TEMA BROJA - JOSIF PANČIĆ
Pripremio: M. Rajković
Akademik Vladimir Stevanović, redovni profesor Bilološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Zlatno doba botanike
Josif Pančić je impozantna i uzorna ličnost srpskog društva druge polovine XIX veka. Utemeljitelj bioloških i geo-nauka, zaorao je prvu brazdu i u šumarstvu, agronomiji, podsticao osnivanje arheologije. Pančićevi radovi o šumama, pesku, zaštiti prirode, i danas aktuelni, čine ga pretečom ekologije, koja kao nauka u njegovo vreme još nije bila definisana. Elementi ekologije su prisutni u mnogim njegovim spisima, po čemu se može smatrati ocem ekologije u Srba,kaže o slavnom botaničaru akademik Vladimir Stevanović, redovni profesor Biološkog fakulteta u Beogradu, koji se i sam bavi floristikom, biljnom taksonomijom, fitogeografijom, ekologijom biljaka i procenom biološke raznovrsnosti...
 - Pančić predstavlja epohu srpske botanike, njeno zlatno razdoblje. Zaista je to bilo klasično, zlatno doba - veli prof. Stevanović. - Posle Pančića dugo vremena u nas nije bilo botaničara, ni prirodnjaka uopšte, tog formata. Pančić je bio jedinstvena pojava. Sledili su ga Živojin Jurišić, njegov učenik, a nešto kasnije Nedeljko Košanin i drugi. Pojavom novih botaničkih disciplina u prvoj polovine XX veka i kasnije, floristika i taksonomija biljaka postepeno gube značaj i primat među botaničkim disciplinama u Srbiji. Nije bilo naučnika koji bi se, pre svega, isključivo bavili fitotaksonomijom.
Košanin je bio jedan od uspešnih i u Evropi cenjenih botaničara koji se, osim floristike i biljne taksonomije, bavio fitogeografijom i ekologijom biljaka te ga možemo smatrati pravim nastavljačem Pančićevog naučnog rada. On je doktorirao u Lajpcigu na fiziologiji biljaka, a kada se vratio u zemlju potpuno se posvetio ekologiji i biogeografiji, ali i biljnoj taksonomiji. Profesor Stevanović napominje da je Košanin botanička istraživanja vršio pretežno u krajevima u kojima Pančić nije bio, najviše u Staroj Srbiji, u današnjoj Makedoniji, ali i u Albaniji.
- Razvijale su se druge botaničke nauke, a taksonomijom su se ponajviše bavili istraživači u muzejima (N. Diklić, V. Nikolić). Posle Drugog svetskog rata, aktuelna su bila istraživanja vegetacije Srbije. Ona su donela vredne rezultate o biljnom pokrivaču naše teritorije. Danas, da tako kažemo, klasična sistematika bilja koristi savremene metode i pristupe, pa i radovi iz taksonomije moraju proći kroz „filter“ nezaobilazne molekularne filogenije i filogeografije.
Delo evropskog formata
Novo izdanje Flore SR Srbije, u 10 tomova, sedamdesetih godina XX veka, bilo je prvi korak u premošćavanju tog velikog vremenskog jaza između Pančića i savremenih botaničara, ističe prof. Stevanović, glavni redaktor novog izdanja (prošle godine je štampan drugi tom) te kapitalne edicije srpske botanike i floristike.
 - Mi smo potiskivanje i zaostajanje prirodnjačke biologije, između ostalog, premostili zahvaljujući globalnom porastu interesovanja za zaštitu biološke raznovrsnosti, koji je započeo u poslednjoj deceniji prošlog veka i traje dan-danas. Biljni svet se ne može čuvati ni sačuvati ako nemamo naučnu osnovu, koju jedino mogu dati fundamentalna istraživanja. U tome je Pančićev doprinos ogroman. Ostavio je raznovrsnu i bogatu florističku građu na osnovu koje možemo da ustanovimo da li biljke koje je on opisao i/ili pronašao još uvek rastu na određenim lokalitetima ili su već iščezle. A desile su se ogromne promene, i one su popisane u Crvenoj knjizi flore Srbije . Na mnogim mestima gde je Pančić sakupljao biljke one danas ne postoje i ta sudbina čeka mnoge biljne vrste i u naše vreme.
Pančić i Vizijani
Pančić je dosta sarađivao sa Vizijanijem, profesorom botanike na Univerzitetu u Padovi. Zajedno su objavili Plantes serbicae rariores aut novae u 3 sveske, koje su sukcesivno štampane (1862, 1866. i 1870) u Veneciji, sa crtežima biljaka. „To su, po mom mišljenju, najlepši crteži biljaka“, kaže Stevanović, „Ovo delo je pisano na osnovu Pančićevog materijala, i jedan i drugi su opisivali nove vrste, dajući im imena po jednom ili drugom. Tako je Pančić opisao čuvenu Potentulla visianii na osnovu materijala koji je sakupio u Brđanskoj klisuri, kod Gornjeg Milanovca. Ova biljka je endemo-reliktna vrsta, koja raste na serpentinitima, pretežno zapadne Srbije. Ima je ponegde i u Albaniji i severnoj Makedoniji i razlikuje se od svih drugih predstavnika tog roda kod nas i u Evropi.
Vrstu koju je Pančić pronašao na planini Javor, Visijani je nazvao Pancicia serbica , ali je ona neopravdano uvršćena u drugi rod pod imenom Pinpinella serbica . Često su biljkama nadevali i imena drugih naučnika. Tako je jednu ljubičicu koju je Pančić sakupio na Rtnju, Vizijani nazvao u čast čuvenog nemačkog botaničara Grizebaha - Viola grisevachiana . |
- Kada povodom dvestogodišnjice rođenja govorimo o Pančićevom naučnom radu - naglašava danas vodeći naš florističar i fitogeograf - taj rad treba sagledavati u vremenu u kome je on živeo, a to je vreme u kome je Srbija kao država tek nastajala i botanički i zoološki bila potpuno neistražena. Pančić se posvetio izučavanju njene flore, faune, minerala, sastava tla, prirodnih bogatstava i u tome, za uslove koji su za nauku vladali u jednoj takvoj zemlji, stvorio delo vredno u evropskim okvirima.
Treba imati na umu da je Pančić do naučne istine u fitotaksonomiji dolazio upoređujući sakupljeni materijal sa opisima biljaka iz evropskih flora. Služio se običnom lupom kao osnovnim instrumentom.
Ljudi kao što je bio Josif Pančić pokretali su čitavu državu, pre svega kroz obrazovanje. Bili su svojim naučnim radom primer ostalima. Naravno, bio bi Pančić i danas izvanredan botaničar, ali bi se možda potpuno posvetio drugim granama botanike, npr. za molekularnu filogeniju, a manje bavio floristikom i taksonomijom.
 |
Mesto kod sela Đurići,
gde je Pančić prvi put
naišao na omoriku |
Obično se ističe da kao profesor jestastvenice i agronomije na Liceju u kabinetu nije imao gotovo nikakvih oglednih sredstava, ni referentne literature, a uspevao je da ostvari priznata naučna dostignuća. Stevanović podseća da se Pančić, ipak, oslanjao na izvesna iskustva koja je imala evropska botanika, pre svega, u Nemačkoj, Bugarskoj, Italiji (njegov zemljak Vizijani, rođen u Šibeniku, istraživao je floru Dalmacije), Švajcarskoj. Vodio je prepisku s poznatim evropskim botaničarima i geolozima i od njih dobijao određenu pomoć. Odlazio je u herbarske zbirke Beča i Budimpešte da svoja otkrića upoređuje s materijalom koji su sakupili njegovi prethodnici u okolnim zemljama koje on nije istraživao. Na osnovu toga je donosio zaključke. Tako je zaključio i da je omorika „posebna fela“, kao i ramonde, najpre R. serbica i R. nathaliae (nazvana po kraljici Nataliji - nap. a.) .
On je imao u svom kabinetu sve onovremene poznate monografije flore, koje su sadržale i izvanredne crteže biljnih vrsta. Najpoznatija je bila Flora germanica , pa Vizianijeva Flora Dalmatica , Flora graeca Džona Sibtorpa (John Subthorp), čiji se prvi tom, a izašlo ih je 10, pojavio 1810. Čuveno je bilo i Boaseovo (Boissier) delo Flora orientalis , čija se ogromna herbarska građa i danas nalazi u ženevskom Botaničkom institutu. Učio je i od Grizebaha koji je bio na Šari, Olimpu, Pirinu, Rili, stigao do bitinijskog Olimpa i otkrio veliki broj novih vrsta.
Opovrgao Grizebaha
Čuveni profesor A. Grizebah (Griesebach) iz Getingena je na putu za Rumeliju (istočni delovi Balkanskog poluostrva i Makedonija) i Bitiniju (severozapadni delovi Male Azije), prolazeći kroz Srbiju, primetio da ona botaničarima malo obećava (...Serbia botanicus non multum promettere videtur ) , iako u svojim Pabircima (Spicilegium Florae rumelicae et bithynicae, 1843-44)) navodi 140 biljnih vrsta koje danas rastu u Srbiji. Pančić je opovrgao taj Grizebahov zaključak pokazavši da je ona bila pravi eldorado za istraživače biljnog sveta.
Prilog entomologiji
- Pančić je opisao i 3 vrste skakavaca, od kojih su kao nove priznate 2. Jednu je otkrio na Rili, 1883, tzv. rilski zrikavac ( Poecelimon orbelicus ), a drugu, Pyrgomorphella serbica , na Tari, koja je endemit i relikt. Zanimljiva je po tome što pripada posebnoj grupi skakavaca rasprostranjenoj u Mediteranu, delimično u Africi, a najbližeg srodnika ima na Pirinejima.
Veliki Pančićev doprinos faunistici ogleda se u njegova dva dela "Ptice Srbije" i "Ribe Srbije". Kao i u floristici i ortopterologiji, Pančić je stvorio temelje za dalja istraživanja faune ovih grupa kičmenjaka. Sve što je uradio i napisao bila je osnova za razvoj prirodnjačkih bioloških disciplina u Srbiji. U tom smislu njegov doprinos je zaista veliki, a imajući u vidu vreme i okolnosti u kojima je stvarao, neshvatljivo obiman i plodan. Pančić je, nema sumnje, iskoristio šansu koja mu se ukazala onda kada je došao u Srbiju koja je bila u florističkom i faunističkog pogledu terra incognita . Genijalnost Pančićeva se ogleda u tome što je tu priliku iskoristio na najbolji način ostavivši pokoljenjima da baštine njegovu izuzetnu pisanu i herbarsku građu i da je učine aktuelnom i danas. |
Pančić je svoje botaničko putešestvije započeo u rodnom kraju, nastavio po završetku studija u Banatu (Mehadija, Deliblatska peščara, Karpati) i u okolini Beograda (Avala), Jagodine, Kragujevca, s licejcima po svim krajevima Srbije, uključujući posle 1878. godine i novooslobođene (Niš, Pirot, Leskovac, Vranje). Leta 1873. je proputovao Crnu Goru i s tog puta doneo opise 9 novih vrsta. Išao je dva puta u Bugarsku (Rila, Vitoša, Balkan, Stara planina). Od 12 novih vrsta koje je Pančić opisao, najpoznatija je Geum bulgaricum . Nađena je kasnije na Prenju u Hercegovini i Prokletijama. Ceneći Pančićev doprinos izučavanju flore Srbije i okolnih zemalja Balkanskog poluostrva, vodeći evropski botaničari su se vrlo pohvalno izrazila o njegovom radu, što se vidi iz prepiske koju je Pančić vodio sa njima, ukazuje prof. Stevanović. Pančića evropski naučnici oslovljavaju sa: mnogopoštovani, visoko poštovani, veoma poštovani, vaša plemenitosti, vaša blagorodnosti, veoma poštovani kolega, preslavni i veoma cenjeni gospodine i sl. Ponekad i sa: moj dragi kolega (Alfons de Kandol), viskopoštovani prijatelju (J. Sabo), dragi prijatelju (A. Zenoner), moj dragi prijatelju (R. Vizijani).
U kakvoj su korelaciji novo izdanje Flore Srbije i ranije objavljena Crvena knjiga flore Srbije s Paničićevom znamenitom Florom Kneževine Srbije (1874), Dodatkom za „Floru Kneževine Srbije“ (1884) i monografijom Flora u okolini beogradskoj (prvo izdanje 1865, a doživela je 6 izdanja)?
Doprinos arheologiji
- U svetosavskoj besedi 1870. o čoveku u preistorijsko doba, Pančić je istakao potrebu osnivanja arheologije u Srbiji. Pri tom je dao značajan doprinos arheološkoj terminologiji na srpskom jeziku i poznavanju vrsta kamena koje su se nekada koristile. Među prvima je upotrebio termine kulturni sloj, uglađeni kamen, kromleh, menhir, dolmen, urna, tumulus - kaže Vidojko Jović. - Obraćajući pažnju na vrste i poreklo kamenog materijala, Pančić je nagovestio tek u naše vreme razvijenu disciplinu – petroarheologiju, kao vezu petrografije i arheologije.
Pančić se arheologije dotakao i u svom svetosavskom govoru o zlatu (1872) i spisu o žitu. Tu je anticipirao paleobotanička istraživanja koja tek u novije vreme počinju da se koriste pri arheološkim proučavanjima u Srbiji.
Pančić je shvatao da je za razvoj arheološke nauke u nas neophodan školovan kadar pa je zato poslao jednog od svojih najboljih učenika Jovana Žujovića u Francusku. Po povratku, Žujović se posvetio petrografiji i geologiji, ali je bio i jedan od osnivača Srpskog arheološkog društva i objavio prvu arheološku knjigu u našoj zemlji Kameno doba 1893. |
- Na određeni način baštinimo ono što nam je Pančić ostavio kao florističku građu - kaže Stevanović. - Ta građa je dragocena kao pisani dokument, ali je isto toliko važna i herbarska građa koju je ostavio. Ima u toj građi mestimice pogrešnih determinacija, ali više od 80 odsto je izvanredno tačno opisano za ono vreme. Pančićeva herbarska zaostavština pravo je blago za svakog ko se danas bavi biljnom taksonomijom, floristikom i fitogeografijom. Zato je nama, s jedne strane, lakše, jer imamo osnovu za savremena botanička istraživanja kojima stvaramo nadgradnju u skladu sa savremenim shvatanjima i pristupcima, a s druge teže jer nas materijalna sredstva ograničavaju da to ostvarimo onako kako smo planirali. Pančić je bio pionir, u vreme kada se država formirala, izgrađivala i podržavala je njegova proučavanja. Napr. više puta išao je na Kopaonik s kraljem Milanom, jednom obilazio Srbiju.
- Ne bih mogao da zamislim Pančića u današnjem vremenu u kome je nauka tržište, a da ne bude teško razočaran. Danas vodeće farmaceutske firme u svetu ulažu ogroman novac u floristička istraživanja, posebno u tropskim oblastima, koje su još uvek neistražene. Pančićev amanet budućim srpskim naučnicima je bio da istražuju Srbiju, srpske zemlje. Taj amanet je i danas aktuelan. Pogotovo u okviru Konvencije o zaštiti biodiverziteta.
I u eri molekularne biologije, Pančić je sačuvao svoje mesto u istoriji bioloških nauka. Pre svega, kao pionir i začetnik, ali ne kao pionir koji je samo nešto pokrenuo, nego i mnogo uradio, o čemu rečito govore njegova Sabrana dela (Zavod za udžbenike, 1998). On je u najvišoj meri iskoristio priliku da živi u zemlji koja je botanički bila potpuno neispitana i ostavio je građu koju i danas možemo da koristimo - podvlači akademik Stevanović.
- Time što je izučio i opisao biljni svet ondašnje Srbije, Pančić je zaslužio večni pomen u srpskom narodu. Njegova Flora Kneževine Srbije i Dodatak Flori , koje obuhvataju prikaz 2.422 biljne vrste, više od stotinu novih za nauku, od kojih su 53 vrste zadržale sistematski status koji im je Pančić dao - a mnogima je neopravdano taj status promenjen - dela su neprolazne vrednosti. Zbog toga se Flora principatus Serbiae navodi i u savremenim kapitalnim delima evropske floristike, kao što su Flora Europaea , u 10t tomova (1964-1980), Atlas Florae Europaeae (Helsinki 2004), i drugim. U svakoj bazi podataka nalazimo Pančićevo ime i vrste koje je on opisao.
M. Rajković
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
|
