TEMA BROJA - JOSIF PANČIĆ

Pripremio: M. Rajković

Akademik Vidojko Jović o studijama i prepisci

Riznica blaga

Prvi srpski prirodnjak i akademik, osim naučnih dela, ostavio je iza sebe ogromnu prepisku i niz manjih spisa (beseda koje je kao rektor Velike škole držao o Svetom Savi, ili u drugim prilikama, članaka objavljenih u periodici). I dok su ti manji spisi, umnogome popularnog karaktera, s jasnim ciljem i porukom, našli svoje mesto između plavih korica ugledne edicije Srpske književne zadruge, kao njena tek trinaesta knjiga, još 1893, pod naslovom „Iz prirode“, pisma su, razasuta po mnogim arhivima, gde su čekala na priređivača još čitavo stoleće.

Spomenik Josifu Pančiću postavljen u Studentskom parku u Beogradu (rad Đorđa Jovanovića)

Kada je Redakcioni odbor Sabranih dela Josifa Pančića, čiji je inicijator bio tadašnji direktor Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva u čijem izdanju su ona, 1998, ugledala svetlo dana, dr Dobrosav Bjeletić, ostao bez člana kome je taj zadatak bio namenjen, pozvan je Vidojko Jović, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta, da priredi najzahtevniju od 11 knjiga Studije i prepisku. Potonji najmlađi član SANU je tom prilikom (zajedno s N. Pantićem) priredio i jednu knjigu Jestastvenice , napisao priloge o Pančićevom značaju za srpsku geologiju, mineralogiju i arheologiju u knjizi Život i delo Josifa Pančića, kao i poseban osvrt na Pančićevu prepisku.

- Pančićeva sabrana dela bila su deo šire ideje u našoj kulturi da se izdaju izabrana ili sabrana dela (kako u kom slučaju) naših najznamenitijih naučnika: J. Cvijića, S. Jovanovića, M. Milankovića, M. Pupina, N. Tesle, M. Petrovića Alasa, V. Čajkanovića i drugih - seća se tog vremena prof. Jović.

Pored osećanja dužnost prema velikom prirodnjaku koji je i srpsku geologiju zadužio, prof. Jović je, kako kaže, odranije pokazivao interesovanje za Pančićevu prepisku. „Pokojni akademik Petar Stevanović objavio je deo Pančićeve prepiske s geolozima. Znao sam za taj rad, prepiska me je naročito zanimala i smelo sam se upustio u tu istraživačku avanturu. Saznao sam da se najveći deo prepiske J. Pančića čuva u Botaničkoj bašti, pa sam sve češće odlazio tamo i sistematski pregledao, beležeći usput sve što bi mi koristilo za njeno priređivanje u jednom ograničenom obimu.

- Prepiske velikih naučnika pružaju neprocenjivu pomoć u osvetljavanju njihovih ličnosti, dela, napora, puteva i stranputica u naučnim istraživanjima, prepreka na koje su nailazili, neostvarenih dela i ideja. U takve riznice spada i Pančićeva prepiska - kaže Jović. - Strogo uzevši, ona predstavlja njegovu delatnost isto tako značajnu kao i naučni radovi, knjige, herbar i Botanička bašta. Prepiska uglavnom nije bila sređena, ni hronološki, ni po korespondetima, što je dodatno otežavalo čitav poduhvat. Kada sam sve pregledao i iskopirao, nakupilo se gotovo 5000 stranica pisama.

Profesor Jović ističe da se znatan deo, pre svega, zvanične korespondencije s ministrima i drugim državnim činovnicima, u vezi sa osnivanjem Botaničke bašte ili putovanjem licejaca i velikoškolaca po Srbiji, nalazi u Arhivu Srbije. Deo prepiske se čuva u Arhivu SANU, Rudarsko-geološkom fakultetu, Srpskom lekarskom društvu, Vukovom i Dositejevom muzeju, a mali broj se, pretpostavlja, nalazi i u privatnom vlasništvu.

Pančićeva korespondencija obuhvata više od 1500 jedinica (originalnih pisama, prepisa pisama, dopisnica), ali Jović veruje da je taj broj "znatno veći", više od 2000. Broj korespondenata iznosi više od 300 (više od stotinu iz Srbije i oko 200 iz drugih zemalja). Vođena je, osim na srpskom jeziku, na nemačkom, italijanskom, francuskom, mađarskom, engleskom, bugarskom, a s Elijasom Frisom, profesorom Univerziteta u Upsali, na latinskom i ona je bila veoma teška za prevođenje. Pančiću su pisali iz dvadesetak zemalja: Austrija, Bugarska, Grčka, Engleska, Italija, Mađarska, Nemačka, Poljska, Rumunija, Rusija, Francuska, Turska, Švajcarska, Švedska, Španija, Češka, Crna Gora...

Zanimanja korespondenata bla su, kaže prof. Jović, raznovrsna: naučnici (botaničari, zoolozi, geolozi, geografi, arheolozi), lekari, profesori, učitelji, književnici, šumari, rudari, činovnici, sveštenici, političari, bivši đaci, trgovci, seljaci, oficiri...

Od stranih naučnika sačuvano je najviše pisama s mađarskim botaničarom Viktorom Jankom (V. Janka), sudeći po naknadnoj numeraciji, više od stotinu. Brojna su i pisma A. Kanica, R. Vizijanija, sa Univerziteta u Padovi, A. Grizebaha, P. Ašersona, O. Ležolija... Od domaćih korespondenata: Sretena Pelivanovića i Đure Daničića, nabraja naš sagovornik. Izgleda neverovatno da je iz Pančićeve prepiske sa hrvatskim kolegama i prijateljima pronađeno samo jedno pismo, u zaostavštini Franje Račkog nijedno, iako se iz prepiske sa Daničićem može zaključiti da su bili „dobri prijatelji“.

Prepiska obuhvata 43 godine. Najranije sačuvano pismo je iz 1845, upućeno Pančiću dok je bio u Ruskabanji. Pančić je poslednje pismo napisao Srpskoj kraljevskoj akademiji, 22. februara 1888, po starom kalendaru, tri dana pred smrt.

- Tematski gledano - navodi V. Jović - prepiska sadrži naučne traktate, kurtoazne tekstove, amaterska zapažanja o prirodnim pojavama, rešavanje praktičnih problema, lirske opise prirode, poslovne izveštaje, molbe, žalbe, prijateljske savete, zahvalnosti za usluge, opise putovanja.

Na pitanje šta je u Pančićevoj prepisci s vodećim evropskim biolozima i s drugim adresatima najznačajnije, veli: - Teško je izabrati šta je u tom moru pisama najznačajnije. S jedne strane, to su svetski naučnici u biologiji, a na drugoj, obični ljudi koji su mu davali korisna obaveštenja iz krajeva u kojima su živeli, samovoljno ili po njegovoj molbi i nalogu.

Prepiska sa inostranim kolegama i prijateljima je sasvim drugačije sadržine od one sa ljudima u zemlji. Najčešće se razmenjuju informacije o botanici i geološkim temama. Grizbeah, na primer, u jednom pismo, iz marta 1858, pita Pančića: „Ima li ikakvih načina da se dođe do biljaka iz Vlaške i Moldavije? Zar nećete jednom Vaše botaničko putovanje protegnuti na Vlašku koja posebno u stepama dunavske delte u rano leto obećava bogate prinose?“

Poslednji časovi života   U Arhivu SANU, u fascikli o J. Pančiću, pod br. 8746, je pismo Pančićevog zeta, supruga njegove ćerke Milice, advokata Milana St. Mostića, upućeno Stojanu Novakoviću, 29. februara 1888, četiri dana posle Pančićeve smrti. Ono govori o poslednjim časovima njegovog života. Pismo objavljujemo u celini: „Poštovani Gospodine, za vreme dvomesečnog bolovanja moga pokojnog i neprežaljenog tasta, profesora Jos. Pančića, ja sam mu sva pisma, koja su mu dolazila čitao. Među ostalim pismima bilo je i Vaše, koje sam mu takođe pročitao, i koje je sa uzbuđenom radošću saslušao, i ako je već bio jako iznemogao. Po pročitanju Vašeg pisma naredio mi je da Vam odgovorim i da Vas i Vašu porodicu, koja mu šalje ponude, u ime njegovo ljubazno pozdravim i na ponudama zablagodarim. Možete misliti, veleštovani Gospodine, u kakvoj se zabuni nalazi kuća, čiji starešina leži na samrtnoj postelji. - Najučtivije Vas molim, da biste imali dobrotu izviniti me, što Vam po želji mog neprežaljenog pokojnog tasta, ne odgovorih. Ponude su stigle dok je bio životu, i on je isceđen sok iz jedne pomorandže ispio. Posle 4-5 dana, on je, posle dvomesečne nesanice zaspao za navek. Vašoj veleštovanoj porodici i Vama, Milica i ja svesrdačno blagodarimo na ukazanoj pažnji i srdačnom sećanju prema pokojnom ocu... Najučtivije Vas molim da budete uvereni o mome najiskrenijem i najponiznijem poštovanju, ne samo kao prijatelju mog pokojnog tasta, no i kao prema mom profesoru bivšem - kome ostajem najblagodarniji učenik. Mil. S. Mostić, adv.“

Josif Pančić sedi, na slici sa svojim učenicima i naslednicima Dokićem i Žujovićem

Zanimljivo je pismo nemačkog botaničara Ernsta Hampea iz 1862. godine, u kome iznosi i svoj stav o tadašnjem gledanju na položaj Srba u Evropi. Piše Pančiću da mu ne može poslati obećane biljke: „...jer su vaše političke prilike takve vrste da ih mi ovde možemo samo žaliti. Srbi će se za sada povinovati evropskim interesima, jer njihov odnos prema Turskoj nije tišteći a izražavanje nacionalnosti Napoleona III može kod vas uslediti tek ako ga obrazovanje čitavog stanovništva bude opravdalo“. Hampe dalje kaže da „Nemci imaju veće pravo na ujedinjavanje svih naroda njihove nacionalnosti, pa opet moraju trpeti da Francuska, Danska i Rusija vladaju nad nemačkim plemenima... Ali nemačka književnost izražava veliku moć na sve granične narode, čime se postepeno dolazi do rezultata koji može biti samo povoljan. Mi Nemci želimo mir, a kada dostignemo političko jedinstvio (dostigli su ga 1871 - nap. a.), bićemo u stanju i da posvuda mir i naredimo“.

Ne znamo da li je i kako Pančić Hampeu odgovorio, ali on je tu germansku nadmenost i sumnjičavost osetio u Beču, na kongresu nemačkih lekara i prirodnjaka, 1856, povodom njegove prve naučne rasprave o biljkama, štampane kako veli s mnogo „rđavosti“, i „pogrešaka“. U pismu Vizijaniju, koga je tom prilikom upoznao, piše, između ostalog: „...A s druge strane moji bečki prijatelji, koji retko Srbe vole, učiniše me na to pažljivim da spisi moji imaju malu vrednost i važnost zato što je opis biljaka izveo jedan Sloven“.

Pančić je svojim naučnim radom ipak stekao divljenje i iskreno uvažavanje najuglednijih evropskih botaničara i prirodnjaka. Pomenuti A. Kanic u nekrologu Pančiću u Mađarskoj akademiji nauka 1893. godine naveo je da je imao „sreće“ da proučava pisma koja je Pančić pisao Vizijaniju, a koja su bila čuvana u padovskoj botaničkoj bašti. „Zaista je prijatno videti s kakvom obazrivošću, s kakvom opreznošću, s kakvom stručnošću i s kakvim iskustvom raspravlja Pančić o svojim biljkama, s kakvim strpljenjem diskutuje o nekim biljkama“.

Priređivača su u pismima posebno fascinirali podaci koji se ne tiču samo bioloških ili geoloških disciplina, nego i opisi društvenih prilika i neprilika u okruženju u kome su korespondenti živeli i radili. Stoga se, kaže, mogu čitati kao stručni izveštaji, ali i kao svedočanstva o jednom vremenu.

Pančićeva pisma su zanimljiva i sa stanovišta jezika kojim su pisana. „Ta prepiska pruža uvid u razvoj srpskog jezika posle Vukove reforme, i koliko su prirodnjaci, a Pančić je bio jedan od korifeja u našoj sredini, brzo prihvatili Vukovu reformu. Tu se vidi i evolucija Pančićevog jezika i rečnika, koji je on bogatio i usavršavao što je više putovao po Srbiji“, naglašava akademik Jović. „Preko evolucije Pančićevog jezika u korespondenciji može se pratiti razvoj jezika u Srba druge polovine XIX veka, što može biti predmet i ozbiljne lingvističke studije“.

I botaničar Ljubiša M. Glišić (Život i delo, 11, 1998:17) smatra da je neophodno da se prouče sva Pančićeva pisma kako bi se mogao oceniti „ogroman trud i napor koji je Pančić uložio u svom pionirskom radu“ i saznalo „kako je veliki ugled uživao u naučnim centrima Evrope“.

A V. Jović svoj drugi osvrt na Pančićevu prepisku (Sabrana dela , 11, 232-242) zaključuje: „I kao što je Pančićevo delo u različitim prirodnim naukama nezaobilazno u razmatranju razvoja tih nauka u Srbiji, tako će i njegova prepiska, kad bude u potpunosti publikovana, činiti dragocenu riznicu podataka o prirodnim naukama i prirodnjacima u Srbiji i Evropi u drugoj polovini XIX veka“.

M. Rajković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja