beogradu, gde su inače postojale četiri specijalizovane prodavnice. Naš najpoznatiji avio-modelar je Ivan Kolić, svojevremeno dva puta osvajač svetskog kupa.
Oliver Klajn
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
|