AERONAUTIKA

Pripremio: Zoran Modli

Anatomija aviona

Pilot - najvažniji putnik

Neki avioni su konstruisani da lete brzo, drugi da nose teške terete. Neki se prave tako da plene oko, koštaju mnogo i traju dugo, a drugi da se prodaju za male pare. Kako god, avion je letelica sa mehaničkom vučom (ili potiskom), ima nepomična krila, teži je od vazduha, a u letu se održava zahvaljujući, u prošlom broju »Planete« već objašnjenom, dejstvu vazdušnih struja na krila i repne površine.

  Prvi - i najlepši - časovi obuke doživljavaju se na školskim avionima. To su mali, lakokrili avioni, obično dvosedi ili četvorosedi, namenjeni osnovnoj obuci pilota. Lete brzinama od 150 do 250 km/h. Sportsko-akrobatski avioni imaju nešto oštrije performanse, a služe za takozvano figurno letenje sa izvođenjem akrobacija. Zahtevaju prefinjenu ruku i istančan osećaj pilota za lako snalaženje u sve tri dimenzije. Turistički avioni, po pravilu, nude veoma udobnu kabinu za nekoliko putnika, lete brzinama od preko 200 km/h, obično imaju dva motora i pravi su ekvivalent putničkom automobilu, pa su često u ulozi vazdušnog taksija.

Saobraćajni avioni za prevoz velikog broja putnika, ali i tereta (takozvana kargo verzija), procentualno su najbrojniji predstavnici civilnih tipova aviona. Kapaciteti im se kreću od nekoliko desetina do više stotina sedišta, a brzine su im od nekoliko stotina kilometara na čas, pa do brzina koje premašuju brzinu zvuka. Ovim potonjima je, zaključno sa britansko-francuskim konkordom i ruskim TU-144 , eksploatacija privremeno zamrznuta zbog dokazane neekonomičnosti.

OSNOVNI DELOVI AVIONA su: krila, trup, repne površine, komande za upravljanje, stajni trap, pogonska grupa i razni sistemi. Krilo je površina zahvaljujući kojoj avion dobija silu uzgona, dok oblik krila zavisi od namene i brzine aviona. Trup je, pre svega, veza između krila i repa i istovremeno služi za smeštaj pilotske kabine i prostora za teret, a značajno utiče i na aerodinamički izgled letelice. Repne površine osiguravaju ravnotežu aviona oko vertikalne i poprečne ose. Stajni trap, bez obzira da li je u vidu točkova, skija ili plovaka, treba da održi avion na čvrstom tlu ili na vodi. Pogonska grupa obezbeđuje vučnu ili potisnu silu za pokretanje aviona.

KRILO . Kakva krila treba da ima avion? Ljudi su dugo tražili odgovor na ovo pitanje. Amerikanac francuskog porekla, Oktav Šanit, sagradio je, 1896. godine, čak šestokrilnu jedrilicu! Savremeni konstruktori su zaključili da su slobodnonoseći jednokrilci najpogodniji zato što omogućavaju postizanje maksimalnih brzina i maksimalne ekonomičnosti.

Ako sa krila odvojimo deo oplate, ugledaćemo najpre ramenjaču , čiji je zadatak da prima najveća opterećenja. Uzdužnice ojačavaju kostur krila. Rebra uobličuju aeroprofil krila. Napadna ivica je zaobljeni profil krila ispred prednje ramenjače. Izlazna ivica povezuje zadnje delove rebara. Završni deo, terminezon , oblikuje krajeve krila. U slučaju oštećenja kraja krila, dovoljno je zameniti samo terminezon.

Krilca, zakrilca, spojleri i eleroni kao deo mehanizacije krila velikog aviona.

Pošto krilo predstavlja najvažniji, a često i najteži deo aviona, osobine aviona u letu zavise uglavnom od uspešne konstrukcije krila. Da bi se smanjila minimalna brzina aviona, odnosno brzina sletanja i poletanja, krilima se pridodaju razni uređaji za povećanje uzgona. To su uglavnom zakrilca (flaps) i pretkrilca (slotovi).

Još važniji funkcionalni organ krila predstavljaju krilca (eleroni). Eleroni su relativno male aerodinamičke površine na spoljnim delovima razmaha krila i predstavljaju poprečnu krmu. Krećući se u suprotnim smerovima, eleroni obrću avion oko uzdužne ose. Kada je levi eleron spušten a desni podignut, na levom krilu se stvara povećan uzgon, krilo se diže i naginje avion na desni bok. Sa podignutim levim eleronom i spuštenim desnim - reakcija je suprotna. Kada su komande u neutrali, avion leti bez nagiba.

TRUP je centralni deo koji, kod jednomotornih aviona, istovremeno nosi i motor sa celokupnom instalacijom. U tom slučaju se prednji deo, u kojem je motor, odvaja od pilotske kabine tzv. protivpožarnim zidom sa azbestnom pregradom. Trup je najčešće poluljuskaste konstrukcije (kod transportnih, poslovnih i školskih aviona), dok je kod sportskih aviona uglavnom rešetkast i sa relativno tankom oplatom. Trup najčešće trpi deformacije savijanja i uvijanja, kao posledicu sila koje se javljaju pri pomeranju kormila pravca i visine.

REPNE POVRŠINE se sastoje od horizonalnog i vertikalnog stabilizatora. Pokretni deo horizontalnog stabilizatora je kormilo visine, a pokretni deo vertikalnog stabilizatora je kormilo pravca. Konstrukcija repnih površina u potpunosti odgovara konstrukciji krila, a konstrukcija kormila konstrukciji krilaca.

KOMANDE AVIONA su prenosni mehanizmi za upravljanje. Njima se, iz pilotskog sedišta, pokreću sva kormila aviona, kako bi se ovaj uveo u razne položaje (evolucije). Osnovni sistem komandi u pilotskoj kabini sastoji se od ručnog upravljača (pilotske palice ili volana) i nožnog upravljača (poluge ili pedala). Ručnim upravljačem pokreću se kormilo visine i krilca za nagib (eleroni). Nožnim upravljačem pokreće se kormilo pravca, čija uloga pomalo podseća na rad brodskog kormila.

: Nekada veoma popularni putnički avion boing 727 neposredno pred sletanje, s potpuno izvučenim „perjem“.

Da bi let bio ugodan, od pilota se očekuje da avionom upravlja koordiniranim pokretima. Tako, na primer, u zaokretu neće samo gurnuti nogu, nego će istovremeno inicirati i odgovarajući nagib u istu stranu! Da bi let bio bezbedan, avion mora da bude uravnotežen i potpuno upravljiv oko sve tri ose, tako da pilot može u svakom trenutku da ga dovede u željeni položaj. Od dobro konstruisanog aviona očekuje se zadovoljavajuća kako sopstvena tako i prouzrokovana stabilnost.

Sopstvena stabilnost omogućava vazduhoplovu da se sam, bez uplitanja pilota, vrati u osnovni položaj, ukoliko mu je stabilnost bila poremećena dejstvom neke spoljne sile (recimo, udarom vetra). Ravnotežu aviona oko njegovih osa održavaju krila i repne površine sa vertikalnim i horizontalnim stabilizatorom). Prouzrokovanu stabilnost podešava ili menja pilot po vlastitom nahođenju, komandujući iz kabine krilcima, kormilom pravca i kormilom visine. Dobro konstruisan avion treba da bude uravnotežen kada su sve komande u neutralnom položaju.

KABINA AVIONA mora da bude prilagođena najvažnijem putniku - pilotu! Njene su dimenzije u skladu sa standardnim dimenzijama letača u sedećem položaju. Manje korekcije moguće su pomeranjem sedišta napred-nazad i gore-dole. Da bi letač bio zaštićen od atmosferskih uticaja i, istovremeno, mogao nesmetano da osmatra, kabina je obložena providnim materijalom. Nekada je to bio celuloid, ali je napušten zbog zapaljivosti i nepostojane providnosti. Mahom se upotrebljavaju veštačko staklo (pleksiglas) i razne vrste slepljenog stakla - dupleks, tripleks i sekurit. Na avionima koji lete na velikim visinama, pilotske kabine su hermetične, sa regulisanim pritiskom i temperaturom vazduha.

STAJNI TRAP daje avionu sigurne noge dok se kreće po tlu. Odavno je na većini aviona primenjen stajni trap tipa tricikla - dakle, sa nosnim točkom. Prednosti tricikla nad stajnim trapom sa repnim točkom je bolja preglednost i lakše manevrisanje pri rulanju, slabije izraženi momenti elise u poletanju i sletanju, lakše sletanje u poslednjoj i najdelikatnijoj fazi prevlačenja aviona pred dodir piste i obezbeđenje aviona od mogućeg preturanja na nos.

Stajni organi hidroaviona nisu ništa drugo do čamci (plovci) određene zapremine. Svaki bolji avion sa točkovima lako može da se pretvori u hidroavion jednostavnom ugradnjom odgovarajućih plovaka, a svaka mirna vodena površina veća od prosečne bare za tren oka može da se pretvori u udobnu pistu!

Zoran Modli

Preuzeto i priređeno
iz „Pilotske knjige“
Zorana Modlija.
Izdavač: Mladinska knjiga,
Beograd, 2014. (drugo izdanje).

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja