TEMA BROJA - DECENIJA „PLANETE“

Pripremio: Aleksandar Milinković

Decenija usamljenih napora

Deset godina sa vetrenjačama

Recept za pokretanje novih časopisa, novina i magazina u Srbiji po pravilu je gotovo isti : nekoliko entuzijasta, mirno mesto u kafiću i gomila šoljica od kafe i čaša od raznog pića. Taj scenario nije mimoišao ni pokretanje „Planete“, negde u zimu 2003.godine. Naravno, podrazumeva se da je svako od nas gurao pred sobom neko debelo iskustvo u ovom poslu, plus, što je jednako važno, i dobre prijatelje i saradnike u mnogim naučnim institucijama. Ipak, svo to „guranje“ bi bilo zaludno da se jednog dana nije pojavio Milan Knežević, sadašnji direktor „Planete“, i pozvao nas na „mirno mesto u kafiću“. Milan je tada vodio uspešan posao i nešto viška novca želeo je da uloži u projekat o kome smo svi, pre odlaska na spavanje, potajno sanjarili.

Aleksandar Milinković, jedan od osnivača „Planete“ i prvi glavni i odgovorni urednik

Krenulo je sve po planu. Napravili smo koncept novog časopisa , pripremili sva administrativna dokumenta i počeli da okupljamo saradnike. Bilo je izvesno da više nema povratka i da je san sve opipljiviji. Sve zajedno, mislim da nismo proveli više od tri meseca u pripremanju prvog broja.

Već desetinu dana od izlaska časopisa iz štampe, u Medija centru smo organizovali i prvu konferenciju za štampu. Sala je bila puna, a mi - puni sebe. Tada smo već znali da će naš prvi časopis za popularizaciju nauke posle dugog veka “Galaksije” (1972-1996), imati pred sobom dobre i brojne čitaoce.

I zaista se nismo prevarili. Kao po pravilu, najbrojniji i čitaoci i saradnici bili su mladi ljudi, srednjoškolci, studenti. Ubrzo su značaj i uticaj koji “Planeta” ima prepoznali i ljudi iz naučnih institucija. Već na prvom konkursu za finansijsku pomoć naučnim časopisima, prijavili smo se i dobili pomoć, skromnu, ali u moralnom smislu vrlo važnu u to vreme. S druge strane, mi smo se trudili da pratimo i afirmišemo istraživanja naših naučnika.

Oni koji su redovno pratili “Planetu” znaju da smo mi već tada pisali o dostignućima srpske nauke koja će dosta kasnije skrenuti pažnju i ostalih medija. Mnoge probleme sa kojima se nauka već godinama nosila, smišljeno smo “zaboravljali” i ostavljali po strani. Nauka je bila gotovo sasvim skrajnuta i van glavnih tokova kapitala. Primera radi, u vreme prvih brojeva “Galaksije” iz budžeta je izdvajano čak tri puta više sredstava nego danas, pa opet, to je bilo koliko da se pomogne nekim projektima u oblasti primenjene nauke. “Fundamentalisti” su dobijali taman toliko novca da svoje projekte nacrtaju i zapišu, dok ne dođe neko bolje vreme.

Za nauku nikada nije došlo to vreme. Nije ni za časopise iz ove oblasti. Ipak, inat niko ne može da nam oduzme. Svih ovih deset godina prihodi “Planete” su na nuli ili ispod nule. Ali, „Planeta“ nikada nije ostala dužna nijednom od svojih mnogobrojnih saradnika. Istina je da su honorari mali, ali ništa manji od prosečnih u beogradskim medijima i, ono čime se ne može pohvaliti nijedna redakcija, saradnicima se redovno uplaćuju svi doprinosi za penziono i zdravstveno osiguranje.

Ono što je najvažnije to je da „Planeti“, iz broja u broj, nikada nisu nedostajale zanimljive i savremene rubrike. Uprkos laičkim shvatanjima da je vreme nauke već odavno za nama, da je nauka dogurala „cara do duvara“ i da još uvek nije u stanju da odgovori na najjednostavnija pitanja („kako je nastao život“, „odakle potičemo“, „šta je zapravo život“...itd), i pored činjenice da otkrića više nisu tako spektakularna kao u vreme letova na Mesec, na primer - nauka tek danas dolazi do pravih, temeljnih otkrića: božanske čestice, život pre „velikog praska“, putovanja brža od svetlosti, da li se rastaju prostor i vreme, eter je život u paralelnom svetu, čuvajte se, voda sve pamti....

Pre četiri decenije, kada smo pokrenuli „Galaksiju“, prilike nisu bile ništa bolje i evo nas opet u još jednoj, novoj deceniji. Ništa se oko nas nije promenilo, a možda je i gore, ali je stvaranje novine kao što je „Planeta“ postalo daleko teže i odgovornije. Novinar je oduvek prvo sam morao da razume ono o čemu piše pa da tek tako priča bude razumljiva i njegovom čitaocu. Taj, međutim, uvaženi „gospodin“ čitalac, naoružan internetom i svim drugim informativnim skalamerijama, danas je daleko bolje obavešten, obrazovaniji je i uvek spreman da sazna još više i još pre. Otuda je savremeni naučni novinar automatski deo sistema permanentnog obrazovanja. Pravo pitanje nije: zašto ovih novinara ima tako malo, već zašto ih uopšte ima? Stari Heleni su to, jednom drugom zgodom, objasnili ovako: „...svi Grci znaju šta je dobro, ali samo Spartanci tako i rade“.

Pa opet, evo nas, ima nas - već čitavu deceniju.

Aleksandar Milinković,
jedan od osnivača „Planete“
i prvi glavni i odgovorni urednik
(e-mail: teslapress3@gmail.com)

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja