TEMA BROJA - JOSIF PANČIĆ
Pripremio: Miloslav Rajković
Dvesta godina od rođenja Josifa Pančića, utemeljivača prirodnih nauka u Srba i prvog predsednika Srpske kraljevske akademije
Služba nauci i narodu
Pančić je svoju službu u Srbiji počeo... u malenu selu Miševiću, valjda najsiromašnijem mestancu u našoj otadžbini, pa je niz svojih usluga završio u Beogradu, prestonici kraljevine, odkale su luče njegova znanja sevale u sve zemlje srpske. M. Đ. Milićević, Pomenik
 Ako je ikada bilo potrebno da se ičiji duhovni lik posle izvesnog vremena, govorio je pre više od sedamdeset godina Aleksandar Belić, tadašnji čelnik SKA, iznese pred nove generacije, to je svakako lik Josifa Pančića, njenog prvog predsednika. Danas, o dvestogodišnjici Pančićeva rođenja, oživljavanje u našoj svesti takvog gorostasa nauke i rodoljublja, koji je kao Sava Srpski išao bez puta a put se za njim rađao, čini se potrebnije nego u onom smutnom predvečerju sloma prve jugoslovenske države.
Belićeve su reči da su Vuk i Daničić, pored tolikih darova srpskom narodu, dali i jedan koji „ne zaostaje iza ostalih“ - poslali su u Srbiju, još neispitanu jestatstvenički, Josifa Pančića. Ako je Pančić Vukov dar Srbiji, a jeste, Srbija je ovom „retkom čoveku“ bila dar s neba, koji se daje samo izabranima.
Pančić je upoznao Vuka u Beču, tokom stručnog usavršavanja, kada ga prilike u Hrvatskoj nisu hrabrile da u njoj živi i kada je svoju budućnost jasno video u nauci. Kao da je i samo proviđenje umešalo prste da spreči njihovo zajedničko putovanje u Bosnu. Dočekan u srpskoj prestonici s podozrenjem, u prvi mah kao „opasan“, zbog Vukovih loših odnosa sa zvaničnicima, Pančić je vrlo brzo stekao poverenje vlasti. S lekarskom diplomom, velikog znanja i ogromne radne energije, čvrstog karaktera i blage naravi, Pančić je u maloj srpskoj kneževini, u kojoj se na beogradskoj tvrđavi još vijorila turska zastava, našao obećanu zemlju za sve svoje talente, zemlju kojoj će apostolski posvećeno služiti do samog zemnog kraja, i na samrtničkoj postelji.
Pančić je bio od retkih ljudi, u svim vremenima i u svim narodima. Iz svega što je o Pančiću rečeno i napisano, izranja duhovni portret neobično harmonične ličnosti: naučnog uglednika, univerzitetskog nastavnika, društvenog delatnika, nacionalnog radnika, državi lojalnog podanika.
U zakletvi prilikom prijema u srpsko državljanstvo, 16. aprila 1854, kada se i venčao u pravoslavnoj crkvi menjajući ime Josip u Josif, Pančić na kraju veli da će „i sve dužnosti sažitelja Srbskom svojstvene voljno ispunjavati“. Po shvatanju čovekovih dužnosti, Pančić je u svemu bio uzor i učitelj, exemplum virtutis . O tome Milan Đ. Milićević piše: „ On je govorio da ne radi ništa više nego što mu je dužnost, i onako kako mu je dužnost. Zato se je i čudio kad bi ga ko uzeo hvaliti za njegove radove“.
Prijavljujući se na tečaj za nastavnika jestastvenice na Liceju, Pančić je naročito naglasio da bi „želeo postići službu i položaj u kome bi po znanju i sklonosti Srbstvu od veće polze biti mogao“. U tom času je već šestu godinu čekao otpust iz austrijskog podanstva. On je Srbiju smatrao svojom domovinom i pre nego što je taj toliko važan papir dobio.
Svojim predavanjima, naučnim radom i vršenjem retktorskih dužnosti on je „ispisao prve i najlepše stranice u istoriji Beogradskog univerziteta“.
Podaci iz biografije
Josif Pančić rođen je 5. aprila 1814. u selu Ugrine, u Lici, kao četvrto dete Pavla i Margite Pančić.
Osnovnu školu završio je u Gospiću a gimnaziju u Rijeci. Odatle je prešao u Zagreb (1830) na visoku školu Regia Academica Scientiarum, a potom u Peštu gde je završio Medicinski fakultet. Doktorirao je medicinske nauke 1843. godine.
Prve dve godine službovanja proveo je u Ruksbergu, u Banatu, gde je radio kao lekar i vaspitač. Tada je upoznao floru tog područja i obišao deo Karpata. Jedno vreme boravio je u Beču, gde se sreo sa Vukom Karadžićem i gde je pratio predavanja tada poznatih botaničara. U Srbiju je došao maja 1846. Radio je kao lekar u Jagodini i Kragujevcu. Tada je zatražio prijem u srpsko podanstvo.
Član Društva srpske slovesnosti postao je početkom 1850, a 1853. postavljen je za profesora prirodnih nauka na Velikoj školi, u Beogradu.
U zaseoku Đurići, na Tari, početkom avgusta 1877. pronašao je do tada nepoznati četinar koji je dobio naziv Pančićeva omorika.
Bio je član više naučnih društava i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije.
Preminuo je februara 1888. Njegovi zemni ostaci počivaju u kovčegu izrađenom od omorike, na vrhu Kopaonika, u skromnom kamenom mauzoleju. |
U prirodnim naukama u svemu je gotovo bio prvi: osnivač, začetnik, preteča (ekologija, petroarheologija, paleobotanika). Na Liceju i Velikoj školi je predavao ne samo jestatsvenicu, nego i agronomiju, geologiju, mineralogiju, fizičku geografiju. Osnovao je prvi jestastvenički i geološko-mineraloški kabinet, prve zbirke minerala i meteorita, prvi herbar i prvu botaničku baštu i za svoje predmete sam pisao udžbenike, ali i Jestatstvenicu za osnovnu školu.
I kao pionir u istraživanju flore i faune, ne samo Srbije već i Balkanskog poluostrva „morao je da radi sve sam i sve od samog početka“ (J. Belić). Na putovanjima po Srbiji, koja su bila i svojevrsna škola patriotizma, on je vodio i svoje učenike. Proučavao je biljke i životinje, stene i minerale, rude i istorijske starine. Naročitu pažnju je obraćao jeziku kojim se u narodu govori. Upoznao je i proučio svaki njen kutak. A naročito njen biljni svet. Flora Srbije i njen Dodatak , kako je već primećeno, dovoljno je monumetalno delo da “njegova slava nikad ne potamni“.
Učestvovao u osnivanju prvog lekarskog društva i prvog društva poljske privrede. Diče se njime i šumari i agronomi. Zoolozi ističu podatak da je spis Ribe u Srbiji prvi koji je Pančić objavio na srpskom jeziku (1860). A pisao je živom pesku, o pticama i insektima, govorio sa skupštinske govornice „nešto“ o našim šumama.
Josif Pančić je uživao ugled i poštovanje akademskog saveta i članova Srpskog učenog društva, učenika i visokih državnih činovnika, do samog vladara i naučnih krugova Evrope. Zato je biran za predsednika SUD, poslanika i potpredsednika Skupštine, člana Državnog saveta, najviše građansko dostojanstvo (iako, prema ustavu, nije imao nikakvog nepokretnog imanja). Na kraju, 5. aprila (na rođendan!) 1887. godine, kao prvi akademik, uzdignut je na najviši vrh naše nauke XIX veka.
Pančićeva omorika
 Picea omorika je endemska biljka koja raste u Podrinju, zapadnoj Srbiji i istočnoj Bosni. Smatraju je živim fosilom biljnog sveta, koji potiče iz tercijera.
Reč je o tankom i vitkom četinarskom drvetu koje raste do 50 m uvis. Krošnja mu je piramidalnog oblika, srednje gustine. Igličasto lišće dugo je 10-20 mm, na poprečnom preseku je spljošteno. Gornja polovina listova je sjajne tamnozelene boje, dok se na donjoj pružaju dve svetle linije. Šišarke su vretenastog oblika, duge 4-7 cm, tamnoljubičaste i skoro crne boje dok su mlade. Sazrevanjem, šišarke dobijaju tamnobraon boju. |
Josif Pančić je ispraćen od čitavog prestonog Beograda, od svih koji su marili za nauku i knjigu u Srba, kako svedoči Milićević, a on je to poštovanje, veli, „osvojio“ svojim tankim perom „koje nije pisalo ni za pare, ni za slavu, ni za dopadanje, ni za opadanje, nego da učini, po svojoj mogućnosti dvorbu i ugodbu nauci i otadžbini“ (Pomenik, 510).
Ta funeralna svečanost (v. Spomen na tužnu svečanost , 1888) bila je i čin „proizvođenja“ jednog uglednog naučnika „u nacionalnog heroja“ (M. Timotijević), ili „prvi dan besmrtne slave“ (Č. Mijatović) njegove, koji je još za života stekao trajno mesto u istoriji nauke i kolektivnom pamćenju.
Miloslav Rajković
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
|
