HOLOGRAMSKA PROJEKCIJA

Pripremio: V.Jeftić

Da li smo hologramska projekcija?

Mozak samo “interpretira”

U novembru 2013. godine, u časopisu “Nature News”, japanski fizičar Jošifumi Hjuakutake, zajedno sa kolegama sa Ibaraki Univerziteta, objavio je “najjači dokaz do sada da naš univerzum može biti samo jedna velika projekcija”

U dva rada koji su objavljeni u biblioteci arXiv koji se mogu naći na internetu a koji predstavljaju kulminaciju mnogo godina rada koji je bio fokusiran na hipotetičkim proračunima energije crnih rupa u drugim univerzumima, pomenuti fizičari su ponudili dokaz koji podržava teoriju da je naš univerzum, kakvim ga vidimo, samo projekcija “ravnog” univerzuma koji je dvodimenzionalan.

Ovo je intuitivno teško pojmljiva teorija koju savremeni kosmolozi sve više razmatraju. Savremene kosmološke teorije se zaista čine kontraintuitivnim i fantastičnim. Kao da smo napustili sferu nauke i uputili se u domen naučne fantastike. Od teorije o multiverzumu, po kojoj je naš univerzum samo član potencijalno beskonačnog skupa drugih univerzuma, pa do holografskog svemira koji je samo jedna projekcija, kosmologija je u poslednjih nekoliko desetina godina postala filozofija. Kosmološke teorije koje savremeni kosmolozi ispituju postaju postepeno sve bliže filozofiji. I zato su sasvim legitimno, u poslednjih nekoliko godina, pomenute teorije postale neizbežni deo filozofije posebnih prirodnih nauka.

Moderne teorije koje opisuju naš kosmos su toliko postale bliske sa naučno-fantastičnim zamislima najboljih sf pisaca, da gotovo nema razlike. Ili, bolje da kažemo: naučna fantastika postala je realnost. Naš kosmos je daleko čudniji nego što smo mogli da pretpostavljamo u najsmelijim snovima! Gotovo da ništa nije ostalo od stare slike univerzuma, kakvim smo ga možda zamišljali, koji je statičan i nepromenljiv, koji je jednom nastao u nezamislivoj gustini Velikog praska i od tada se beskonačno širi. Savremene teorije deluju sve čudnije i čudnije, ali tome nije kraj.

Sve dalje granice našeg univerzuma

Vratimo se teoriji o univerzumu kao hologramu. Teorija kaže da je svemir redukovan na dve prostorne dimenzije plus jedna dimenzija vremena. On je u vidu kakvog dvodimenzionalnog crteža “nacrtan” na kosmičkom horizontu koji predstavlja granicu opažljivog svemira. Kosmički horizont je od nas udaljen mnogo više od 13,7 milijardi svetlosnih godina, koliko po najnovijim proračunima iznosi starost naše Vaseljene. Dakle, univerzum nije veliki samo 13,7 milijardi svetlosnih godina, on je mnogo veći. Ne postoje slaganja o njegovoj realnoj veličini jer je svetlost koja sa udaljenih objekata stiže do nas prešla udaljenost od 13,7 milijardi svetlosnih godina pa se ti objekti i dalje udaljavaju od nas tako da se kosmički horizont, odnosno granica vidljivog i “našeg” univerzuma nalazi mnogo dalje.

Šta se nalazi iza granice opažljivog univerzuma, nikada nećemo znati; možda se van granice nalazi drugi univerzum? Pa ipak, naš univerzum je konačan i na njegovoj granici, odnosno kosmičkom horizontu ispisana je njegova dvodimenzionalna sudbina. To znači da je u suštini kosmos dvodimenzionalan ali mi imamo iluziju treće dimenzije jer smo svesna bića i naš mozak dvodimenzionalnost kosmosa interpretira u vidu trodimenzionalnog kosmosa plus dimenzija vremena.

“Naš mozak matematički konstruiše objektivnu stvarnost tako što interpretira frekvencije koje su ultimativno iz druge dimenzije, dubljeg ustrojstva postojanja koje je van prostora i vremena”, navodi Dejvid Bom, jedan od zagovornika teorije o hologramskom univerzumu. Ukoliko naš mozak interpretira - ovo je samo jedna od fantastičnih teorija - stvarnost kao takvu kakvu opažamo, to znači da se u našem neurofiziološkom sistemu događa nešto što nam daje za pravo da tvrdimo da naš mozak konstruiše stvarnost. A ukoliko je tako, onda ni paranormalni fenomeni poput telekineze, prekognicije, telepatije više neće biti obavijeni velom misterije.

Sa ovim možemo da se složimo ili ne, ali hologramsko načelo je nastalo kao pokušaj da se objasni i pomiri neusaglašenost kvantne mehanike koja upravlja mikrokosmosom i koja je suverena kada je u pitanju ponašanje subatomskih čestica i gravitacije jedne od četiri elementarne sile u prirodi. Ajnštajnova specijalna teorija relativnosti nije pomirila ova dva sveta iako je Ajnštajn svojim jednačinama opisao ustrojstvo prostor-vremenskog kontinuuma. On nije uspeo da objasni Ajnštajn-Podolski-Rozenov paradoks (kraće: APR paradoks), tj. čudnovato delovanje na daljinu. Naime, kada se dve čestice odvoje i ukoliko izmerimo spin jedne, mi smo u istom vremenskom trenutku izmerili i spin druge čestice, bez obzira koliko je ona udaljena u prostoru ili čak vremenu od posmatrača! Zatim, tu su i crne rupe (Ajnštajn nije voleo kvantnu mehaniku i zato možemo da objasnimo poreklo njegove čuvene rečenice “Bog se ne igra kockicama”).

Prečice do drugih vaseljena

Ajnštajnove jednačine dozvoljavaju da u svemiru postoje prečice do udaljenih regiona našeg svemira ili do drugih vaseljena. Naučnici (tu hipotezu možemo smatrati kao još jednu od čudnih hipoteza savremene kosmologije) smatraju da, kada određena crna rupa nastane kolapsom masivne zvezde, tada se rađa drugi univerzum. Dakle, ne samo da postoje hipotetičke prečice do drugih vaseljena već postoji i trenutak postanja drugih kosmosa. Za ovu teoriju zalaže se kanadski kosmolog i fizičar Li Smolin koji je vodio prepisku sa velikim fizičarem Leonardom Saskindom.

Leonard Saskind je vodio dugu raspravu sa Stivenom Hokingom u vezi sa “informacionim paradoksom”. Šta je informacioni paradoks? Hoking je smatrao, pošto gravitacionom privlačenju crne rupe ništa pa čak ni svetlost ne može da pobegne, da telo koje upadne u singularitet (tačka beskonačne gustine, temperature i jačine gravitacionog polja) sa sobom nosi i sve informacije koje su ga činile i opisivale. Hoking je smatrao da crne rupe ovim krše jedan od temeljnih zakona prirode - očuvanje informacija.

Saskind je u pomoć prizvao hologramsko načelo. Naime, informacije o objektu koji je upao u crnu rupu ne nestaju potpuno iz našeg svemira već se čuvaju u vidu dvodimenzionalnog zapisa na površini crne rupe, odnosno na horizontu događaja. Hoking je, nakon nekoliko godina žustre rasprave, uvideo da je pogrešio i sada i on prihvata ideju da hologramski princip kao legitiman važi u našem univerzumu. Dakle, hologramski princip je kao teorija potekao iz razmatranja kvantne prirode crnih rupa i informativnog paradoksa.

Toliko reči o hologramskom principu a još uvek nismo objasnili šta je zapravo hologram? Hologram je slika objekta - ali, za razliku od obične fotografije, svaki delić holograma sadrži potpun opis predmeta koji se nalazi na fotografiji tako da, kada isečete delić obične fotografije, nemate sliku celog objekta; ali, kada “isečete” delić holograma, vi imate potpunu informaciju o objektu tako da imate sliku celog predmeta ali u nešto smanjenoj rezoluciji.

Da li smo mi hologram? Ukoliko se ova teorija pokaže kao tačna, promeniće naše poimanje univerzuma i prirode nas samih. Drugačije ćemo gledati na život ukoliko tamo negde daleko postoji dvodimenzionalna kopija nas samih. Ali, ukoliko dalja istraživanja potvrde da ova teorija nije tačna, onda ćemo je dodati spisku čudnih kosmoloških teorija koje nisu prošle proveru. Spisak čudnih kosmoloških teorija svakim danom postaje sve duži.

V.Jeftić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja