TEMA BROJA - PALEONTOLOGIJA

Pripremio: Dr Nadežda Krstić

Na prostoru Srbije

U vreme velikog mora

Kad se kaže : paleonotologija, većina, a naročito deca, pomisle na dinosaure. Dinosaurusi su zaista neobičnija živa bića koja su naseljavala Zemljinu kuglu u prošlosti. Ali nisu najneobičniji iako su najveći.

Ne zna se kako je nastao život. Prema Oparinovoj teoriji, u prvobitnom okeanu bile rastvorene sve supstance od kojih su danas sačinjeni organizmi - to je nazvao koacervatna supa. Bila je potrebna i energija, što nije bio problem jer su stalne oluje brazdale nebo, sa mnoštvom munja.

Za druge je bio je potreban omotač - egzina, i one su je stvorile - veoma otporne jer su najjače kiseline potrebne da rastvore stene i iz njih oslobode prastare egzine. Dr Slavici Đajić trebalo je mnoštvo uzoraka iz najstarijih stena Srbije da bi uspela da odvoji dva nivoa u kojima su se razlikovale zajednice egzina. U donjem, koji pripada azoiku, javljaju se samo pravilne kugle. U gornjem, koji pripada najstarijem paleozoiku, uz kugle se javljaju i eliptične egzine.

Veoma stari organizmi - arheocijati kod nas su nađeni na prostoru između Poreča i Bele reke u mermerima uklopljenim u vulkanogeno-metamorfne stene kambrije (pre oko 540 miliona godina). Dr M. Kalenić je tu našao našeg prvog arheocijata. U geološkim krugovima to je bila vest prvostepenog značaja. Iz Praga je odmah došao prof. Bouček (izveštaj je podneo 1965), i to pravo na teren. On je predložio da se uzorak pošalje u Paleontološki institut u Moskvi, Rozanovu (potonjem direktoru) jer je samo on bio kompetentan za određivanje. „U donjem sloju mermera kod sela Crnajka, debelom 3 m, Kalenić je našao loše sačuvane kolonije arheocijata, a u gornjem sloju mermera debljine 10 m, kod sela Dubočane, neke forme koje liče na stromatolite i bolje sačuvane pojedinačne arheocijate ... Medju njima Rozanov je odredio vrstu Ajaciciatus ex gr. anabarensis , „kartakterističnu za donji deo donje kambrije“.

Porečko-belorečke kristalaste stene obrazuju antiklinalu čiji „severni deo izbija kod Donjeg Milanovca i Boljetina“ na Dunav i tu prelaze u Rumuniju.

Graptoliti i tentakuliti

Tokom srednjeg ordovicijuma (pre 470-445 miliona godina), plitko more pokrivalo je široke prostor istočne i delove zapadne Srbije. Od organskih ostataka nađene su bivalve, ali to nisu školjke već brahiopodi, koji imaju komplikovanu unutrašnju građu. Mestimično se može naći i triliobit Dalmanitina cf. proeva .

Krajem ordovika i u celom siluru (pre 445-427 miliona godina) more je u Srbiji već bilo dovoljno duboko da bi u njemu mogli da žive graptoliti - kolonijalni organizmi sa vazdušnom komorom na vrhu od koje polaze niti virgula sa nizom teka (kućica pojedinačnih članova kolonije).

Graptoliti su nošeni talasima i, posle potapanja, taloženi na muljevito dno. Kod nas se nalaze u dolini Bogovinske reke, gde počinju sa najmlađim ordovikom. Najviše ih je u Zvonačko Banji, o čemu je rađeno nekoliko disertacija, i pretežno su silurske starosti. U Zvoncu ih ima i iz najnižeg devona razvijenog u faciji graptolitskih škriljaca.

Devonski fosili su raznovrsniji (pre 420-360 miliona godina). Ali kao što je silur doba graptolita, tako je devon doba tentakulita. Tokom rada na Geološkoj karti Irana, geolozi našeg Geoinstututa su naišli na fosilonosni sloj, čiju starost nije mogao da odredi lokalni mikropaleontolog. Kad je iz Beograda došao paleontolog, prvi uzeti uzorak, između brojnih krupnih ljuštura brahiopoda, sadržavao je i jednog minijaturnog tentakulita, čime je problem starosti bio rešen u korist devona.

Nalaz kod Valjeva Trilobiti su jedna od veoma raznovrsnih grupa fosila. Tokom njihove duge istorije, od pre oko 520 do pre oko 260 miliona godina, nastanili su velika morska prostranstva od plitke do vrlo duboke morske vode. Kao i drugi zglavkari, (rakovi na primer) imali su oklop, odnosno spoljašnji skelet, ali sastavljen od tri dela u koji su zatvarali svoje telo. U Srbiji su nađeni u devonskim sedimentima (pre 420-360 miliona godina) okoline Valjeva (u selu Družetić, vrsta Philipsia druzetici i još dve nove vrste na Suvoj planini kod Niša

Kod nas su trilobiti, tj. njihovi repni delovi - pigidijumi i glaveni - cefaloni nađeni u devonskim krečnjacina u okolini Valjeva Phillipsia družetići , kao i na Suvoj Planini kod Niša Tetinia krstići i Wolayella veselinovici.

Evropa na ekvatoru

Karbon je dobio ime po uglju. U to vreme (pre 355-300 miliona godina) klima je bila povoljna za rast gustih šuma od papratnjača, koje i danas dostižu znatnu visinu. Najpoznatije karbonske papratnjače su Sigilaria i Calamites čija kora ima specifičnu šaru. Kod nas se karbonski ugalj javlja u tankim slojevima, npr. kod Požarevca (Mišljenovac, Ranovac, Kladurovo), a njegovu floru je opisao akademik N. Pantić u nizu publikacija.

Tokom gornjeg karbona (pre više od 300 miliona godina), veliki deo Evrope i Severne Amerike je bio na ekvatoru. Topla i vlažna klima bila je idealna za rast velikih močvarnih šuma u basenima između morskih i kontinentalih oblasti koji su tada obuhvatali oblasti današnje Irske, Engleske, severne Francuske, Belgije, Holandije, Nemačke i Poljske. Periodične promene u nivou mora izazvane rekama koje su nanosile ogromne količine peska i mulja dovele su do zasipanja šuma duž obala. U periodu od milion godina, nekoliko hiljada metara nanosa je moglo biti nakupljeno a bujna vegetacija ( Sigillaria , Lepidodendron i Calamites ) je pod pritiskom tih naslaga bila sabijena i fosilizovana.

Lepidodendron i Sigillaria spadaju u grupi biljaka koje su danas predstavljene samo malim zeljastim oblicima. One su u karbonu bile džinovsko drveće, koja su izumrlo pre više stotina miliona godina. Calamites je izumrli rod sličan današnjem rastavić -u. A u karbonu je bio veliko drvo sa segmentiranim stablom sličnom bambusu. Nalazak ovih fosila ukazuje na veoma toplu i vlažnu sredinu.

N. Pantić je smatrao da su sve pojave karbonske flore plitkovodne - iz priobalskih močvara. Ali mu nije bilo jasno odakle kod Niša da se sa lišćem nalaze ljušture nektonskog nautilida Climenia . Potonji modeli i sedimentološka ispitivanja Ljubinke Maslarević pokazali su da su tu u pitanju turbiditni tokovi u kojima se na vrhu nalaze najfinije glinovite partije u koje su uklopljeni listovi i naneti plutajući nautilidi.

Taloženje permskih sedimenata

Perm je bio doba kad su ogromne pustinje pokrivale znatne delove kontinenata. Kod nas je to bila na prostoru današnje istočne Srbije. Stručnjak iz Češke, prof. Špinar, specijalista za vodozemce, interesovao se da li u crvenom pustinjskom peščaru ima sivih partija koje bi označavale položaj jezeraca. Bilo ih je, ali su to bila mesta naknadnog izbeljivanja, što je utvrdila Ljubinka Maslarević. Pa ipak, na samom prelazu iz veoma vlažnog karbona u perm, nađeni su tragovi većeg broja različitih tetrapoda.

U to vreme, u zapadnoj Srbiji taloženi su slojevi morskih permskih sedimenata. Prof. Stevanović je svojim diplomcima davao pojedine lokalitete, u skladu sa njihovim rođačkim mogućnostima, da ih detaljno istraže. Tako je N. Grbić dobila da prikupi materijal iz klisure Kolubare, kod Slovca. Tada je tamošnji kamenolom intenzivno eksploatisan pa je bilo dovoljno da se radnici zamole za pomoć, da iz tamnosivih bituminoznih kečnjaka u dnu kamenoloma povade fosile. Prikupili su ih u daleko većem broju od potrebnog. To su bile ljušture morskih puževa Belerophon- a, koje se i danas mogu videti u najnižim delovima Slovačkih kamenoloma.

Konodonti su najbrojniji fosili u celom paleozoiku. To su fosfatni oblici slična ždrelnim zubima riba. Zato su paleontolozi pretpostavili da su životinjice koje su ih upotrebljavale imale oblik sličan sitnim jeguljama. U isto vreme postojali su veoma krupni ostrakodi veličine do blizu 10 santimetara (Leperdicia).

Dr Nadežda Krstić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja