AERONAUTIKA

Pripremio: Darko Mladenović

Dirižabli budućnosti

Odložen zmajev san

Na pomen najvećih letelica današnjice, najčešće se pomisli na ruski antonov an-225 mrija, američki džambo džet ili „Erbas“-ov najnoviji a 380. Retko će ko pomisliti na vazdušne brodove ili dirižable kojima pripada zlatno vreme razvoja avijacije, tridesetih godina prošlog veka. Uz napredak tehnologije, mnoge kompanije se okreću razvoju koncept-dirižabla dužine preko 90 m, što ih čini najvećim letelicama bliske budućnosti.

Kompanija „Aeros“ je izradila umanjeni prototip nazvan zmajev san , koji je na ispitivanju i probama počev od marta ove godine

Tridesetih godina prošlog veka, vazdušni brodovi, popularnije nazvani cepelini ili dirižabli su imali primat u prevozu putnika vazdušnim saobraćajem. Mogli su prevesti više putnika nego bilo koji avion tog vremena, uz pružanje usluga potpunog komfora kakav bi se dobio na, recimo, velikim prekookeanskim brodovima tog vremena. Iako tada niko nije obraćao pažnju na energetsku efikasnost, važno je pomenuti da su tadašnji dirižabli bili energetski efikasniji od bilo kog tadašnjeg prevoznog sredstva. Sa druge strane, eksploatacija dirižabla i upravljanje njima je zahtevalo brojnu posadu pa se često dešavalo da broj članova posade bude veći od broja putnika. Dodatno, sletanja i poletanja zahtevala su ozbiljnu infrastrukturu i veliki broj angažovanog osoblja na tadašnjim aerodromima. Stravičan pad „Hindenburga“, najvećeg dirižabla ikada napravljenog, 1937. godine zadugo je zapečatio njihov dalji razvoj kao prevoznog sredstva.

Kompanija „Aeros“ razvija dve letelice namenjene prevozu robe, od kojih će veća biti čak 230 m duga

Dirižabli bi danas teško mogli naći primenu u klasičnom prevozu putnika, imajući u vidu velike, brze i veoma ekonomične savremene putničke avione. Mala brzina i visina krstarenja uz istovremeno veliku autonomiju leta svakako imaju prednosti u segmentu ponude luksuznih turističkih krstarenja dirižablom. Dirižabli se mogu koristiti i u reklamne svrhe, kao platforme za snimanja iz vazduha i patroliranje a njihova optimalna primena je transport teških i vangabaritnih tereta. Upravo za ove primene razvija se nekoliko nezavisnih projekata u svetu. Iako su na prvi pogled projekti dirižabla budućnosti dosta slični svojim dalekim precima, tehnologija je potpuno drugačija pa ove hibridne letelice kombinuju aerodinamički uzgon i uzgon dobijen iz ćelija rezervoara napunjenog helijumom. Vazdušni brodovi budućnosti su daleko pouzdaniji, jednostavniji za eksploaaciju i u svakom pogledu bezbedniji od svojih prethodnika.

Tegljač iz „Lokid Martina“

Američka vojska je, polovinom protekle decenije, poručila od kompanije „Lokid Martin“ razvoj nove koncept-letelice koja bi bila sposobna da u jednom punjenju prenese oko 500 vojnika sa kompletnom opremom, uključujući vozila i logističku podršku. Razvoj ove letelice „Lokid Martin“ poverio je svom odeljenju za razvoj „Skank vorks“ gde su 2006. godine predstavili umanjeni prototip pod radnim nazivom P-791 demonstrator .

Nebeski tegljač oko 60 % uzgonske sile dobija zahvaljujući helijumu, dok je ostalih 40% posledica aerodinamičkog oblika

Pošto američka vojska nije bila zadovoljna projektom, „Lokid“ je prepustio istraživanja jednoj kanadskoj kompaniji baziranoj u Alberti, koja je poboljšala originalni dizajn i predstavila svoje viđenje dirižabla budućnosti pod nazivom nebeski tegljač . Stručnjaci te kompanije predviđaju da bi njihova letelica mogla da ponese teret ukupne mase od oko 20 t, uz istovremeno najavljene veće tegljače kapaciteta 50 i 70 t. Njihov hibridni dirižabl je namenjen pre svega kompanijama koje se bave izgradnjom naftnih postrojenja, a naravno i ostalim zainteresovanima za prevoz teških van-gabaritnih tereta.

Prednost ove letelice u odnosu na klasične avione, helikoptere i druga transportna sredstva ogleda se u mogućnosti transporta, recimo, potpuno završenih podsklopova od tačke do tačke, uz veoma nisku cenu prevoza jer je dirižabl veoma ekonomičan. Zahvaljujći dizajnu, dirižablu nije potebna posebna poletno- sletna staza, već ima mogućnost sletanja na vodene površine i na travnatu stazu. Budućnost nebeskog tegljača je neizvesna jer kompanija već kasni sa najavljenim prototipom, ali je dizajn veoma zanimljiv i, sa stanovišta tehnološkog demonstartora, veoma koristan za buduće projekte dirižabla budućnosti.

Nebeska jahta

Kompanija „Aeros“ iz Kalifornije je renomirani proizvođač hibridnih letelica, koje prodaje pre svega kompanijama koje se bave robnim transportom, snimanjima iz vazduha... Zahvaljujući sredstvima američke vojske „Aeros“ je krenuo sa razvojem serije hibridnih letelica ML86x . Američka vojska je finansirala izradu umanjenog prototipa letelice koji je dugačak 81 m i može da razvije brzinu od 110 km/h ali nije namenjen transportu tereta.

Uporedo sa izradom prototipa zmajev san , kompanija razvija model ML 866 dužine 169 m, kapaciteta 66 t sa maksimalnom brzinom od 222 km/h, doletom od oko 5.700 km i plafonom leta od 3.700 m. Veći model, pod nazivom ML868 imaće dužinu od 230 m, kapacitet od 200 t, uz istu brzinu, plafon leta i dolet kao i manji model. Za sada kompanija testira umanjeni prototip zmajev san ali nema naznaka kada će pravi prototip biti napravljen. Pored očiglednih vojnih primena i usluga u transportu tereta, kompanija reklamira svoju letelicu kao luksuznu jahtu, namenjenu turoperaterima i privatnim korisnicima koji bi klasična krstarenja okeanima i morima zamenili nebeskim visinama.

Najveća letelica na svetu

U hangaru koji je pre više od jednog veka korišćen za dirižable u Britaniji, čuva se prototip najveće letelice današnjice

Jedno od ponuđenih rešenja na konkursu američke vojske je bilo zajedničko delo kompanije „Gruman“ i britanske kompanije „Hibrid Er Vijekls“. Ponuđeno rešenje pod radnim nazivom HAV-304 je pobedilo na konkursu. Međutim, nedugo nakon prvog uspešnog 90-minutnog leta, avgusta 2012, američka vojska je odustala od daljeg finansiranja projekta, a prototip letelice je prodat britanskom partneru. Britanski „HAV“ je nastavio razvoj projekta i, poslednjeg dana februara ove godine, javnosti je predstavio novu usavršenu verziju ove letelice koja može da u vazduhu ostane neprekidno čak 21 dan.

Letelica, u međuvremenu nazvana erlender , zasad služi za prenos do 60 t tereta na pre svega nepristupačne terene sa slabo razvijenom infrastrukturom i gde vladaju ekstremni vremenski uslovi. Erlender će imati dizel motora, za njegovo upravljanje će biti dovoljan jedan pilot koji može biti u letelici ali može sedeti i u kancelariji i pomoću sistema daljinskog upravljanja upravljati letelicom. Maksimalna brzina projektovane letelice će biti oko 170 km/h. Za oko 70 % će manje zagađivati okolinu od trenutno postojećih aviona namenjenih transportu robe. Prvi let se očekuje 2016. godine.

Darko Mladenović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja