MEDICINA

Pripremio: Miomir Tom

Mr sci. med. dr Neven Vavić

Kalkuloza bubrega

Rehidracijom protiv kamena u bubregu

Stvaranje kamena u mokraćnom sistemu uvek je posledica nekog poremećaja ravnoteže između hemijskih procesa u mokraći koji teže da formiraju kamen i prirodne odbrane organizma. Mr sci. med. dr Neven Vavić, nefrolog VMA, podseća da kalkulozi posebno pogoduje nedovoljno uzimanje tečnosti i/ili dehidracija, kao i pogrešne navike u ishrani

Pred nama je leto sa svim zadovoljstvima koje donosi, ali i sa po kojim zdravstvenim rizikom. Visoke atmosferske temperature i pojačana dehidracija tela jedni su od faktora rizika za brže formiranje kamenaca u urinarnom traktu, pa i za kalkulozu bubrega, a mesec avgust je, prema statistikama, vrhunac te „sezone”. Budući da ovo oboljenje u određenim slučajevima može da se manifestuje i tzv. bubrežnim kolikama, bolovima za koje se tvrdi da su najjači koje medicina poznaje, valja misliti o preventivi, pre svega o dovoljnom unosu tečnosti. Zato nije naodmet da podsetimo na prirodu ove relativno učestale bolesti, na njene uzroke i nove mogućnosti lečenja.

Jedno od najrasprostranjenijih i naučestalijih oboljenja urinarnog trakta - kalkuloza bubrega - dugotrajan je patološki proces formiranja kamena tokom manje-više uobičajene pojave kristala u mokraći. To stanje vrlo dugo može da traje bez ikakvih simptoma, ali pokretanje bubre žnog kamena i njegovo lagano kretanje kroz uzak i vrlo osetljiv urinarni trakt za obolelog može da bude i vrlo neprijatno iskustvo. Srećom, kalkuloza bubrega se otkriva najčešće već ultrazvučnim pregledom, a ranije uobičajeno hirurško uklanjanje kamena u bubregu danas je sve ređi oblik lečenja. Prema rečima pukovnika mr sci. med. dr Nevena Vavića, interniste-nefrologa i farmakologa, načelnika Centra za transplantaciju solidnih organa na VMA, umesto klasičnim operacijama, danas se ovaj zdravstveni problem najčešće rešava minimalno-invazivnim savremenim terapijama koje su za pacijente mnogo komfornije.

Uzroci i vrste kalkuloze

Kamen u bubregu nastaje postepeno. Taloženjem kristala minerala, inicijalno se formira mala čvrsta tvorevina, ili više njih („pesak“ u bubregu). Dr Vavić ističe da pojava kristala u mokraći nije neobična, niti je retka, a da se najveći deo formiranih kristala eliminiše putem mokraće i nikad ne napravi „kamen“. U nekim situacijama, međutim, kad za to postoje povoljni uslovi, kristal postepeno nastavlja da raste. Kad dostigne određenu veličinu, a obično je reč o kristalu većem od 4 do 5 mm, lekar konstatuje da je formiran kamen (kalkulus).

Stvaranje kamena u mokraćnom sistemu uvek je posledica nekog poremećaja ravnoteže između hemijskih procesa u mokraći, koji teže da formiraju kamen, i prirodne odbrane organizma. Najznačajniji faktori koji doprinose stvaranju kamena su mala količina stvorene mokraće, povećana količina kalcijuma, natrijuma, mokraćne kiseline i oksalata u mokraći, kao i promena kiselosti mokraće. I obrnuto, faktori koji štite od nastanka kamena jesu mehaničko spiranje kristala putem urina, kao i prirodni inhibitori kristalizacija među koje se, na primer, ubraja citrat (so limunske kiseline).

Dr Vavić precizira da su najčešće okolnosti koje pogoduju stvaranju bubrežnog kamena uzimanje nedovoljne količine tečnosti i/ili dehidracija pri boravku u toplim i suvim predelima, odnosno tokom najtoplijih dana u godini (zbog obilnijeg znojenja), kao i pogrešne navike u ishrani. Neuravnotežena ishrana sa previše mesa povećava kiselost mokraće i koncetraciju mokraćne kiseline u urinu, dok preterana upotreba kuhinjske soli (natrijum hlorida) dovodi do preobilnog izlučivanja kalcijuma putem urina. Kalkulozi doprinosi i ishrana bogata oksalatima, jedinjenjima kojima obiluju kafa, koka-kola, kakao ili neke vrste zelenog povrća. Ovo, naravno, sugeriše, dodaje dr Vavić, da se kalkuloza može prevenirati uravnoteženom ishranom i dobrom rehidracijom, kao i da se lečenje kalkuloze, u slučajevima kad je poznat hemijski sastava izbačenog bubrežnog kamena, upotpunjuje i ciljano prilagođenom ishranom.

Jedan od uzroka kalkuloze bubrega može biti i primarni hiperparatireoidizam, relativno redak, ali potencijalno izlečiv poremećaj pri kome pojačana aktivnost paratireoidne žlezde mobiliše kalcijum iz kosti i povećava koncetraciju kalcijuma u krvi i mokraći. Dr Vavić naglašava da je prepoznavanje ovog stanja od velikog značaja zato što ono može brzo da dovede do veoma izražene kalkuloze. Ukoliko se primarni hiperparatireoidizam prepozna, relativno lako se dijagnostikuje određivanjem kalcijuma, fosfora i paratireoidnog hormona u krvi. Operativnim uklanjanjem hiperaktivne žlezde, problem ubrzanog stvaranja kamena izazvan primarnim hiperparatireoidizmom trajno se rešava.

Kad je o sastavu bubrežnih kamenaca reč, najčešće se formiraju kalcijumski kalkulusi, koji su zastupljeni u oko 7 0 odsto slučajeva kalkuloze u mokraćnom sistemu. Većinom je reč o kalcijum oksalatu i, ređe, o kalcijum fosfatu. U oko 10 odsto slučajeva pojavljuju se čisti uratni kalkulusi, koji nastaju taloženjem mononatrijum-urata (usled poremećenog metabolizma mokraćne kiseline), a koji se obično viđaju kod muškaraca, posebno onih u čijoj ishrani dominira meso. Dr Vavić napominje i da se uratni kamenci ne vide na rentgenskom pregledu, što ponekad predstavlja teškoću pri njihovom otkrivanju. Još ređa pojava su takozvani struvitni kalkulusi, koje uzrokuju hronične infekcije mokraćnih puteva, a najređe se registruju cistinski kamenci, koji su posledica urođenih poremećaja metabolizma. Cistinski kalkulusi, koji se javljaju u oko dva odsto dečje populacije, mogu, međutim, da budu veoma krupni i da još u ranom detinjstvu dovedu do ozbiljnih oštećenja bubrega. Ipak, u većini slučajeva, sastav kamena je mešovit, pri čemu se njegovo jezgro obično sastoji od mokraćne kiseline, a sam kamen od kalcijum oksalata.

Simptomi i dijagnostika

Kamen u bubregu ne mora da daje simptome, pa se neretko otkriva sasvim slučajno, prilikom ultrazvučnog ili rentgenskog pregleda. U nekim slučajevima, kad kamen nije „fiksiran“ i kad se pomera u bubregu, izaziva tupe bolove ili osećaj „težine“, što, prema rečima dr Vavića, ipak nije uobičajeno. Ali, kad se kamen pokrene iz bubrega i uđe u ureter, mokraćni kanal čiji je promer inače veoma mali, iznad te prepreke dolazi do zastoja mokraće, proširenja izvodnih kanala u bubregu, otoka bubrega (zbog zaostale mokraće) i već pomenutog veoma jakog bola koji se naziva bubrežna kolika. Zavisno od pozicije kamena u mokraćnom kanalu, taj intenzivan bol proteže se od bubrega prema mokraćnoj bešici. Kao važnu činjenicu dr Vavić ističe da se bubreg vremenom „privikava“ na proširenje kanala, te se nervni impulsi za bol smanjuju i osećaj bola subjektivno prestaje, što se može desiti posle nekoliko nedelja. Tada, međutim, treba imati na umu da prestanak bolova ne znači uvek da je kamen eliminisan.

Kalkuloza bubrega otkriva se ultrazvučnim pregledom, radiografskim metodama (rentgenskim snimkom predela bubrega), kao i složenijim pregledima u koje spadaju intravenska urografija ili skenerski pregled (CT).

Preventiva i metode lečenja

Sumirajući navedene uzroke i faktore rizika za kalkulozu bubrega, dr Vavić ističe značaj preventivnih mera - većeg unosa tečnosti, umerenog unosa soli, dijete koja uključuje manje namirnica bogatih oksalatima. Posebno tokom predstojećeg leta, naš sagovornik savetuje dovoljan unos tečnosti, toliki da količina izlučene mokraće tokom 24 sata bude najmanje dva litra.

Ukoliko se otkrije postojanje kamena, pre svega je potrebno pronaći uzrok kalkuloze i, u prvom redu, treba isključiti već pomenuto primarno obojenje paraštitne žlezde. Imajući u vidu činjenicu da neke kalkuloze, posebno kad je reč o pojedinačnom kamenu, ne daju simptome i ne izazivaju tegobe, ne treba ih po svaku cenu uklanjati, ali to stanje svakako treba pratiti redovnim kontrolisanjem veličine kamena, najbolje ultrazvučnim pregledom na svakih 6 do 8 meseci. Ako kalkulus ipak izaziva tegobe, ili je veći od 10 mm - što je veličina koja mu obično onemogućava da prirodnim putem izađe iz bubrega - tada se kao način lečenja može razmatrati ESWL metoda, ili litotripsija - razbijanje kamena elektromagnetnim udarnim talasima ( Extracorporal shock wave lithotripsy ).

Dr Vavić ističe ovu neinvazivnu ambulantnu metodu kao veoma efikasnu, relativno bezbolnu i sa veoma malo komplikacija. Litotripsija se izvodi uz pomoć specijalnog aparata čija „glava“, naslonjena na leđa pacijenta, ka bubrezima šalje elektromagnetne talase koji se nesmetano kreću samo kroz sredine bogate vodom (kožu i telesna tkiva); kad ovi talasi naiđu na čvrstu sredinu, na kamen u bubregu, oslobađaju veliku količinu energije koja ga dezintegriše, odnosno „razbija“. Pored toga, ESWL se može izvoditi pod kontrolom ultrazvuka, što je prednost u odnosu na rendgensku kontrolu jer je procedura tada potpuno neškodljiva - pacijent nije izložen zračenju, a to je posebno važno za žene u reproduktivnom periodu, i decu. Litotripsija prosečno traje od 45 do 60 minuta, može se izvesti i u blagoj analgosedaciji, a pacijent napušta bolnicu odmah nakon intervencije.

Metoda ESWL može se primeniti čak i kad je kamen zaglavljen u mokraćnom kanalu duže od 3 do 4 nedelje, mada sa manjom efikasnošću nego kad je kamen u bubregu. U takvim slučajevima se primenjuje i endoluminalna litrotripsija - razbijanje kamena u ureteru - što je zahtevnija, ali takođe veoma efikasna procedura. U poslednje vreme se, ističe dr Vavić, kamen u bubregu veoma retko operiše, budući da su navedene metode veoma efikasne i za pacijente značajno komfornije.

Gordana Tomljenović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja