AERONAUTIKA

Pripremio: Darko Mladenović

Najbrže letelice današnjice

Supersonično, do granica kosmosa

Od prvog leta braće Rajt u mestu Kiti houk, koji su 1903. poleteli svojom letelicom težom od vazduha, avijacija je pretrpela brojne promene, ali je od tog prvog leta ostalo nasleđe da svaka nova letelica mora da bude brža i bolja od prethodnih. Više od veka kasnije, inženjeri su stvorili veliki broj letelica koje su postigle visine i brzine o kojima braća Rajt nisu mogla ni da maštaju .

Krajem Drugog svetskog rata, na nebu su se pojavile nove, za to vreme čudne letelice, koje su za pogon koristile mlazne i raketne motore. Veoma brzo uočena je prednost koju ovi motori imaju u odnosu na klasične klipne motore kakvi su do tada korišćeni pa su nebo počele da paraju letelice koje su letele sve brže i višlje. Velike sile, SAD i Rusija su, praktično odmah nakon rata, počele trku u postizanju brzinskih i visinskih rekorda sa svojim letelicama.

Nadzvučni lovci iza gvozdene zavese

Bivši Sovjetski Savez je, polovinom šesdesetih godina, razvio projekat lovačkog aviona koji je i danas najbrži lovački avion na svetu, sa maksimalnom postignutom brzinom leta od 3,2 maha (3.524 km/h), koju mu omogućavaju dva moćna turbo-mlazna motora tumanski. Mig-25 je delo projektanata iz poznatog konstruktorskog biroa „Mikojan-Gurijevič“. Prvi prototip je poleteo 1964. godine a do 1984. kada je njegova proizvodnja obustavljena, proizvedeno je 1.190 primeraka. Avion je u svoje vreme postavio 29 rekorda koje je priznala Svetska vazduhoplovna federacija, kao što su rekordi u najvišoj visini leta od čak 37.650 m i brzini leta.

Mig-25 je naoružan raketama vazduh-vazduh, može da ponese dve radarski navođene rakete i dva IC projektila, uz maksimalan dolet od oko 1.700 km. Avion je operativno korišćen u zemljama Istočnog bloka a u upotrebi je i danas.

Konstruktori biroa „Mig“ su 1981. godine razvili drugi model upravo iz ove letelice pod nazivom Mig-31 . Ovaj avion, nešto skromnijih performansi u pogledu maksimalne brzine leta, i danas je u operativnoj upotrebi u zemljama bivših sovjetskih republika. Proizveden je u oko 400 primeraka, a od svog prethodnika se razlikuje po boljoj opremi pilotske kabine i savršenijoj elektronici. Avion je po dimenzijama nešto veći od mig-25 , sa manjom maksimalnom brzinom leta od oko 2.83 maha ili 3.000 km/h, ali i danas, tri decenije nakon prvog leta, ovaj avion je na drugom mestu liste najbržih lovačkih aviona, odmah iza svog prethodnika mig-25.

Američke X letelice

Američke kompanije su se opredelile za drugačiji pristup. Vodeći biroi u SAD su razvijali letelice namenjene supersoničnom elektronskom izviđanju ili strateškom bombardovanju. U osnovi, avion sposoban za prvi let brži od zvuka na svetu delo je američkih stručnjaka; letelica koja je prva probila zvučnu barijeru je nazvana X-1 a pilotirao je poznati američki pilot Čak Jeger, oktobra 1947. X-1 je bio avion na raketni pogon, a konstruisan je da bi se ispitao u praksi let brzinom većom od zvuka. Nedugo posle prvog uspešnog leta nastavljeno je ispitivanje kretanja nadzvučnim brzinama, što je dovelo do razvoja letelice pod nazivom X-2 koja je postigla maksimalnu brzinu od 3,2 maha, tj. 3.370 km/h.

Najbrži avion sa ljudskom posadom današnjice je američki projekat iz X serije, nazvan X-15 . Ovim avionom je 1967. godine postavljena brzina leta od 7.274 km/h ili oko 6,72 maha, a maksimalna visina koju je dostigla ova letelica je 107,8 km. Ono što je zajedničko za ove američke eksperimentalne letelice je da su predstavljale svojevrsne tehnološke demonstratore i da su iskustva stečena prilikom tih letova utkana u sve projekte nadzvučnih letelica, pre svega SAD. Američka vlada i danas u razne svrhe razvija svoje X letelice.

Futuristički dizajn šesdesetih

Period „hladnog rata“ je predstavljao izuzetan pomak u konstrukcionim rešenjima i doprineo na globalnom nivou razvoju nadzvučne avijacije. U tom periodu posebno su se izdvojila dva američka projekta, od kojih je prvi XB-70 valkirija poleteo septembra 1964. Valkirija je zamišljena kao projekat nadzvučnog strateškog bombardera sa brzinom krstarenja od 3.200 km/h ili tri puta brže od zvuka. Valkirija nikada nije ušla u operativnu upotrebu, ali su iskustva stečena njenim projektovanjem i kasnijim letnim ispitivanjima pretočena u razvoj uspešnih strateških bombardera, i posredno nedozvoljenim transferom tehnologije u projekte ruskih bombardera i poznatog takmaca konkorda - ruskog tupoljeva Tu-144.

Zanimljiv projekat šesdesetih godina bio je SR-71 , popularno nazvan crna ptica , koji je niz godina bio neuhvatljivi špijunski avion. Sa maksimalnom brzinom od 3.540 km/h ili 3,2 maha i maksimalnom visinom leta od gotovo 29 km, crnu pticu nije bilo moguće srušiti sa zemlje. Zahvaljujući njenoj velikoj brzini, neprijateljski avioni je nisu mogli sustići pa ne iznenađuje podatak da nijedan avion ovog tipa nikada nije oboren iako je u operativnoj upotrebi proveo više od tri decenije. Pored odlične aerodinamike, ono što omogućava postizanje izuzetno velike brzine crne ptice su dva P&W motora koja rade kombinovano. Pri manjim brzinama ovi motori se ponašaju kao klasični turbo-mlazni motori, dok se pri većim brzinama, kada dolazi do gubitka snage turbo-mlaznih motora, sama komora zatvara i motori počinju da rade kao ramdžet motori.

Letelica budućnosti je stigla

Odeljenje Skank vorks kompanije „Lokid Martin“ je, tokom novembra minule godine, potvrdilo da radi na razvoju letelice koja će leteti brzinom od 6 mahova. Letelica nosi radni naziv SR-72 i predstavlja dalji razvoj svog prethodnika, najbržeg aviona današnjice SR-71. SR-72 se od prethodnika pre svega razlikuje u sistemu upravljanja, jer se njome upravlja sa zemlje, odnosno neće imati ljudsku posadu u letu. Model se razvija za vojne potrebe; ali, kako to obično biva, očekuje se da će razvojem deo tehnologije biti pretočen i na civilne avione budućnosti. Stručnjaci „Lokid Martina“ su predstavili model koji će posedovati tzv. stelt tehnologiju, odnosno imaće smanjeni radarski odraz, i biće izrađen od karbonskih vlakana u kombinaciji sa titanijumom i monolitnim kristalima, dok će njegova projektovana brzina iznositi oko 7.350 km/h, što je približno 6 mahova. Pri ovoj brzini letelica će moći da preleti Atlantik za sat vremena, odnosno moći će da obleti Zemlju za svega šest sati. Neće biti naoružana već će se koristiti za izviđačke zadatke.

Sa dosadašnjim stepenom tehnološkog razvoja nije bilo moguće postići brzinu od 6 mahova; u osnovi, turbofenski motori kakvi se nalaze na gotovo svim velikim putničkim avionima današnjice, efikasni su do brzine od oko 2,5 maha. Ramdžet motori kakve koristi SR-72 mogu dostići brzinu od oko 4 maha, a za postizanje brzine od 6 mahova potrebno je razviti novu vrstu hibridnog motora što teorija poznaje kao skrimdžet motor. U osnovi, ovaj motor koristi turbo-mlazni pogon na manjim brzinama, dok se kasnije u upotrebu stavlja pravi skrimdžet pogon. Za razliku od ramdžeta kakav je koristio SR-71 , skrimdžet omogućava supersonično strujanje u samom motoru čime dolazi do povećanja brzine koju letelica može razviti. Konačna granica efikasnosti skrimdžet motora još uvek nije ispitana, ali stručnjaci procenjuju da se može postići brzina od fantastičnih 10 mahova!

Tokom 2013. „Boingovi“ stručnjaci su radili na razvoju letelice nazvane X-51 koja je postigla hipersoničnu brzinu od 5.400 km/h, odnosno 5,1 maha i poslužila je za testiranje rada motora i tehnologije koja će biti korišćena u razvoju letelice SR-72 . „Jahač talasa“, kako je popularno nazvan X-51 je relativno malih dimenzija, dužine nešto ispod 8 m, a korišćen je tako što bi ga na operativnu visinu leta podigao veliki strateški bombarder B-52 , gde je, nakon oslobađanja X-51, startovao motore i nastavio let do maksimalne udaljenosti od 740 km.

Darko Mladenović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja