MIKOLOGIJA

Pripremio: I. Hadžić

Fotoreportaža

Mikroskopske gljive

I zrazi buđ i plesan mogu se često čuti na raznim mestima i u raznim prilikama. Mnogi, pa i oni koji izgovaraju te reči, ne znaju do kraja šta one predstavljaju, a još manje kojem svetu pripadaju. Pogledajmo prvo šta u rečnicima stoji kao definicija ova dva pojma

U Rečniku Matice srpske, za buđ (ili buđu), stoji da je reč turskog porekla i da označava vrstu gljivice koja se pojavljuje na organskim materijama u raspadanju, a leksema plesan (sinonim za buđ) definisana je kao mikroskopski sitna gljivica koja se u obliku tankog mekog sloja skuplja na nečem vlažnom što gnije, trune.

Dakle, buđ i plesan pripadaju mikologiji ili gljivljem svetu, a njihovo prisustvo na raznim organskim materijama često pravi velike probleme proizvođačima raznoraznih organskih proizvoda, dok se ti isti buđevi ili plesni u nekim drugim slučajevima javljaju kao nezamenljivi činioci u prehrambenoj industriji, farmaciji i medicini, ali i u mnogobrojnim procesima biotehnološke proizvodnje.

Šta su i kako nastaju buđi?

Buđ   ili   plesan  su tzv. mikroskopske vrste gljiva koje se, dakle, pojedinačno mogu videti samo pod mikroskopom, a u zajednici ili koloniji, i golim okom. Buđi su kao i tzv. gljive makromicete izgrađene od hifa, tj. od materije koja podseća na niti ili končiće . U svetu gljiva postoji mnogo vrsta buđi, a njihova boja, recimo crna, zelena ili žuta, potiče od boje njihovih spora.

Na kiselom kupusu	Na pomorandži	Na vrganju

Da bi buđi nastale, potrebno je da se stekne nekoliko uslova koji pogoduju njihovom razvoju. S obzirom da se buđ razmnožava pomoću spora koje su prisutne skoro u svakoj sredini, neophodno je da tu postoje i organske materije u kojima je sadržan neki od elemenata koje gljive koriste u ishrani (šećer, skrob, belančevine i masti, celuloza itd), zatim vlažan prostor, prisustvo kiseonika (gljive za razliku od biljaka u procesu disanja koriste kiseonik) i umerena temperatura.

Sir za mazanje	Kačamak	Pekmez

Neke vrste buđi su saprobi, što znači da dobijaju gotovu hranu iz biljne ili životinjske materije koja trune, dok su druge paraziti i žive na živim bićima pri čemu izazivaju različite bolesti - mikoze.

Najčešće vrste buđi su crna i zelena buđ. Zelena buđ Penicillium glaucum (čije nam je ime roda veoma poznato kao moćan antibiotik), najčešće nastaje na hlebu i proizvodima od brašna, a njoj slična, koja raste na zemlji, Penicillium chrysogenum , je buđ od koje se dobija čuveni lek penicilin. Nekoliko vrsta iz roda Penicillium se koristi u prehrambenoj industriji za dobijanje „buđavog sira“, sira sa plavom, zelenom, zeleno-plavom i belom buđi. Takođe, neke vrste roda Aspergilus igraju važnu ulogu u farmaciji kao i u biotehnološkoj proizvodnji. Pa navedimo i gljivicu pekarski kvasac Saccharomyces cerevisiae , bez koje je nezamislivo pekarstvo. U svetu se godišnje proizvede oko 1,5 milion tona ove gljivice.

Ovom prilikom mogli bismo navesti mnoge vrste buđi koje se koriste u raznim biotehnološkim procesima, kao i one koje s ljudskog stanovišta izazivaju ogromne štete. Recimo 75% biljnih bolesti izazivaju gljive.

Ubuđanu hranu, koju često nalazimo u našoj kuhinji, ne smemo koristiti jer može biti toksična, niti se ona može očistiti skidajući „pokvareni“ sloj sa vrha zaražene namirnice. Ono što je na površini, što je vidljivo, to su samo spore koje se nalaze na vrhovima niti, dok druga strana končića duboko prodire u organsku materiju, iz koje gljivica izvlači hranljive sastojke.

No, da bismo završili ovaj tekst o buđi, neophodno je pomenuti i takozvane sekundarne gljive, tj. one gljivice koje se javljaju na višim gljivama, pri čemu nekima menjaju izgled do neprepoznatljivosti.

U šumi, naročito kada je vlažno i toplo leto, mnogi vrganji, sunčanice, biserke i druge vrste gljiva bivaju napadnute i uništene od svoje sabraće - mikroskopskih gljiva - buđi. Gljivarima ne preostaje ništa drugo već da sa tugom gledaju u prizor i da ga fotografišu za uspomenu, i čuvaju kao dokaz o susretu i propuštenoj prilici kada su se iz šume, da je bila drugačija situacija, mogli vratiti s punom korpom jestivih gljiva.

Biserka - Amanita rubescens	Vrganj - Boletus edulis	Sunčanica - Macrolepiota procera

Tekst i fotografije: I. Hadžić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja