HERPETOLOGIJA

Pripremio: Dr Ana Paunović

Otrovnice Srbije

Pretnje sa kamena

Familija Viperidae, kojoj pripadaju sve naše otrovnice, obuhvata otrovne zmije osrednje veličine, koje u našim krajevima dostižu do 1 m dužine. Telo im je debelo i zdepasto, sa glavom jasno odvojenom od vrata i kratkim debelim repom. Zbog moćnih otrovnih žlezda, glava im je drugačija od većine neotrovnih zmija, široka i relativno kratka, odnosno touglasta.

Preko dana pripadnici familije Viperidae obično miruju, sunčaju se, a noću postaju aktivni. Na pretežno noćni život ovih zmija ukazuje njihova eliptična i vertikalna zenica. Vrlo su spore i trome, u opasnosti se svijaju u klupko i spremaju za odbranu. Pri ujedu bacaju se hitro na žrtvu i zabadaju otrovne zube u telo, pa ih većinom puštaju. Žrtvu u celosti progutaju jer im usni aparat nije podesan za žvakanje ili kidanje plena.

Na gornjoviličnoj kosti nalazi se dugačak, šupalj i izuzetno oštar otrovni zub, kukasto povijen unazad. Iza tog zuba nalaze se nekoliko rezervnih otrovnih zuba, koji izrastaju jedan za drugim. U miru, otrovni zub je okrenut vrhom unazad i skriven u jednom naboru, a samo u trenutku ujede on se uspravi i brzo stavlja u dejstvo. Otrovni zubi poskoka su dužine 5-6 mm, mada ima podataka da mogu biti dugi i 8mm. Otrov ovih otrovnica pretežno deluju na krv.

Poskok (Vipera ammodytes) ne skače

Poskok je najduža, najopasnija i najotrovnija zmija Srbije; dostiže dužinu do 100 cm. Ova vrsta je poznata i pod imenima: kamenjarka i prisojkinja.

Izraštaj u vidu roga na vrhu njuške je karakteristika koja ne može da se pomeša ni sa jednom drugom zmijom. Mužjaci su pepeljasto sivi, a ženke su najčešće smeđe, sivosmeđe ili crvenosmeđe. Na leđima se nalazi karakteristična "cik - cak" linija koja je u nekih primeraka izlomljena i čini rombove. Kontrast u obojenosti tela je izraženiji kod mužjaka. Trbušna strana im je sivožuta, crvenkastosiva ili crnkasta, ponekad sa tamnim mrljama. Nalazi se najčešće na podnožju planina ili na manjim brdima, mada je nađena i na nadmorskoj visini od 2.500 m.

Hrani se sitnim sisarima, pticama, gušterima i drugim zmijama. Poskok nije agresivan. Kada je uznemiren, sikće i pokušava da pobegne. Nasuprot verovanju, poskok ne ume da skače ni da se ustima uhvati za rep i skotrlja nizbrdo na prolaznike. Međutim, poskok može da smota zadnji deo tela, uzdigne prednji i brzo ga izbacit napred da ugrize žrtvu. Zbog toga se stiče utisak da „skače“. Doseg takvog „skoka“ je 40 cm.

Pogodna mesta za prezimljavanje dele sa drugim primercima svoje, pa čak i duge vrste, pa je na jednom zimovalištu zabeleženo čak 1.100 poskoka. Prirodni neprijatelji su mu kune, divlje svinje, ježevi, ptice poput čaplji, vrana i ptica grabljivica, gušter blavor i stepski smuk. Poskok živi do 15 godina.

Šarka ( Vipera berus ) voli sunce

Šarka, poznata i pod imenom riđovka, dostiže dužinu do 70 cm, izuzetno retko do 90 cm . Telo joj je prilično mišićavo i debelo, a u vratnom delu suženo, tako da je glava sasvim jasno odvojena od trupa. Glava je odozgo većinom posuta crnim tačkama i mrljama, koje često formiraju šaru nalik slovu x . Ova vrsta poseduju relativno veliku trouglastu glavu sa crvenkastim vertikalnim zenicama.

Osnovna boja tela je najčešće smeđa sa karakterističnom tamnijom cik-cak linijom koja može biti i isprekidana. Postoji razlika u obojenosti među polovima. Kod mužjaka je gornja strana obično siva u raznim nijansama, dok je ženka znatno tamnija mrka ili maslinasto zelena. Donja strana tela je kod mužjaka siva, obično sa belim tačkama ili mrljama, dok grlo i donja strana repa prelaze u žuto. Kod ženki je donja strana tela većinom jednobojno siva. Pored uobičajno obojenih šarki postoje i one koje su skroz crne, u narodu poznate kao crnokrug ili crnostrik.

Šarka je ograničena na visoke planine, ima je na nadmorskim visinama od 3.000 m. Određeno područje naseljava čitavog života. Voli osunčana mesta, naseljava kamenite i stenovite planinske oblasti sa žbunjem ili travom, pašnjake, nalazi se kraj puteva, u kupinjacima i šikarama. Šarka izlazi pre izlaska sunca na svoje omiljeno mesto za sunčanje, gde sklupčana čeka prve tople zrake. Sunča se sve dok joj telesna temperatura na dostigne 33 stepena C, jer je ta temperatura za nju idealna i omogućava joj najbržu reakciju. Tada kreće u lov, ili se povlači u hladovinu. Aktivna je tokom dana i u sumrak. Hrani se miševima i drugim sitnim glodarima, gušterima, žabama.

Nakon što napadne i ujede plen, zmija ga obično pušta i čeka da otrov počne da deluje. Plen, uprkos otrovu, može da pobegne nekoliko metara od zmije, ali ga zmija pronalazi palacajući jezikom po mirisu. Plen najčešće guta od glave. Celu voluharicu zmija proguta za oko 15 minuta.

Postoje dve podvrste šarki: jedna po kojoj je vrsta dobila ime V. berus berus i druga, bosanska V. berus bosniensis . Bosanska šarka se razlikuje od tipične šarke po tome što joj je crna šara po leđima isprekidana i rastavljena u kratke poprečne pruge. Otrov te podvrste pretežno deluje na nervni sistem . Kao i kod ostalih otrovnica, mladunci pri rođenju imaju otrov i mogu odmah da ga primene.

Nije agresivna zmija, ujeda pri odbrani. Poseduje otrov slabiji od poskoka. Pri ujedu se iz obe žlezde izruči oko deseti deo grama otrova, ali je on toliko toksičan da 1 gr njenog otrova može da usmrti 25.000 zamoraca.

Mlađe ženke rađaju 5-6 mladih, a starije do 14, mada su zabeleženi slučajevi do 20 mladunaca! Proseči životni vek ove vrste je 12 godina. Šarkini prirodni neprijatelji su tvorovi, divlje svinje, ptice grabljivice, čaplje, sove...

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja